Dr Ranko Bugarski, lingvista: Ćirilica nije egzistencijalno ugrožena. Ona ne može i neće nestati

[Милан Ракић]

Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike. Sa profesorom Bugarskim za BUKU razgovaramo o ugroženosti ćirilice, odnosu latinice i ćirilice, politizaciji pisma i drugim temama.

• Profesore Bugarski, posljednjih godina aktuelno je pitanje o ugroženosti ćirilice zbog uticaja latinice, interneta, engleskog jezika i sl. Da li je uopšte, po Vašem mišljenju, ćirilica ugrožena? 

Mislim da ćirilica nije egzistencijalno ugrožena time što je tokom poslednjih decenija, iz razloga koje pominjete ali i nekih drugih, ustupila deo svog prostora latinici kao alternativnom pismu srpskog jezika. Dva njena najčvršća uporišta su Ustav Srbije, po kome je ona obavezna u službenoj upotrebi, i školstvo, zato što se sva deca najpre opismenjuju na ćirilici pa tek onda na latinici, i što su svi udžbenici obavezno na ćirilici – tako da se osnovno obrazovanje ne može steći bez potpunog vladanja ovim pismom. Dakle, svi pismeni ljudi u Srbiji i dalje će znati ćirilicu, koja ne može i neće nestati. Drugo je pitanje koliko će ko u svakodnevnom životu i radu koristiti jedno ili drugo pismo, ili oba: to je stvar ličnog izbora, zavisno od profesije, okolnosti, sklonosti i  navika, i ne može se regulisati zakonskom prisilom. 

• Koje je Vaše mišljenje o zakonskim promjenama koje se žele uvesti u Srbiji, kada je javna upotreba pisma u pitanju. Nešto slično se planira i u Republici Srpkoj?

Nisam pristalica predloženih izmena postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Po svojoj prirodi ovakva materija uvek se opire svrstavanju u zakonske paragrafe, naročito pod pretnjom kazni. U predloženim promenama i njihovim obrazloženjima nazire se suštinski politička više nego kulturna motivacija, tim pre što je upravo u toku izrada vrlo sličnog zakona i u Republici Srpskoj – uz nevažnu terminološku razliku što se tu ćirilica tretira kao glavno pismo, a u Srbiji kao matično. 

• I danas, u 21. vijeku mnogo je bazično nepismenih, ljudi čak završavaju formalno obrazovanje, a opet u nekim segmentima ostaju jezički neobrazovani, zar to ne bi trebalo da nas više brine od toga da li pišemo ćirilicom ili latinicom?

Naravno da bi. Ja često kažem da nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen. Procenat funkcionalno nepismenih u Srbiji je nedopustivo visok za jednu evropsku  zemlju, a nivo opšte jezičke kulture i kod pismenih često je zabrinjavajuće nizak; verujem da je slično i u Republici Srpskoj. Sistematski napor da se  ova situacija promeni trebalo bi da bude prioritet, ali je neuporedivo lakše povremeno lansirati kampanje za zaštitu ćirilice, u ime spasavanja navodno ugroženog nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda. 

• Šta Vi kao lingvista mislite o latinici, koliko je latinica legitimno i legalno srpsko pismo? Zbog čega se ćirilica konstantno nameće kao "srpskija" od latinice?

Možda ću zvučati kao pedant, ali nametnuto pitanje koje je pismo srpsko (dakle, srpskog naroda) a koje nije pogrešno je postavljeno. Ono usmerava rasprave prema pitanjima istorijskog nasleđa, tradicije i “vlasništva” nad jezikom i pismom, gde je ionako nemoguće postići saglasnost. Daleko je produktivnije pitati da li je i latinica, pored ćirilice, pismo srpskog jezika, ali se ono ne postavlja jer je “nepoželjni” odgovor očigledno pozitivan. Niko ne može da spori da se srpski jezik bar celo stoleće piše i latinicom; uostalom, da nije tako ne bi ni bilo cele ove priče oko ugroženosti ćirilice. A i  uopšte uzev, u lingvistici se smatra da pisma ne “pripadaju” narodima nego jezicima koji se njima pišu – kao što ni sami ti jezici nisu u “vlasništvu” naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili (što se najlakše vidi kod engleskog, francuskog, španskog i drugih svetski raširenih jezika). Međutim, kad bi se stvari tako postavile izgubio bi se predmet spora, a neprestano sporenje oko ovog ili onog jeste sam smisao postojanja nekih ideologija i političkih garnitura. 

• Koliko se potiskivanjem latinice u svrhu navodne zaštite ćirilice nanosi štete jednom jeziku? Koliko se ovdje radi o protjerivanju latinice, a koliko o zaštiti ćirilice?

Srpskohrvatski je bio jedini evropski jezik koji se odlikovao sinhronijskom digrafijom – naporednom upotrebom dvaju pisama. Njegovi administrativni naslednici takođe poseduju to obeležje, utoliko što se mogu pisati i latinicom i ćirilicom, ali se danas u praksi ono u punom obimu ostvaruje samo u srpskom, dok se u slučaju hrvatskog, bosanskog i crnogorskog zadržalo samo kao ređe korišćen potencijal, pa se tu može govoriti o praktičnom prevazilaženju digrafije. Kad je reč o srpskom, mnogi njegovi govornici (uključujući i mene) smatraju dva pisma bogatstvom, dok neki drugi u tome pre vide prokletstvo. Oni skloni nacionalističkom doživljaju sveta i života, koji insistira na strogoj podeli svega i svačega bez ostatka, mešanja, dvostrukosti i uzajamnosti (što je deo same suštine nacionalizma) ne mogu da prihvate u svom jeziku latinicu, koja je navodno tuđa, uvezena, hrvatska, Srbima nametnuta od komunista. Tako se srpski jezik direktno osiromašuje zarad nekakvog nakaradno shvaćenog nacionalnog čistunstva. Nažalost, upravo ovaj mentalni sklop jasno se ocrtava u predloženim izmenama zakona, kojima se u ime čuvanja ćirilice latinica nastoji proterati ne samo iz službene nego i iz javne upotrebe.  

• Koliko se ova tema uzima kao polje razdora, okvir oko kojih se grade nacionalističke priče, kako se izboriti sa tim?

Iz prethodno rečenog vidi se da je ova tema jako pogodna za raspirivanje nacionalističkih strasti, jer je prilično lako manipulisati iskrenom emotivnom vezanošću za ćirilicu kod mnogih Srba, posebno onih tradicionalnog i patrijarhalnog usmerenja – pri čemu se oni modernijih shvatanja olako proglašavaju lošim Srbima, epigonima navodno trulih zapadnih vrednosti, čak nacionalnim izdajnicima. Sve se to kao na dlanu vidi i u aktuelnim izjavama protivnika latinice, kao i u komentarima tih i drugih izjava. Nije nimalo lako izboriti se sa predrasudama, netolerancijom, pa i mržnjom koje se roje oko ove vruće teme, ali treba istrajno i sistematski raditi na prosvećivanju naroda afirmisanjem nekih drukčijih, pozitivnijih i savremenom svetu primerenijih vrednosti, naročito u sferama obrazovanja i kulture; od večito zavađenih političara tu se ne može očekivati nikakva pomoć, naprotiv. 

• Šta je uopšte pozadina ovakve nacionalističe jezičke politike i koliko ona ima uporište u lingvistici? Da li ovo znači da ćemo dobiti jednu vrstu jezičke policije i koliko to može da bude kontraproduktivno?

Nacionalistička jezička politika nema uporište u lingvistici, ali očito ima u politici, i to onoj agresivnoj i isključivoj, koja u jednom izrazito osetljivom domenu ne preza ni od mera koje asociraju na svojevrsnu jezičku policiju. Da bi one mogle biti kontraproduktivne dobro se vidi već iz dosadašnjih reakcija i komentara čitalaca: nije zanemarljiv broj onih koji, revoltirani, izjavljuju da su dosad koristili oba pisma ali da će ubuduće iz inata pisati samo latinicom. Jednostavno, ljudi ne dozvoljavaju da im političke vlasti iz sopstvenog interesa propisuju kojim će se pismom služiti. 

• Ako se osvrnemo na Deklaraciju o zajedničkom jeziku, šta se do sada uradilo, šta ona po Vama znači i koliko je važno isticati tu ideju o zajedničkom jeziku?

Deklaracija živi svojim životom; dosad ju je potpisalo preko 9.000 ljudi iz regiona i dijaspore, uključujući i jedan broj svetski poznatih intelektualaca iz drugih sredina. Ideja o afirmisanju zajedničkog jezika, koja je naišla na jak otpor uticajnih nacionalistički orijentisanih krugova u državama regiona, široko je prihvaćena među tzv. običnim ljudima, kojima je dozlogrdila zvanična priča o suštinski različitim i samosvojnim nacionalnim jezicima koji se po svaku cenu moraju razdvajati, kad oni sami znaju da se i dalje međusobno odlično razumeju. To razdvajanje i nepotrebno umnožavanje ima pogubne društvene, psihološke i finansijske posledice u obrazovanju, državnoj administraciji, sudstvu, kulturi i drugim oblastima, koje su i motivisale Deklaraciju. Ona ne zagovara nikakav novi jezik niti traži novo ime za već postojeću ogromnu zajedničku osnovu, nego nju ističe u prvi plan bez obzira na različito zvanično imenovanje koje stvara utisak da su posredi četiri odelita i jasno razgraničena jezika. Drugim rečima, poziva na korišćenje nesumnjivih ali svesno zapostavljanih prednosti objektivno postojećeg jezičkog zajedništva, i u tom smislu se doživljava kao apel za povratak zdravom razumu. Upravo stoga je važno da se ova regionalna građanska inicijativa, koja nema nikakvu političku pozadinu niti institucionalnu podršku, održava u životu.

• Koliko se danas srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik razlikuju? Šta je u njima zajedničko, a šta se ističe kao različito? Da rezmiramo, šta je to zajednički jezik?

Među njima postoje određene razlike koje niko ne spori, ali one nikad nisu tolike da bi ometale razumevanje i komunikaciju između njihovih govornika, što znači da su oni,  lingvistički gledano, varijante jednog policentričnog standardnog jezika koji i jeste taj zajednički jezik, ranije nazivan srpskohrvatskim a danas različito od države do države. A razlikuju se najviše u imenu, donekle u leksici i veoma malo u glasovnoj i gramatičkoj strukturi. 

• Zbog čega je važno odvojiti jezik od političkog uticaja, jezik je bio i biće prije i poslije ovih naših politika?

Tačno je da jezik nadrasta i nadživljuje svaku politiku, pa će sigurno tako biti i u ovom našem slučaju. Neumerena i naopaka politizacija, kakva se na ovom terenu već dugo odvija, jeziku može da naškodi samo delimično i privremeno, ali ipak je za njega samog kao i za njegove govornike preporučljivo da se iz „higijenskih“ razloga, a dakako u okvirima mogućnosti, drže podalje od direktnog političkog uticaja. To je i jedna od glavnih, iako prećutnih, poruka Deklaracije o zajedničkom jeziku.  

Razgovarala: Maja Isović Dobrijević

[о.Небојша]

Чим он признаје босански, црногорски и хрватски као посебне језике, види се да је комунистичко васпитање ставио испред струке.

Још кад се види да су док је био СХЈ да се користила ћирилица и латиница, а сад се нико не пита зашто ти који се залажу за те нове језике не користе ћирилицу.

А и само презиме Бугарски ме наводи да не би било лоше да предложи Бугарима да користе латиницу кад су већ у ЕУ, па нека вид како ће то проћи.

[АлександраВ]

пре 1 сат, Милан Ракић рече

Nacionalistička jezička politika nema uporište u lingvistici

"U lingvističko komunikacijskoj razini srpskohrvatski jezik još uvijek živi. Srpskohrvatski je danas jedan lingvistički jezik u obliku tri politička jezika" tvrdi profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Ranko Bugarski (извор)

Опште је познато да је проф. Бугарски емотивно везан за српскохрватски језик, и да заступа став да су српски и хрватски (а касније и бошњачки и црногорски) заправо један језик, заједнички језик који је из политичких разлога раздвојен. У том смислу, слажем се са њим, то раздвајање (и измишљање језика) јесте политичко, међутим, поставља се питање идентитета тог српско-хрватског односно хрватско-српског језика, који је такође био очигледна политичка појава. Осим што је систем знакова, језик је и друштвена појава, јер се он остварује само у друштву и он почива на друштвеној заједници. Ако знамо да се језик учи, и да на тај начин и политика, између осталог, може да утиче на језик, као што је и учињено када је настао српско-хрватски / хрватско-српски језик, можемо да разумемо став проф. Бугарског, али не и да се сагласимо са њим поводом потенцирања српскохрватског језика као "неполитичког".

Само да се подсетимо закључака Новосадског договора (1954. година), који је био апсолутно политичка појава:

1) Narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan je jezik. Stoga je i književni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi oko dva glavna središta, Beograda i Zagreba, jedinstven, sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim.

2) U nazivu jezika nužno je uvek u službenoj upotrebi istaći oba njegova sastavna dela.

3) Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su; zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom.

4) Oba izgovora,ekavski i ijekavski, takodje su u svemu ravnopravna.

6) Pitanje izrade zajedničke terminologije takodje je problem koji zahteva neodložno rešenje. Potrebno je izraditi terminologiju za sve oblasti ekonomskog, naučnog i uopšte kulturnog života.

9) Komisije za izradu pravopisa i terminologije odrediće naša tri univerziteta (u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu), dve akademije (u Zagrebu i Beogradu) i Matica srpska u Novom Sadu i Matica hrvatska u Zagrebu. Za izradu terminologije potrebno je stupiti u saradnju sa saveznim ustanovama za zakonodavstvo i standardizaciju, kao i sa stručnim ustanovama u društvima

10) Ove zaključke Matica srpska će dostaviti Saveznom izvršnom veću i izvršnim većima: NR Srbije, NR Hrvatske, NR Bosne i Hercegovine, NR Crne Gore, univerzitetima u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, akademijama u Zagrebu i Beogradu i Matici hrvatskoj u Zagrebu, te će ih objaviti u dnevnim listovima i časopisima.

Закључци донесени на томе састанку значе несумњив допринос почетку заједничког решавања заједничких проблема нашег језика. Стога треба поздравити сугестије и предлоге изнесене у Закључцима, посветити им пуну пажњу и настојати да се они проведу у живот. Нарочито наше највише научне и културне установе, наведене у Закључцима, треба да узму у озбиљно разматрање питање решавања оних проблема који су истакнути као хитни и неодложни, као што је израда јединствене терминологије и заједничког правописа.

И Људевит Гај, и Вук Караџић и Иван Мажуранић и многи други су се договарали око језика у покушају да остваре идеје Илирског покрета, иако су Срби и Хрвати користили различите језике (различите стандарде књижевног језика). И успели су, направили су југословенски језик, као својеврсно политичко решење.

Тако да, када проф. Бугарски, који је изузетан лингвиста, али као и сваки човек испољава свој лични став у вези одређених политичких појава, каже да политика, каква год, нема упоришта у лингвистици, онда би то требало да важи за политику уопште, а не само на онај део који нам се не свиђа.

Сада, шта је ту је. Нико не може да се врати уназад и поправља ствари у прошлости. Али зато можемо да урадимо нешто сада. Не кажем да је начин на који су се данас стручњаци досетили да нешто ураде по питању српског језика најсрећније изабран, поготово што су сада уопште узев прилике у нашој земљи равне катастрофи, али да и даље негујемо политичку коректност увек свуда и по сваку цену, мени лично је потпуно бесмислено. Код нас још увек постоји страх да гласно кажемо било шта у вези своје националне припадности и да се на неки начин изјаснимо, и да успут не будемо на неки начин етикетирани, ако ништа друго оно као примитивни (веома се укоренила та гадљивост у Срба на српско, као нешто примитивно, просто, сувишно у овим модерним временима).

Наравно, ово је само моје мишљење. Мој избор је одувек био ћирилица, иако понекад пишем и латиницом, када ме "техника" тако преусмери, и не осећам се лоше због тога. Али, сасвим ми је ок да се у службеној преписци користи само ћирилица. А даље, у смислу јавне употребе, веома је тешко сада повући неку границу и рећи - ти смеш а ти не смеш, толико се све то већ раширило, и латиница и називи на страним језицима, као и свугде у свету, уосталом. Постоји велика разлика између слова закона и осећања да би нешто требало да радимо или не, не само када је у питању конкретно овај закон, него и иначе. Видимо како је Југославија била мудрија и паметнија, како су једном тачком закључка заправо показали како се то ради - 3) Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su; zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom. Нама је професорка давала кеца ако би видела да смо на свесци писали "српски језик" уместо "српскохрватски језик". Дуго ми је требало да то "српскохрватски" избацим из главе, понекад ми се и данас деси да када кажем "српски језик" имам утисак да је то некако крње и недоречено. Нажалост, код нас, сада, такав закључак не би било могуће спровести, јер нам је школство на маргини друштва. Језик се учи, а веза између језика и друштвених промена је стална и неминовна. Шта ћемо ми урадити по том питању, и колико смо уопште заинтересовани за свој језик, много је шире поље деловања од овога што проф. Бугарски наводи као сасвим довољно - устав и ово данас фелерично и потпуно обесмишљено основно образовање, које је слика и прилика једног распалог друштва као што је наше. Само што за тако нешто треба да постоји и она добра, позитивна енергија, стручност и визија, а то нажалост код нас више готово и да не постоји.

[Џуманџи]

Nemam vremena da iscitam, ali naslov...  (cuj, raspava o tome da li (ni)je neko pismo egzistencijalno  ugrozeno...)

[Zayron]

пре 3 часа, о.Небојша рече

Чим он признаје босански, црногорски и хрватски као посебне језике, види се да је комунистичко васпитање ставио испред струке.

Још кад се види да су док је био СХЈ да се користила ћирилица и латиница, а сад се нико не пита зашто ти који се залажу за те нове језике не користе ћирилицу.

А и само презиме Бугарски ме наводи да не би било лоше да предложи Бугарима да користе латиницу кад су већ у ЕУ, па нека вид како ће то проћи.

Takav "borac" se već našao, prof. Otto Kronsteiner, slavista, bulharista iz Salzburga. Taj se takvih besmislica nagovorio Bugarima, da su prelivode još od doba kneza Borisa u 9. vijeku, da je ćirilica ustvari grčko pismo, šta imaju tražit u EU sa ćirilicom itd. itd. Potpuno se scvokl čovjek, okrenuo ploču naopako. Prije pjevao hvalospjeve i ode bugarskom jeziku, ćirilici i bugarskoj kulturi i radi toga mu Bugari dali počasni doktorat Univerziteta sv. Kiril i Metodije u Velikom Tarnovu. A sad ih ovako nehrišćanski spraska pa su mu naravno i oni taj doktorat oduzeli kad su čuli kakva čudesa im sve napriča! Sreća da nije serbista, šta bi tek onda napričao, to biste se naslušali!  

http://www.navychod.cz/articles.php?id=11dc1f2a-8e77-11df-aa30-00304830bcc4

 

[о.Небојша]

Да не будем пристрасан проф. др Срето Танасић ми је рођак, јер је моја бака Кристина из Танасића. Као сам био скоро код мојих пита ме један старији човјек не знајући моје године,  да ли сам  је запамтио, а ја му велим да се сјећам и прабабе Алексије, која је била писмена, читала нам народне пјесме и приче, знала да направи фишек у једном потезу, јер су њени прије рата држали дућан.