Да ли да волимо себе?

[.............]

Недавно сам на настави говорио о  заповести да волимо ближњег свог као самог себе (Мк.12,31). И начујем како је неко промрмљао: „Шта ако не волим себе?“

Познајемо пуно особа који имају овај проблем. Тешко им је да прихвате, а камоли заволе себе. С једне стране, то је добар почетак. Човек осећа да није довољно постигао и то је корисно за њега.  Није корисно ако то прихвати као своју суштину.  Онда то може да постане погубно. „Нисам довољно добар, леп, паметан, способан, на томе се завршава, ништа боље и ништа више нећу постићи у свом животу. То је оно што ја јесам и крај.“

Овакво виђење води у малодушност, чамотињу, депресију и не дао Бог у далеко погубније ствари, као што су склоност различитим видовима зависности које особу увлаче у лажан свет илузије и заборава (неумереност у јелу, алкохол, дрога, зависност од компјутерских игрица, итд.).

Сведоци смо и све веће пројаве нарцисоидности и животне филозофије која покушава да нас научи како смо сви ми посебни, важни, јединствени чак и кад грешимо. Не треба мешати наше личне особености и наш грех. Грех треба окајати и напустити, по сваку цену.  

Шта говори Бог о љубави према самом себи?

Природна (умерена)  љубав према себи  се у Светом Писму претпоставља, али се не заповеда.

 Неприродна љубав према себи је  гордост, понос, самољубље, нарцисоидност, убеђење да си бољи од већине. То је, наравно, грех.

Природна љубав према себи подразумева захвалност Богу на ономе што је створио и нама подарио.

„Јер нико нико никад не омрзну своје тело, него га храни и негује, као Господ своју Цркву“ (Еф.5,29)

 „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те, што сам дивно саздан.“ (Пс. 139, 13-14)

„Ко прибавља разум,  воли душу своју и ко пази на мудрост, наћи ће добро“ (Приче 19, 8)

Наравно, могао бих навести  још више библијских цитата које говоре против гордости и превелике љубави према себи (Тим.8,2; Приче 21,4; Гал. 6,3; итд.) Бог  често упозорава да не волимо себе сувише и приводи нас ка себедарној љубави – агапи.

Са друге стране, неспремност да прихватимо и ценимо себе онаквима какве нас је Бог створио - такође је грех. Христос  је ово директно осудио у својој причи о талантима (Мт.25,14-30) коју свима препоручујем да прочитају и која је и мене самог небројено пута спасила од малодушности и кукавичлука. Суштина је једноставна. Бог нам поручује: „Дао сам ти толико дарова које си могао и требао умножити, на добробит и себе и других. Али ти си се уплашио, кукавички си се крио читав свој живот, а зашто? Јер си се плашио да ниси довољно добар, паметан, способан, и плашио си се како ћеш ти поднети последице свог неуспеха.  Да ли си помишљао колико би твој успех помогао другоме? Колико би твоја реч пружила утеху, твоје дело улепшало некоме дан или чак спасило живот? Да ли си се питао шта је највише што можеш постићи? Не. Само си жалио сâм себе, тешио сам себе, и, гле чуда и парадокса, у ствари си у тој великој мржњи према ономе што јеси – исувише, исувише волео себе. Ниси био храбар и ниси ценио мој дар, а он, веруј ми, итекако вреди. Ма колико ти се чинио маленим, одредио сам га за тебе промишљено и с разлогом. “

То нам Господ, отприлике говори.

 Мислиш да ниси довољно добар за другог? Чујеш ли своју мисао?

Опет размишљаш о себи, а не о другоме.

Са друге стране, није уопште решење волети друге, а уопште не волети себе. Таква љубав не може лако и здраво опстати. Онда себе лако изгубимо, а тада је тешко проценити шта је заиста љубав, јер не ценимо себе као личност. Љубав без свести о значају личности (било то наша, или туђа личност)  лако прерасте у  идеализовање другог и идолопоклонство.

Добар ратник познаје оружје које поседује, поштује га и временом стиче вештину да га употребљава. Вежба и одлази на бојно поље. Тек кад упозна непријатеља, стратегију и изгради вештину, тек кад осети мирис и прашину битке, и насрне мачем  - он ће постати храбар. Храброст није слепо уверење о сопственој сили. Храброст је други назив за  побеђени страх. Сви се плашимо, само се будале ничег не плаше. Храбри људи се суоче са својим страховима и надвисе их. Опет, ништа без Бога.

Свако од нас је јединствен, специфичан, читав један свет борави у сваком од нас. И цео свој живот ми тај свет упознајемо и Богатимо. И најгоре што човек може да учини јесте да каже: „Мени се тај свет не свиђа и не желим га. Хоћу неки другачији“. Али нема другачијег, јер то онда не бисмо били ми. Наше разлике Бог гледа као Своје најдивније светиње. Треба да учинимо највише што можемо унутар наших могућности, а оне су увек далеко веће него што и претпостављамо. Можда нећемо спасити цео свет, бити најснажнији или најумнији људи на свету, али свако од нас може и треба да се стално креће ка својим горњим границама и никада, никада да не стане. Не треба да се питамо да ли ће наше висине бити веће од висине тамо неког другог човека, али треба увек да се питамо: „Да ли је ово заиста највише што могу? Највише што ми је Бог дао да будем?“.

 Бог не прави грешке.  „Волимо Бога, јер Он први заволе нас“ (1Јн. 4, 19). Бог нас воли   и с разлогом нам је дао да живимо живот који живимо, са могућностима и шансама које имамо, и дао нам је толико тога;  и он Сам нам је рекао „Воли бижњег свог као самог себе“.... Многи други немају ни десетину тога што ми имамо. Постоји разлог зашто је свако од нас овде.

Ако мислиш да си веома грешан и слаб, сети се да љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Крени и конкретно пројави своју љубав, разумевајући и Богу приводећи свет који носиш у себи. Поштуј и цени себе, умерено воли себе, јер једино тако твоја љубав према Богу и ближњем може бити зрела и одговорна, и  једино тако можеш да се крећеш ка Горњем Граду. Препознај своје жеље, могућности и помери њихове границе.  

Учини искорак вере. Јер Бог те није оживео да би ти цео свој живот стајао у месту.

Ниси камен, него човек Божији.

Шта Ви мислите о томе?

 

( Извор:  Марко Радаковић, страница Авденаго  https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/ -)

 

Измењено Октобар 10, 2018 од .............
зезно се

[JESSY]

na zalost, postoji veliki broj ljudi koji smatraju da je greh voleti samog sebe...ne mogu da odvoje ljubav prema sebi od gordosti, egoizma...

na shvataju na pravi nacin zapovest Boziju...

ima i onih koji prosto ne umeju da vole, jer ni sami nisu bili voljeni...

nedostatak ljubavi ( prema sebi) je uzrok mnogih nasih nevolja...

dakle, prvo je vazno da osvestimo taj eventualni nedostatak a zatim se svojski potrudimo da to promenimo...

[Dragi]

Pitanje je zašto mrzimo sebe, ako mrzimo. Možda smo slabi, možda smo bolesni, možda smo pretrpeli velike nevolje u prošlosti, a dolaze (ili prolaze) i godine, sa njima i bolesti, slabosti. Telo propada. Deci i mladim ljudima je lako voleti, sebe i druge: još rastu i razvijaju se, još sticaju ljubav ili veruju da će da je steknu.

U ormanu imam još košulju iz 1995 kada sam imao dvadeset godina. Nisam ni znao da je još imam, bila se negde skrila; kada sam nedavno bacao starije stvari ja je zapazim. I sada ne znam da li i nju da bacim ili ipak da je čuvam kao neku uspomenu..? Ali uspomenu čemu, neostvarenim snovima, željama, neuslušenim molitvama, mladosti koja je prošla? Kažu: Budi radostan, ovo ono. Kako je lako to govoriti.

[kordicka93]

Treba voleti sebe jer stvoreni smo po liku Bozjem. Ne vidim nista lose u tome. Brinuti se o svome telu, voditi racuna o higijeni, ali istovremeno paziti i na svoju dusu, to se ne sme zaboraviti. Uvek se govorilo: "Telo je hram duse."

Ne treba samo da to predje u narcisoidnost ili samoljublje.

[.............]

пре 4 часа, Dragi рече

Pitanje je zašto mrzimo sebe, ako mrzimo. Možda smo slabi, možda smo bolesni, možda smo pretrpeli velike nevolje u prošlosti, a dolaze (ili prolaze) i godine, sa njima i bolesti, slabosti. Telo propada. Deci i mladim ljudima je lako voleti, sebe i druge: još rastu i razvijaju se, još sticaju ljubav ili veruju da će da je steknu.

U ormanu imam još košulju iz 1995 kada sam imao dvadeset godina. Nisam ni znao da je još imam, bila se negde skrila; kada sam nedavno bacao starije stvari ja je zapazim. I sada ne znam da li i nju da bacim ili ipak da je čuvam kao neku uspomenu..? Ali uspomenu čemu, neostvarenim snovima, željama, neuslušenim molitvama, mladosti koja je prošla? Kažu: Budi radostan, ovo ono. Kako je lako to govoriti.

Još je lakše sesti i plakati zbog prošlosti dok nam sadašnjost prolazi ispred nosa. Bez uvrede, oprosti na slobodi. Za 20 godina ćeš žaliti - eh, da sam bar sredovečan! Ako nisi mlad, ne znači da si umro i da nemaš šanse da voliš i postigneš. Možda ne možeš sve što i mladi, ali dosta toga i dalje možeš. Batali prošlost, iz grešaka uči.

[Dragi]

Samo neka mi Bog govori.

Bez Boga je pakao.

[.............]

1 hour ago, Dragi рече

Samo neka mi Bog govori.

Bez Boga je pakao.

Tako je. A On ne ćuti. 

[JESSY]

trudimo se da zavolimo drugog, da mu oprostimo, da ga ne kinjimo, a onda to sve činimo sebi....

hajde da i sebi oprostimo svoju nesavršenost, i svoje greske, i svoje brige i strahove, i svoju potrebu za ljubalju...ucinimo nešto i za svoju dušu i telo...bićemo zdraviji i srećniji i imaćemo bolje odnose sa bližnjima...

[Рапсоди]

пре 8 часа, Dragi рече

Pitanje je zašto mrzimo sebe, ako mrzimo. Možda smo slabi, možda smo bolesni, možda smo pretrpeli velike nevolje u prošlosti, a dolaze (ili prolaze) i godine, sa njima i bolesti, slabosti. Telo propada. Deci i mladim ljudima je lako voleti, sebe i druge: još rastu i razvijaju se, još sticaju ljubav ili veruju da će da je steknu.

U ormanu imam još košulju iz 1995 kada sam imao dvadeset godina. Nisam ni znao da je još imam, bila se negde skrila; kada sam nedavno bacao starije stvari ja je zapazim. I sada ne znam da li i nju da bacim ili ipak da je čuvam kao neku uspomenu..? Ali uspomenu čemu, neostvarenim snovima, željama, neuslušenim molitvama, mladosti koja je prošla? Kažu: Budi radostan, ovo ono. Kako je lako to govoriti.

Шта је са тобом човече, никад није касно љубити се страсно , ја сам ти живи пример за то. И веруј ми никада се не бих вратила ( да могу да бирам) у неке млађе године ( па чак и да само неке грешке исправим и неке одлуке другачије донесем) ама никада. Ту сам где сам и лепо ми је што јесам. Једи, воли, моли се  здраво цвете,  здраво дрво... каква бре жал за младости. Код мене тога нема стварно ( ваљда млада духом )  Дођи мало код нас у Србију, па ајмо на неко поклоничко путовање, има бре да процветаш овде код на с у Србији.Изгледа да ти недостаје ова наша домаћа атмосфера. 

[Dragi]

Ja bih se odmah vratio u mlađe godine, odoh ja, ćao  

Dobro, nemam decu ni unuke i onda.. a svoja deca su uvek važnija od svog života.

[Branislav81]

пре 11 часа, ............. рече

Неприродна љубав према себи је  гордост, понос, самољубље, нарцисоидност, убеђење да си бољи од већине.

Imam ja jedno, pitanje. Šta ako neko, nije bitno ko, pišem čisto hipotetički, dakle šta ako neko zaista jeste bolji od većine? Zar nije ispravno to sebi priznati? Mislim, čovek ne treba da laže sebe, i laganje je greh., zar ne?

[Bokisd]

 ... (  )

[Justin Waters]

On 11.10.2018. at 9:38, Dragi рече

Pitanje je zašto mrzimo sebe, ako mrzimo. Možda smo slabi, možda smo bolesni, možda smo pretrpeli velike nevolje u prošlosti, a dolaze (ili prolaze) i godine, sa njima i bolesti, slabosti. Telo propada. Deci i mladim ljudima je lako voleti, sebe i druge: još rastu i razvijaju se, još sticaju ljubav ili veruju da će da je steknu.

U ormanu imam još košulju iz 1995 kada sam imao dvadeset godina. Nisam ni znao da je još imam, bila se negde skrila; kada sam nedavno bacao starije stvari ja je zapazim. I sada ne znam da li i nju da bacim ili ipak da je čuvam kao neku uspomenu..? Ali uspomenu čemu, neostvarenim snovima, željama, neuslušenim molitvama, mladosti koja je prošla? Kažu: Budi radostan, ovo ono. Kako je lako to govoriti.

Kad mrziš sebe imaš veliki problem sa samopouzdanjem. 

Što se tiče košulje, pa sad ako ti paše i nije ofucana, što da ne nosi je, ali nemoj je čuvati jer te podsjeća na mladost, i još bi se vraćao nazad na mlade godine da možeš. 

Ne znam za ostale. Meni je 38 godina, i jedino za čim žalim u životu su neke greške koje sam napravio, a koje sam kasnije tek skontao pa moglo je bolje...ali dobro šta to je život. Inače ne bi se vratio zbog bilo kog razloga u ranije godine, jer prosto osjećam da sam sada najzreili i da najbolje razumijem život i da ga sad mogu živjeti punim plućima. Naprotiv smatram da mi vrijeme tek dolazi kada zagazim u 40-te, a ni 50-te nisu za baciti, još malo dok djeca porastu i dok nestane vrištanja, plakanja, i ostalih dječijih stvari. 

A opet kada dođu 60-te i to jedva čekam, jer onda ću polako da se prešaltam u drugu brzinu i da nadokdanim sve ono što sad ne mogu zbog obaveza, djece, i svega ostalo...kuvanje, čitanje, šetnja, baštovanstvo, spavanje, jutranja kafa u miru, podnevni čaj u miru itd...milina. 

A kad dođu 70-te, polako priprema za parking....

[JESSY]

пре 9 часа, Branislav81 рече

Šta ako neko, nije bitno ko, pišem čisto hipotetički, dakle šta ako neko zaista jeste bolji od većine? Zar nije ispravno to sebi priznati?

ljudi nisu i nikada nisu bili medjusobno isti....naravno da postoje generalno bolji i losiji ljudi...cesto nam se  ti bolji daju kao primer na koji treba da se ugledamo...tu nije nista sporno...i sasvim je uobicajeno..

[БанеЛ]

пре 11 часа, Branislav81 рече

Zar nije ispravno to sebi priznati? Mislim, čovek ne treba da laže sebe, i laganje je greh., zar ne? 

Није. Уме ли тај да испитује срца? Не уме. Кад га буде спуцала гордост, обрисаће после под. Не дао Бог човеку да мисли да је бољи од других.