Raskol se zahuktava

[Ромејац]

пре 4 часа, Pontifex Emeritus рече

ја сам годинама пре овог догађаја у Украјини писао на овом истом форуму да је постојећи поредак у православној васељени неодржив, и да будући свеопшти сабор треба цариградског патријарха да лиши сваког (и било каквог) првенства. како сам сматрао тад, тако сматрам и сад. према томе, ја сам последњи коме можеш да припишеш некакве профанариотске ставове. 

Баш ти делиш њихове ставове:

On 3.12.2019. at 18:13, Pontifex Emeritus рече

па то не мораш мени да причаш, јер ја сам за то да се Цариград потпуно лиши првенства у православљу. али то не значи да сам и за укидање првенства. напротив. 

Што ће рећи да си за првенство у православљу! И фанариоти су исто за првенство!
Ево шта си писао:

пре 6 часа, Pontifex Emeritus рече

то је питање за васељенски сабор. оно што ја сматрам је да Црква на сваком нивоу свог устројства мора имати првога. на основном нивоу то је епископ, на средњем нивоу то је предстојатељ (првојерарх) помесне Цркве, и на највишем нивоу то је поглавар свеопште Цркве (целе православне васељене). што се тиче места и улоге првога, његовог положаја и службе (садржаја његових дужности и овлашћења), ја нисам довољно паметан, нити сам позван, да одређујем меру. као што рекох, тиме треба да се баве саборски оци. 

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

 

[Баба]

Најбоља је фора кад Грци Словене оптужују за етнофилетизам и Русе за мит о Трећем Риму.

 

[Стаљиново унуче]

пре 7 часа, Pontifex Emeritus рече

а је ли?! а како то, молићу лепо?

Uči sine uči pa nisma ja plaćen da ovde pišem stotine stranica teksta neukima.

[Стаљиново унуче]

пре 4 часа, Bernard рече

MIT O MOSKVI KAO TREĆEM RIMU: Ovo su koreni moderne ruske vizije imperijalnog nacionalističkog poretka

 

RANJENI PONOS

Ruski nacionalizam je oduvek imao mesijansku crtu i karakterističan pogled na svoju ulogu kao primer za ostatak sveta. U devetnaestom veku, grupa slavenofilskih intelektualaca posmatrala je carsku Rusiju kao kontra teg Zapadu čije je moderne prosvetiteljske vrednosti ocenila kao materijalističke i dekadentne. Nakon toga, u 20. veku, Sovjetski Savez je položio pravu na drugačiju sudbinsku ulogu, kao prva komunistička država sveta, čiji je san okončan padom socijalističkog režima. 

Danas se grupa ruskih mislilaca ponovo okreće idejama devetnaestovekovnih slavenofila nastojeći da na njima izgradi predstavu ruske posebnosti za 21. vek. Glavna među njihovim tezama jeste  ona o Rusiji kao Trećem Rimu, istinskom zaštitniku hrišćanske civilizacije nakon pada Prvog Rima u raskol, a Drugog, Konstantinopolja, pod vlast osmanskih Turaka.

U svojoj knjizi pod naslovom „Novi Treći Rim: tumačenja ruskog nacionalističkog mita“, Džardaj Ostbo prati rad četvorice savremenih ruskih filozofa i njihove ideje oživljavanja ovog starog ruskog mita.

  

                                                                     

 

IZ VIZANTIJE S LJUBAVLJU

Istorijski posmatrano, ideja Rusije kao Trećeg Rima prvi put se pominje u pismu ruskog monaha Filofeja iz 1523. godine. On je istoriju hrišćanstva podelio na tri dela. Prvi Rim je, po njegovom pisanju, trajao dok god je Vizantija igrala dominantnu ulogu u hrišćanskom svetu, a završio se jačanjem Karla Velikog čije je delovanje omogućilo kasnije širenje rimo-katoličanstva po Zapadnoj Evropi. Drugim Rim je trajao dok god je Vizantija uspevala da pruži otpor naletu zapadnjaka, odnosno do Florentinske unije iz 1439. godine. Budući da je najveći deo hrišćanstva nakon pada Konstantinopolja 1453. bio ili u katoličkoj jeresi, ili pod islamskom vlašću, Rusija je postala poslednja sila koja će kao pravoslavni Treći Rim, pružiti otpor dolasku Antihrista. 

Drugi pomeni Trećeg Rima iz tog vremena tiču se neposrednije politike i vezani su za ambicije moskovskih knezova. Godine 1589. u osnivačkoj povelji Ruske patrijaršije, eksplicitno se pominje ova ideja, uz napomenu da ona ruskim vladarima daje pravo ne samo na vlast nad sopstvenom zemljom, već i bad čitavim svetom. Tako je iz sfera drevne crkvene istorije pojam Trećeg Rima prešao u tekuću politiku. Nakon dva veka relativnog mirovanja, on se ponovo našao u žiži interesovanja devetnaestovekovni Slavenofila koji su Rusiju posmatrali kao branitelja svega dobrog (ruske nacije), ispravnog (pravoslavne vere), i lepog (ruske zemlje i kulture) nakon pada Vizantije. Ostbo navodi kako se upravo ova ideja, blago izmenjena, ponovo našla u centru ruske političke misli. 

Savremeni ruski nacionalisti ulogu svoje države vide u otporu liberalizmu Zapada. Najistaknutiji predstavnik ove misli jeste Aleksandar Geljevič Dugin. On je tokom devedesetih godina izrastao u glavnog ujedinitelja i primarnog nosioca radikalnog ruskog nacionalizma, delom zahvaljujući njegovim snažnim vezama i zapaženim vojnim kontaktima.

Lista njegovih saradnika svojevrsni je popis ruskih nacionalista.

Kao dvadesetpetogodišnjak, Dugin se 1988. priključio desničarskom pokretu „Pamjat“, radio je s Aleksandrom Prohanovim, a sarađivao s Genadijem Zjuganovim, liderom ostataka Komunističke partije. 

Ipak, najveći usheh Dugin postiže zahvaljujući svom zapaženom pisanju. Nakon prevođenja dela brojnih evropskih fašista, poput Julijusa Evole, na ruski, Dugin je 1997. objavio svoje glavno delo pod naslovom „Osnovi geopolitike“. U ovoj knjizi, on najavljuje sukob SAD-a i Rusije, i to kao nastavak večnog istorijskog konflikta sila Mora i Kopna. Dugin je tako postao naslednik ruskih evroazijatskih mislilaca 20. veka koji su boljševičku revoluciju posmatrali kao nužno zlo u preobražaju Rusije u jednu savremenu, kontinentalnu imperijalnu silu koja će postati okosnica velikog evroazijskog saveza. 

U sopstvenom tumačenju mita ruskog Trećeg Rima, Dugin jasno označava uzvišenu poziciju Rusije, ali istovremeno pokazuje i veliko interesovanje za Drugi Rim, Vizantiju. Neki ovo pripisuju činjenici da Dugin pripada Starovercima, ruskoj pravoslavnoj sekti nastaloj otcepljenjem onih crkvenih činilaca koji nisu hteli da prihvate reforme Petra Velikog kojima se Rusija udaljila od vizantijskog nasleđa.

Dugin s tim u skladu piše: „naša formula je jasna, Zapad je zao, Vizantija je dobra, sve loše napisano o njoj je laž, ako kritikujete Vizantiju, vi ste ruski neprijatelj“. Prema njegovom shvatanju, Vizantija je čisti, desničarski, savršeni ideal kome savremena Rusija treba da teži.  

Što se kritičara tiče, Dugin nema problema u razračunavanju s njima. Zapravo, 2014. godine, on je izgubio mesto predavača na univerzitetu jer je pozivao na ubistva Ukrajinaca.

Ovakvo nasilje Dugin pravda tvrdnjom da je Rusija svetski Katehon. Ovaj opskuran grčki pojam koji zatičeno u drugoj poslanici Apostola Pavla Solunjanima, grubo se može prevesti kao „onaj koji drži na okupu“, dakle ona sila dobra koja sprečava da svet potone u zlo.

Iako se među učenim ljudima još uvek vode sporovi oko značenja Katehona, za Ruse on predstavlja onu silu koja sprečava dolazak Antihrista. Prema Duginovim rečima, Rusija je utoliko bolji Katehon koliko je bliža idealu Vizantije.

Ova ideja koja zarad uzvišenog cilja opravdava skoro svako spoljnopolitičko sredstvo postaje sve popularnija u Rusiji. Stoga ni ne čudi odbacivanje ideje da se snaga svetskog čuvara može meriti stopom BDP-a.

 

NACIONALISTIČKI FRONT

Dok je Dugin čovek koji okuplja različite ogranke ruskog nacionalizma i služi kao njegova zlokobna slika u javnosti, Natalija Naročnitskaja je tipični državni akademac (i bivši poslanik u Dumi zaslužan za usvajanje zakona o nevladinim organizacijama 2012. godine). Istorija govori o poreklu države, a najveći izazov savremene ruske istoriografije jeste povezivanje carističke, sovjetske i postsovjetske Rusije u jednu celinu. Naročnitskaja,kao doslevni slovenofil, predstavlja idealnog režimskog istoričara. Ona nastoji da izgladi sve protivurečnosti koje dele različite periode ruske istorije insistirajući na neprekinutom kontinuitetu njene državnosti. Nije ni čudo što ju je Medvedev 2009. godine imenovao kao člana komisije za suzbijanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih nacionalnih interesa.

Njen pogled na mit Trećeg Rima posmatra razvoj hrišćanskog progresivizma kao različit od i suprotstvaljen ideji progresa prihvaćenoj na Zapadu. Dok Zapad svoj modernizam crpi iz Renesanske i Prosvetiteljstva, te prekida kontinuiteta sa srednjovekovljem, Naročnitskaja takvu modernost vidi kao suštu suprotnost Rusiji i pravoslavlju. Naročito je interesantna njena za savremene Slavenofile karakteristična interpretacije Trećeg Rima kao živog organizma kojeg na zemlji čine verni narod i Crkva. Tako se svaki iskreni Rus nalazi u mističnoj vezi sa svojim sunarodnicima uključujući i pripadnike političke elite.

Treći mislilac kojim se Ostbo bavi jeste Vadim Cimburski, filozof koji je preminuo 2009. godine. Dok se njegove kolege zalažu za otvorenu konfrontaciju Rusije sa Zapadom, Cimburski se kloni spoljne politike. Njegova osnovna ideja ogleda se u Rusiji kao jedinom preostalom ostrvu pravednosti u moru protivnika od kojih mora da se izoluje. Njegova misao objedinjuje geopolitiku i organski oblik pravoslavnog učenja koji istoriju posmatra kao sukob civilizacija u kome jedna od njih, posthrišćanski Zapad, nastoji da nadvlada sve ostale. Za njega je istorija eshatološka drama: on se gnuša sveta u kome bi neke vrednosti, poput zapadnog shvatanja ljudskih prava, bile uzdignute na nivo iznad nacionalne suverenosti, dovodeći tako svet na ivicu propasti. Ipak, za razliku od Dugina,on veruje da Rusija nema šta da traži van svog evroazijskog ostrva i da ne treba da se meša u poslove ostatka planete. 

Četvrti nacionalista kojim se Ostbo u svojoj knjizi bavi odudara od dosadašnja tri autora, budući da se ne radi o akademcu. S druge strane, reč je o čoveku koji ima najprecizniju spoljnopolitičku doktrinu. Jegor Holmogorov je konzervativni novinar koji nudi veoma jednostavan pogled na istoriju: sve što je Rusiji prethodilo, postojalo je s ciljem njenog nastanka, a sve što joj sledi u suštini nije važno. Rečju „Rusija je sve, sve ostalo nije ništa“. Rusi, pod koje Holmogorov ubraja i Beloruse i Ukrajince su Bogom izabran narod, a ruska nacionalna svest najstarija je na svetu. Rusija na prvom mestu i Rusija za Ruse. Mit Trećeg Rima on koristi kao još jedan izraz superiornosti njegove nacije pri čemu pokazuje entuzijazam za militarizam i rat. Uloga vojske je da ostatku sveta pokaže rusku veličinu. „Nemoguće je za državu naše veličine i sueprsilu naše snage da opstane bez težnje ka superiornosti.“

Ovakvi pogledi, upareni s njegovim pravoslavnim konzervativizmom, nalepili su mu etiketu „nuklearnog pravoslavca“.

 

ŠTO SE VIŠE STVARI MENJAJU...

Postoje bitne razlike u tumačenju mita o Trećem Rimu pomenutih autora, ali je od većeg značaja njihova složnost koja okuplja i većinu drugih ruskih nacionalista. Jedan od zajedničkih osnova tog okupljanja jeste posmatranje religije kao osnova ruske veličine. Ovome se sve više okreću i političke elite u zemlji. Pored toga, prisutni su i anti-zapadnjaštvo i težnja da se očuva deo sovjetskog nasleđa kao jednog od oblika ruske istorijske snage. Pored svega navedenog,izdvajamo još tri činioca karakteristična za savremeni ruski nacionalizam. To su stvaranje mita, istoriozofija, i manihejstvo.

Ostbo se uglavnom bavi mitom, o čemu svedoči i podnaslov njegove knjige. Antropolozi poput Edmunda Liča su isticali kako se jedna od glavnih uloga mita stvaranje posebne misaone matrice. Ostbo se takođe bavi ovom njihovom produktivnošću koja životu daje smisao, osnažuje koheziju grupa, i mobiliše ljude u akciju. Takođe, treba istaći i neizbežnost mita kao sastavnog dela svakog političkog života.

Svaka nacija ima svoje mitove. Ono,pak, što fascinira jeste činjenica da čak ni pomenuti ruski akademci ne nastoje da razdvoje mit i istoriju, što savremena 250 godina stara istoriografija ne dopušta. Tako se ruski nacionalisti nalaze u jednom predprosvetiteljskom vremenu, a njihova kritika prosvetiteljstva nije samo eksplicitna, već se tiče i mitskog okvira koji oni dodeljuju svom radu.

Sve navedene tendencije predstavljaju povratak historiozofskom načinu mišljenja koji umesto odgovora na pitanja savremene istoriografije nastoji da nađe suštinski značaj istorijskih dešavanja. U tom nastojanju istorija se posmatra ne samo kao prošlost, već i kao njena uloga u sadašnjosti, odnosno budućnosti.

 

INTERNACIONALA ALTERNATIVNE DESNICE

Ruski nacionalizam nije usamljen u svojoj kritici Zapada. Tu mu se pridružuju i iranski i turski nacionalizam, primera radi. Radikalna desnica na samom Zapadu se takođe može složiti da je prosvetiteljstvom izgubljeno njegovo pravo lice i da je jedini put napred zapravo povratak u prošlost. Kako je navedeno u knjizi „Evroazijanstvo“ Marlene Laurel, Duginov pokret nastoji da stvori snažne veze s krajnje desnim miljeom na zapadu. I u SADu postoji povećano interesovanje za tradicionalizam ruskog predsednika. Posmatrači ovog fenomena mogu zaboraviti da je radikalna desnica dvadesetih godina prošlog veka nastala upravo kao internacionalni pokret. Ova veza ne ostaje ograničena na intelektualni plan – Putin je potpisao sporazum o saradnji s austrijskim ekstremnim desničarima, što predstavlja samo uvod u pojačanu kooperaciju različitih desnih frakcija.

Ruski izolacionisti poput Cimburskog vide malo koristi u ovakvim sporazumima, dok imperijaliste poput Holmogorova slabo zanima ono što se dešava u svetu izvan matice. Drugi, poput za sklapanje političkih saveza talentovanog Dugina, pokazuju da ruski nacionalisti ne mrze sve strance. Budući da je njihova glavna meta zapadni liberalizam, oni će u anti-liberalima zapadnog društva naći prirodne saveznike. Kako se ruski nacinoalizam kreće sve bliže srcu ruske spoljne politike, tako će se i ovi činioci prema tome odgovarajuće postaviti.   

duginove ideje su prevaziđene pre vek . da imaju tu svest i sada je stožer okupljanja, trećeg pola u trenutno bipolarnom svetu

[logdanov]

Идеја Трећег Рима је историјски била потпуно оправдана. То је политичка идеја која је имала за циљ истицање амбиција Русије у односу на европске државе. Она није била усмерена против цариградске патријаршије, већ је, напротив, у неправославној међународној заједници истицала континуитет православне цивилизације.
У 19 веку је ова идеја оживљена да би се истакло руско право на Цариград насупрот енглеским и немачким претензијама.
Русија није била дефинисана као национална држава већ као православно царство. Природно је да су и балкански православци, све до дрског мешања Британаца, желели да православни, а не муслимански цар влада Цариградом.
Катехон је пак преопширна тема и не може се сагледати кроз обичне наочаре.

Него, ја имам друго питање.
Ако је Грцима старац Пајсије Светогорац прорекао да ће Русија освојити Цариград и предати га њима, зашто раде све да до тога не дође? Да ли желе да им га Руси дају или не желе?
Можда га дају нама?

[srb_Lo]

On 3.12.2019. at 12:15, feeble рече

To mi je neverovatno. Pa oni vise zavise od Grcke nego ovi iz Egipta.

Не зависе . Александријска се финансира преко грчког министарства просвете и сполњих послова а Кипарска Црква има своју независну државу и не зависе од Грчке . Колико год су блиске везе Грчке и Кипра ипак су кроз време настале разлике у менталитету . Иначе на скоро сваком грчком острву народ има другачији менталитет и Кричани се разликују од копнених Грка по менталитету . 

[srb_Lo]

On 3.12.2019. at 12:15, feeble рече

To mi je neverovatno. Pa oni vise zavise od Grcke nego ovi iz Egipta.

Не зависе . Александријска се финансира преко грчког министарства просвете и сполњих послова а Кипарска Црква има своју независну државу и не зависе од Грчке . Колико год су блиске везе Грчке и Кипра ипак су кроз време настале разлике у менталитету . Иначе на скоро сваком грчком острву народ има другачији менталитет и Кричани се разликују од копнених Грка по менталитету . 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

 

 

 

 

 

 

 

кратко речено, свеопшти (васељенски) сабор је- насушна потреба Цркве. пре свега због решавања неких богословских питања, и питања уређења односа унутар Цркве, али још више ради јачања свести да је Црква Једна. не Једна у неком метафизичком (онтолошком) смислу, него Једна у сваком смислу те речи. код нас православних се поимање Цркве завршава на средњем (помесном) нивоу. док се васељенско православље не доживљава као Црква, већ као некаква лабава конфедерација сасвим одвојених и потпуно самосталних цркава, које међусобно одржавају (или прекидају) дипломатске односе. па ти дипломатски односи између њих могу бити више или мање срдачни, а могу и да потпуно захладе. такво стање и такво поимање Цркве Христове је погубно. ако је у ранијим вековима имало неког оправдања (међусобна удаљеност, изолованост заједница, отежана комуникација), данас кад је цео свет једно велико село, отпао је сваки разлог и изговор да се Црква не само проповеда као Једна, него да се и пројављује као Једна. 

 Све зависи како схватимо то Једна, ако је једна као што је то католичка или једна као једна конкретна литургијска заједница, која препознаје "друге" литургијске заједнице као исте.

Без васељенског сабора црква ће опстати, а ако би био сазван од стране цариградског и све га Цркве признале у статусу који он себи додјељује то би било погубно по православље. 

На крају већ је погубно, ако остане такво кроз вријеме имаћемо два православља, јер то већ није иста вјера нити исти начин јединства и сабрања.

 

Покојни Пеђа Ристић је причао како се медијала састајала, оду у град и некако се сви сретну.

 

Када су их хапсили комунисти, увјек су питали ко те заврбово и кога си ти заврбово, јер комуњарама никако није ишао у тинтару горњи начин сабрања.

 

Такав дијалог и ми водимо, о насушној потреби православне Цркве да себе разумије и да се организује као католичка.

 

Јер ни теби не иде у тинтару организовање и природа сабрања православне цркве, него ти је до возглављења у "једном"

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[The Godfather]

БОРБА СА ПРИСТАЛИЦАМА «ИСТОЧНОГ ПАПИЗМА» У СПЦ

SABORNIK.RS

 

[Vladan :::.]

пре 4 часа, Pontifex Emeritus рече

ја тако сматрам.

Када сам ово прочитао на крају пасуса одмах ми је припала нека мука...

 

[Ромејац]

пре 6 часа, Pontifex Emeritus рече

а чему онда служи поглавар помесне Цркве? ако није потребан први, зашто онда сабор бира првојерарха? јер управо је Русија пример да једна помесна Црква може да живи и без поглавара, зар не? а ти онда буди доследан у свом ставу па тај навод из Светог Писма примени и на нашу Цркву, и реци: “шта ће нам први (патријарх), јер то је првенство. а првенство је гордост, а не служење.” али, нећеш то да кажеш.

 Говорио (писао) сам о твом ставу:

On 4.12.2019. at 11:50, Pontifex Emeritus рече

на највишем нивоу то је поглавар свеопште Цркве (целе православне васељене).

А не за ово што ти говориш.
А помесне Цркве су одувек имале предстојатеља.
Ово о чему ти причаш је покушај увођења нечега што никада није било. Такву власт Црква није хтела да уступи римском епископу па је он отпао од Цркве. Данас такву власт тражи Вартоломеј из Стамбола на Босфору. Црква то ни данас не прихвата. 

Мој цитат на који се позиваш уопште ниси схватио, као ни Христове речи упућене својим ученицима. Јер да јеси знао би да се оне односе на оне који власт и част траже и жуде за њом (као Вартоломеј).

 

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?
А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.
А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?
А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;
Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.
И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.
Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

(Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45)

 

пре 5 часа, Pontifex Emeritus рече

то је све лепо и добро, али увек треба имати на уму да су границе цркава с разлогом одређене, јер је сваком епископу пре свега стављено у дужност и бригу да се стара о спасењу своје заједнице. то му је прво поверено, и то увек треба прво да има испред себе. па тек онда бриге помесне, а онда и свеопште Цркве. јер одговоран је пред Богом најпре за своје стадо, па тек онда и за туђе. у том смислу наша Црква треба да мисли најпре о томе шта је добро и корисно за наш народ, па тек онда шта је добро за остале народе. то не значи да требамо бити на страни насиља, да насиље треба на било који начин признати или подржати, али сматрам да не треба ни непромишљено срљати у туђе сукобе и свађе. тим пре ако из тога наша Црква и њен верни народ може доспети у тешка искушења или страдања. ја тако сматрам. 

Ево следећи твоју логику, зашто би Бањалучку епархију било брига за оно што се дешава у Рашко-призренској епархији. Епископ је (како ти тврдиш) дужан да брине пре свега о својој епархији. Нека Теодосије брине о својој Епархији. Друге епархије да га не подржавају. Нека ћуте док се Теодосије "свађа" са шиптарима. А не да заузимају страну у сукобу ове епархије са шиптарима. Јер сутра шиптари могу и другим епархијама зло да нанесу (није им први пут). Зашто би Црногорско-приморска епархија осуђивала шиптарске нападе на епархију Рашко-призренску? Зашто би се замерала "моћницима" овога света када и сама има приличне проблеме (Милови покушаји да јој отме цркве и манастире, полицијско протеривање свештенства и монаштва...). Шта се Митрополит Амфилохије буса у прса: Косово па Косово... Јел' се он то инати (како ти то рече у једном од својих постова)?
Зар не видиш да ти је логика наопака!

[Milan Nikolic]

Можда има везе са темом:

,,Грчка остаје без директног снабдевања руским гасом''.

http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:834308-Како-је-Ердоган-матирао-Грке-Бугаре-и-велике-силе-Сви-адути-су-у-рукама-турског-председника

 

[Vladan :::.]

пре 3 часа, Pontifex Emeritus рече

ја смем и могу да говорим само у своје име, сходно свом ограниченом знању и разуму. не могу да говорим ни у име Бога, ни у име Цркве, ни у име Отаца, ни и у име Истине

пре 7 часа, Pontifex Emeritus рече

 ја тако сматрам. 

То се подразумева да ти тако сматраш. Зашто то онда истицати ако је свима недвосмислено јасно да је то твоје лично мишљење? Осим ако није?

Зато ја сматрам да је оно што износиш мишљење неке групе (које се у великој мери али не можда сасвим поклапа са твојим мишљењем због чега га често истичеш као своје иако је то очигледно). Индиција за то је и што стално понављаш једно исто прескачући све што ти се говори.

А то што понављаш формулишеш као бригу за СПЦ ако галами око Барта.

Међутим, мислим да је ту реч о нечему другом. Мислим да је интерес те групе, у чије име изгледа пишеш, да се не таласа и не галами око Барта и Украјине али не из бриге за СПЦ него због управљања кризом. Јер је јасно да Барт нема намере да стане али је потребно да се утиша све што је могуће да би се створила илузија о прећутном признавању статуса кво и тиме олакшао даљи посао.

Дакле, иако се порука представља као:

- не морате да признате Епимафија али бар не галамите да не наљутите Барта да не среди (и) СПЦ

она у ствари има други циљ а то је:

- не морате да признате Епимафија али бар не галамите (око Украјине, Грчке, Александрије) да би Барт, Амери и сателити могли лакше да раде расколнички посао и даље.

Ето, тако некако ми то изгледа...

 

[Vladan :::.]

Митрополит Амфилохије посјетио Архиепископа Анастасија у Тирани и Удружење ”Морача-Розафа” у Скадру | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије је јуче посјетио Блажењејшег Архиепископа Тиране и цијеле Албаније...

 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

 

 

 

 

 

 

 

без потребе да се те литургијске заједнице повежу и у неком управном (организационом) смислу,

Мјешаш организационе смислове, једно је оно што Господ установљује и данас (литургија) , а друго наш договор, типа устав према коме нико нема емпатију.

На помјесном нивоу такође снажну емпатију и завјет, као и на свеправославном. Вартоломеј би по послушању Цркви требао то да изражава, то му је функција, међутим...То саосећање и осјећање јединства ће се саморганизовати тако да нико неће ни знати како се то десило, то теби коме је Иги испро мозак није јасно јер у њему имаш само пирамиду и за други облик организације не познајеш, зато што ти мистатагогија није ваљано тумачена.Тако Ти и ја се не препознајемо и никакав вид организације неће помоћи у томе, међутим ако се догоди препознавање онда ћемо бити на мјестима у коме нас мистеријски догађај затекао...

Упореди Бечку филхармонију са диригентом, и џез бенд.

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију