Проф. др Родољуб Кубат: Еденски врт

[Поуке.орг - инфо]

Одмах послѣ описа стварања човѣка, библијски писац говори како је Бог за њега створио врт у Едену (Едем у Септуагинти) на истоку, који је требао да чува и ради (Пост 2, 8–15). Врт је описан као мѣсто у којем расту свакојаке биљке, а у њему је био извор воде одакле су се напајале четири велике рѣке – Фисон, Геон, Хидекел и Еуфрат. Помињање Едена на истоку је код каснијих читалаца будило потребу да се мѣсто географски лоцира. Међутим, из читавог описа само двѣ рѣке које се помињу могу се поуздано одредити. То су Тигрис и Еуфрат. Остале двѣ су вѣроватно Нил и можда Ганг, Инд или Дунав. Све остало, у географском смислу, остаје непознато. Поготово је упадљиво то што се вода из врта дѣли у четири поменуте рѣке. Географски то је нетачно. Истраживачи и теолози су нудили различите одговоре на питање: гдѣ је врт могао бити смѣштен? Ипак, до поузданог одговора још нико није дошао, и вѣроватно неће ни доћи. Уствари до таквог одговора није ни могуће досегнути, јер писац није имао намѣру да говори у категоријама природне географије, то јест да помињана мѣста тачно географски одреди. Врт у Едену и све што се помиње у том контексту више је у домену сакралне географије. За писца је врт сакрални појам. То су простор и стање додѣљени првом човѣку, за које он каже да је на истоку. Исток је такође сакрална категорија и значи исходиште живота. Правац који служи као оријентир – Оријент. Вода што напаја четири рѣке јесте такође теолошки обојен појам. Тиме се хоће рећи да извор живота на земљи потиче из Раја. Познато је да су у античком свѣту цивилизације бујале на обалама рѣка, као нпр. Нила, Тигриса и Еуфрата, што значи да све то потиче из врта којег је створио Бог за човѣка.

Писац је, избѣгавајући да врт ближе просторно одреди, намѣравао да каже да је то посебно мѣсто у којем нема глади, рата и страдања, што је била свакодневица људи на тадашњем Блиском истоку (нажалост и сада). Иначе, у дословном преводу Еден може да значи милина, задовољство, ужитак, што би значило да је то био врт ужитка и задовољства. Врт је престављен као мѣсто у којем човѣк може да живи мирно и безбрижно. У њему има „свакојаких биљки, лепих на око и добрих за јело“. Наравно, овдѣ се поставља важно питање: Одакле то да писац на тај начин представља мѣсто боравка првог човѣка, када он очито није географска реалност? Управо из тога разлога наша промишљања се морају усмѣри на истраживање првобитног контекста у којем је настао овај текст. То се, прѣ свега, односи на писца и његове првобитне читаоце/слушаоце (реципијенте). Дакле, да бисмо разумѣли једну од најмоћнијих теолошких метафора у Старом Савезу, нужно је заћи у ‘свѣт иза текста’ у којем је настала приповѣст о врту у Едену.

Већ на почетку одломка који говори о стварању, примѣтно је да писац сушу и пустињу доживљава као негативне елементе у свѣту и природи. Писац почиње извештај низом негативних реченица „још не бѣше“ (Пост 2, 5), да би одсуство живота објаснио рѣчима: „јер Господ Бог још не пусти кишу на земљу“ (2, 5). Услови за стварање настају када се појављује вода, што се говори у 6. стиху: „Али вода потече из земље и натопи све тло“ (ова два стиха – 5. и 6. – у Даничићевом преводу су нетачно преведена). За писца су суша и пустиња негативни космички принципи. Животни контекст у којем је настала ове приповѣсти дефинитивно је била Палестина, област у којој након дугих и сувих лѣтњих мѣсеци околна пустиња пружа страшан и беживотан изглед. Познато је да су стари Израилци задуго били номади и полуномади који су са стоком пролазили кроз безводне пустиње. Такви услови живота били су изнимно тешки. Врело сунце, пустињаски вѣтрови и суша су угрожавали свакодневну егзистенцију. Када се ово има у виду, постаје разумљиво зашто писац Рај представља као мѣсто у којем има воде у изобиљу и расте свакојако дрвеће. Рај је представљен као пустињска оаза, извор живота и мира. За номада, човѣка који живи у таквим условима рајско стање се најбоље може представити једном таквом теолошком сликом. Еденски врт је мѣсто и стање којем, пре свега, тежи човѣк који живи у условима сурове пустиње. То је уствари катафатички моменат у теологији, гдѣ се на основу појмова и слика из земаљске перспективе говори о Божанској стварности.

Старозаветном Израилцу идеја божанске стварности се најучинковитије могла представити сликом оазе или царских вртова, као мѣстом у којем би он требало да борави. Кроз те слике он је увиђао своје тренутно стање и своје назначење. Поготово што се у продужетку текста говори о човѣковом грѣхопаду. Дакле, с једне стране, јесте пустиња – беживотна област у којој царује злодух Азазел, а с друге, Рајски врт (оаза) – област Божијег присуства и изобиља живота. Можда на први поглед овакво сагледавање приповѣсти о Едену може да изгледа чудно, ипак му треба приступити на одговарајући начин. Наиме, циљ библијских текстова био је да код читалаца изазове потребу да се окрену и усмѣре ка Богу. Такву функцију је имао и овај текст. Човѣк је кроз њега схватао шта му је дао Бог на почетку, а шта је он учинио па сада мора „са знојем лица својег једе хлеб“. Текст је дакле дочаравао Божанску стварност, која је превазилазила човѣкову свакодневицу. Кључна улога му је била да пробуди и развије вѣру у Бога, који љуби човѣка и чини за њега Рај. Слика врта поред оазе може се упоредити и са владарским вртовима на тадашњем Блиском истоку. Такво мѣсто је било разервисано за владаре и њихову породицу да у њему уживају. Библијски писац говори да је то изворно мѣсто човѣка као таквог, човѣка као владара на земљи.

Наравно, слика Раја ће у каснијем периоду, поготово кроз призму Христове личности и Новог Савеза добити наглашено духовну димензију, што и јесте дубљи смисао ове приповѣсти. У даљој интерпретацији овог текста увиђа се такво теолошко усмѣрење, с тим што је рајско стање језички представљено тако што се користе појмови и слика из свакодневне стварности. То је једна од херменеутички најважнијих поенти овог текста. У том смислу приповѣст о Едену може бити парадигматичан текст за савремену теологију, јер се на основу њега види егзистенцијални и апликативни задатак теологије. Теолошки језик и слике морају да буду израз разумљивих символа из човѣкове свакодневице. Човѣк их једино на тај начин може адекватно разумѣти. Тога су итекако били свѣсни библијски писци, те су у препознатљиве и егзистенцијално смислене облике заодѣвали своје богословске исказе. Савремена теологија хронично пати од неспособности да у данашњем свѣту, у препознатљивој форми, изложи хришћанске истине. Међутим, да би се до тога дошло, потребно је неке ствари промѣнити у базичном разумѣвању вѣре.

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице