Jump to content

Симон Вејл: Натприродно познање

Оцени ову тему


Препоручена порука

Симон Вејл

Натприродно познање: Пролог[*]

 

1418060877820.jpg

 

Ступио је у моју собу и рекао: „Јадан је онај који ништа не схвата, који ништа не зна. Хајде за мном и научићу те стварима о којима ништа не слутиш.“ Пратила сам га.

Одвео ме у неку цркву. Била је нова и обична. Допратио ме пред олтар и рекао: „Клекни.“ Одговорила сам му: „Нисам крштена.“ Рекао је: „Падни на колена пред овим местом с љубављу као пред местом на коме пребива истина.“ Послушала сам.

Извео ме и попели смо се све до неког поткровља одакле се с отвореног прозора видео читав град, пар дрвених скела, река где су истоваривали лађе. Посадио ме да седим.

Били смо сами. Говорио је. Понекад би неко ушао, умешао се у разговор, затим отишао.

Више није била зима. Још увек није било ни пролеће. Гране стабла биле су огољене, без пупољака, на ваздуху хладном и пуном сунца.

Светлост се успињала, исијавала, гасила, а затим су звезде и месец нагрнули кроз прозор. Онда је поново зарудела зора.

Понекад би заћутао, вадио хлеб из креденца и ми бисмо га поделили. Тај хлеб је заиста имао укус хлеба. Никада више нисам осетила тај укус.

Обома је наливао вина које је имало укус сунца и земље на којој је био саздан овај град.

Каткад бисмо се испружили по дрвеном поду поткровља и слаткоћа сна би се спуштала на мене. После бих се пробудила и испијала луче сунца.

Обећао ми је неко учење, али није ме ничему учио. Ћаскали смо о свему и свачему, скачући с теме на тему, као што то чине стари пријатељи.

Једног ми дана рече: „Сад одлази.“ Пала сам на колена, целивала му ноге, преклињала га да ме не тера. Узалуд, бацио ме низ степениште. Сишла сам не знајући ништа, сломљена срца. Лутала сам улицама. Затим сам видела да уопште не знам где се налази та кућа.

Никада нисам успела изнова да је нађем. Схватила сам да је грешком дошао да ме потражи. Моје место није у том поткровљу. Оно је било где, у каквој самици затвора, у неком од оних буржујских салона пуних кичераја и црвеног плиша, у некој чекаоници железничке станице. Било где, само не у том поткровљу.

Не могу се суздржати а да понекад, у страху и кајању, не понављам понешто од онога што ми је казао.  Како да знам сећам ли се тачно? Нема га да ми каже.

Добро знам да ме не воли. Та како би ме могао волети? Упркос томе, нешто незнано у дубини мог унутрашњег света, нека моја тачка, не може а да не мисли, дрхтећи од страха, да ме он можда, упркос свему, ипак воли.

(с француског, за ЖРУ, превео Л. Н.) 

 

 

[*] Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, Éditions Gallimard, Collection Espoir, Paris, 1950, 19e édition, 9–10.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Радост Пасхе није она радост која наступа након бола, попут слободе која наступа након ланаца, ситости након глади или сусрета након раздвојености. Пасхална радост се узноси изнад бола и окончава је. Само појање то чини очигледним, као што је то случај са грегоријанским напевима (Salve, festa dies...). Бол и радост сапостоје у савршеној равнотежи. Бол је супротност радости; али радост није супротност бола.

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 13.

(наставиће се)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да би хришћанску истину учинили опипљивом, требало би показати да је она имплицитно садржана, у деградираном облику, чак и у најприземнијим страстима. Оно о чему вам ми говоримо јесте баш оно што ви желите свом душом својом, у магновењу, у вашем тренутном стању. Али, ви то именујете погрешним именом. Немојте прихватити ни име које вам ми предлажемо. Већ само престаните то да именујете. Устрајте у унутрашњој ћутњи. И једно дана ћете у себи самима зачути глас који ће вам рећи право име.

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 18.

(наставиће се)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Љубав. Волети људска бића као да нису ништа. То је волети их као што их воли Бог.

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 21.

(наставиће се)

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja je baš volim. Čitala sam par stvari od nje, imam Pisma svešteniku ako neko hoće. Hvala za deljenje i prevod :)

 

paradoks_zpsjpf2fhnf.jpg

Lilies that fester smell far worse than weeds.

Shakespeare

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нелагодност интелигенције у хришћанству, која траје већ двадесет векова, долази од тога што се није знало успоставити задовољавајући modus vivendi, заснован на тачном виђењу аналогија и разлика између Духа Светога који говори телу Цркве и Духа Светога који говори души.

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 25.

(наставиће се)

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човек је попут бродоломника на дасци, ког море баца тамо-амо. Није у стању да учини ништа по питању заношења којим га море ковитла. Бог спушта извесно уже с небеских висина. Човек га зграби или га не зграби. Ако га зграби, остаје потчињен ударцима мора, али се ови ударци сједињују с новом механичком чињеницом што је твори уже, и то такве врсте да механички односи између човека и мора постају измењени. Руке прокрваре од трења ужета. Море га понекад толико ковитла да човек испушта уже, али га затим изнова граби. 

Но, ако га човек намерно испусти, Бог повлачи уже. 

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 26.

(наставиће се)

  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сама моја бедност чини ме стаништем Духа Светога. Не морам иступити из ове своје бедности да бих постала нешто божанско, довољно је да је прихватим. И сами греси моји биће ми од помоћи у овоме, под условом да у њима знам разазнати ширину своје бедности. Управо у дубини своје бедности додирујем Бога.

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 27.

(наставиће се)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

За нас, све је однос.

У самој ствари, све је посредовање, божанско посредовање. Бог је посредовање. Свако посредовање јесте Бог.

Дотакнути тако Бога преко свега.

Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, 35-36.

(наставиће се)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Слављење Бога и састрадавање са створењима.

То је исти покрет срца.

Како је ово могуће, нарочито имамо ли у виду да међу њима постоји очигледно противречје?

Благодарити Богу на Његовој великој слави и бити милостив према створењима због њихове бедности.

Сажалити се на Христа који беше жедан и гладан и уморан.

Благодарност Богу и састрадавање са сваки створењем.

Славопој Богу и милосрђе према сваком створењу.

Створење не може на оправдани начин постати објектом неке другачије љубави осим милосрђа.

Нити Бог може бити објектом неке друге љубави осим славопоја.

Наша бедност је хвалоспев Његовој слави.

ἐγώ σε ἐδόξασα ἐπὶ τῆς γῆς.[1]

Био сам твоја слава на земљи.

ἐφανέρωσά σου τὸ ὄνομα.[2]

Учинио сам видљивим име Твоје.

δεδόξασμαι ἐν αὐτοῖς.[3]

Моја слава је у њима.

Саосећање према сваком створењу, јер пребива удаљено од Добра. Бескрајно далеко. Напуштено.

Бог целокупно наше биће – плот, крв, чула, интелигенцију, љубав – препушта немилордној нужности твари и окрутности демона, узузев вечног и натприродног дела наше душе.

 Стварање је напуштање. Стварајући оно што је друкчије од Њега самог, Бог га нужно напушта. Под својом заштитом чува само онај део творевине који је Он сам – тј. нестворени део сваког створења. То је Живот, Светлост, Реч. То је присутност јединорођеног Сина Божијег на земљи.

Довољно је пристати на овај поредак.

Како се пристајање сједињује са саосећањем? Како то може бити дело јединствене љубави, иако се чини да су пристајање и саосећање неспојиви?

Мудрости, научи ме овоме.

Бог је одсутан из овог света, узузев што је у овом свету присутан у онима у којима живи Његова љубав. Они, дакле, милосрђем морају бивствовати у свету. Њихово милосрђе је видљиво присуство Бога на земљи.

Кад нам недостаје милосрђа, ми тад насилно неко створење одвајамо од Бога.

Посредством милосрђа можемо створени, временити део неког створења ставити у однос са Богом.

Ово је чудо истоветно самом чину стварања.

Окрутност Јевреја и Римљана имала је тако страшну учинковитост на Христа да се Он осетио од Бога напуштен.

Милосрђе употпуњује онај бездан што га је стварање успоставило између Бога и створења.

То је дуга на небу.[4]

Милосрђе мора бити истоветне димензије као и чин стварања. Оно не може изузети ниједно створење.

Волети себе самог једино љубављу милосрђа.

Свака створена ствар јесте предмет милосрђа пошто је пролазна.

Свака створена ствар јесте предмет милосрђа пошто је ограничена.

Милосрђе усмерено према себи самом јесте смирење.

Смирење је једини допустиви облик љубави према себи.

Хвалоспев према Богу, милосрђе према створењима, смирење према себи самом.

Без смирења, све су врлине коначне. Само их смирење чини бесконачнима.

 

[1] Јн. 17, 4. Преводи С. Вејл нису сасвим прецизни, требало би да буде преведено: "Ја те прославих на земљи".

[2] Јн. 17, 6.

[3] Јн. 17, 10.

[4] Књига Постања 9,8-17.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

 

Чак ни сами Бог не може поништити оно што се већ догодило. Има ли бољег доказа за чињеницу да стварање јесте одрицање?

Има ли већег Божијег одрицања од времена?

Бачени смо у време.

Бог није у времену.

Стварање и првородни грех нису ништа друго до два облика, за нас различита, једног јединственог чина Божијег одрицања. Оваплоћење и Страдање такође су облици овог чина.

Бог се испразнио од властитог божанства и испунио нас лажним божанством. Испразнимо се од лажног божанства! Овај чин је довршетак чина који нас је створио.

У истом тренутку, Бог ме своји стваралачком вољом одржава у постојању, да бих се постојања одрекла.

Бог стрпљиво ишчекује да коначно вољно пристанем да га љубим.

Бог стрпљиво ишчекује попут просјака који стоји, непомичан и замукнуо, пред неким ко ће му можда уделити парче хлеба. Време јесте ово ишчекивање.

Време је ишчекивање Бога који проси нашу љубав.

Звезде, планине, море, све што збори о времену приноси нам Божију молитву.

Ишчекивање у времену уподовљава нас Богу.

Једино је Бог добар. Због тога је присутан и ишчекује у ћутању. Свако ко приступи или проговори, чини ово са мало снаге. Добро које је једино добро може само да пребива у ишчекивању.

Скромни просјаци Његове су иконе.

Смирење је известан однос душе према времену. То је прихватање ишчекивања. Због тога, у друштвеном погледу, ознака потчињених јесте пустити их да чекају. „Безмало да сам морао сачекати“ јесте реч тиранина. Ипак, у обреду – чија поезија све људе чини једнаким – свако мора да чека.

Уметност је ишчекивање. Надахнутост је ишчекивање.

Донеће плода у ишчекивању.

Смирење учествује у ишчекивању Бога. Савршена душа ишчекује добро с толико ћутње, непомичности и ишчекивања као сами Бог. На крст распети Христос јесте савршена икона Оца.[1]  

Ниједан светитељ није могао од Бога задобити, нити да прошлости није било, нити да је остарио десет година у једном дану, нити да је остарио један дан током десет година, нити... Ниједно чудо не може ништа против времена. Вера која премешта планине немоћна је насупрот времена.

Бог нас је бацио у време.

Бог и човечанство су попут љубавника и љубавнице који су договорили погрешно место сусрета. Обоје су дошли пре уговореног времена, али свако на друго место, и ишчекују, ишчекују, ишчекују. Љубавник стоји, непомичан, прикован на месту за сва времена. Љубавница је растројена и нестрпљива. Тешко њој буде ли јој доста свега и оде с места! Јер, две тачке у којима се они налазе јесу истоветна тачка у четвртој димензији...

Христово распеће јесте икона ове Божије непомичности.

Бог је пажња без растројености.

Треба подражавати Божијој пажњи и Божијем смирењу.

„Будите свети, јер сам ја свет.“[2] Подражавати Богу. Несумњиво, ово је Мојсије позајмио из египатске мудрости.

У времену поседујемо наше сопство.

Прихватање времена и свега што оно може донети – без икаквог изузетка (amor fati) – јесте једино стање душе које је неусловљено односом према времену. Оно обуима вечност. Шта год да се догоди...

Бог је својим створењима даривао ову силу да се вазнесу у вечност.

Математика је симбол наведеног.

Ако на пријатан или на мучан садржај сваког минута (чак и оних у којима сагрешујемо) гледамо као на посебно миловање Божије, у чему нас онда време може одвојити од Неба?

Напуштеност у коју нас Бог баца јесте Његов начин миловања.

Време, као наша јединствена беда, јесте додир саме Његове руке. То је одрицање којим нас је Он створио.

Он се држи подаље од нас, јер ако би се приближио, ми би нестали. Он ишчекује да се упутимо према Њему и нестанемо.

У смрти, једни нестају у одсутности Бога, други у присутности Бога. Не можемо докучити ову разлику. Због тога смо, као апроксимацију која је докучива машти, сковали представе раја и пакла.

 

[1] Посланица Јеврејима 1, 3.

[2] Трећа Мојсијева 19, 2.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Лазар Нешић рече

У смрти, једни нестају у одсутности Бога, други у присутности Бога. Не можемо докучити ову разлику. Због тога смо, као апроксимацију која је докучива машти, сковали представе раја и пакла.

Pa, sta znaci ovo, meni ovo deluje problematicno. :stidljiv: 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...