Filmska priča OD ŠUMADIJE do Australije: Kako je Sreten iz Gornje Trešnjevice postao Vongar, prvi belac U PLEMENU ABORIDŽINA

[Милан Ракић]

Simbolično, prvi put smo razgovarali telefonom 7. januara ove godine. On je bio u Australiji, a ja u Srbiji. Kod mene je, zbog vremenske razlike, još uvek bilo Badnje veče i zima, a kod njega letnje vrelo jutro, a veliki praznik uveliko stigao. Čestitao sam mu Božić.

Tek kad se zahvalio, shvatio sam da sam Sretena Božića (86), u svetu poznatijem po imenu B. Vongar, pozvao baš na sveti dan, čiji je naziv u stvari njegovo prezime, a koje na lošem srpskom u kombinaciji sa imenom može da zvuči kao „Srećan Božić“.

Kasnije sam čuo da je jedna australijska novinarka, saznavši da je on poreklom iz Srbije, a ne iz plemena australijskih domorodaca Aboridžina, u vreme kada je devedesetih poredio Srbe u bivšoj Jugoslaviji sa onim što su australijske vlasti učinile Aboridžinima, želeći da ga diskredituje pokušala da predstavi njegovo ime kao pseudonim – Merry Christmas (Srećan Božić).

Da bih bio siguran da će prihvatiti razgovor, po uspostavljanju veze odmah sam rekao odakle zovem –iz njegove i moje, Gornje Trešnjevice, zabukuljskog sela udaljenog 15 kilometara od Aranđelovca i 20 kilometara od Topole, u kojem je Sreten Božić rođen 1932. godine.

Te dve reči su izgleda bile svojevrsna lozinka, koja mi je omogućila da sa ovim neverovatnim čovekom razgovaram skoro sat vremena. Dugo me je ispitivao. Gde se nalazi kuća moje porodice, kako su zvali mog dedu, koliko sam daleko od crkve, da li sam čuo za čuvene Čumiće iz Trešnjevice, po kojima je nazvano Čumićevo sokače u Beogradu, da li poznajem čuvenog pukovnika poreklom iz Trešnjevice…

Božić je govorio na tečnom srpskom jeziku, sa šumadijskim akcentom, iako u zemlji u kojoj je rođen nije bio od 1982. godine. To je ujedno bila njegova jedina poseta posle napuštanja tadašnje Jugoslavije i odlaska u beli svet.

Krajem pedesetih pisao je na srpskom jeziku, radio kao novinar u više gradova, da bi silom prilika ostavio sve i nastavio karijeru u Francuskoj. Tamo je sarađivao i družio se sa Žan Pol Sartrom i Simon de Bovoar i pisao za njihov politički, književni i filozofski časopis Les temps modernes.

Po dolasku na peti kontinent, gde je stigao da radi na građevini, krenuo je kroz pustinju na jednoj kamili, ostao bez hrane i vode i bio na ivici smrti. Utonuo je u san, a sledeće čega se setio bio je susret sa jednim Aboridžinom i kasnije sa njegovim sunarodnicima. Vongarova poznata rečenica posle „oživljenja“ je: „Niko mi nije rekao da je Sveti Petar crn“.

Aboridžini su ga nazvali „glasnikom iz drugog sveta“. Sreten Božić tada se ponovo rodio u pustinji Tanami kao B. Vongar, a kulturu Aboridžina posle decenija borbe spasio od zaborava.

Pod tim imenom je pisao knjige, bavio se temom domorodačkog stanovništva Australije, jedinim narodom na svetu koji je preživeo dve nuklearne katastrofe: prvi put kad su tragači za rudama uranijuma potpuno uništili njihovu otadžbinu, a drugi put tokom tragičnih nuklearnih proba od strane belih ljudi, odnosno britanske imperije, pedesetih godina.

Vongar je prvi belac koji je deset godina živeo sa Aboridžinima. Ušao je u srž njihove kulture i bio je oženjen Aboridžinkom Đunalom koja ga je naučila kako da živi u skladu sa prirodom. Imali su dva sina, ali su oni sa majkom preminuli pod nerazjašnjenim okolnostima, najverovatnije od trovanja vodom.

Kada je shvatio da žene i dece više nema, vodeći se verom Aboridžina da se duše umrlih sele u dingoe, pustinjske pse koji sami prilaze ljudima, počeo je da živi sa njima na imanju nedaleko od Melburna, koje je planirao za svoju porodicu. Tu i danas stanuje. Iz drugog braka dobio je sina, supruga je preminula 2004. godine.

On je jedini pisac na svetu koji je postavio pitanje nuklearnog holokausta, odnosno pomenutih atomskih proba na severu zemlje, posle kojih su uništena mesta na kojima su Aboridžini živeli hiljadama godina. Jedini je imao hrabrosti da samostalno stane, svojim perom i znanjem ispred britanske imperije i njenih kolonijalnih interesa. Zbog toga su mu izložbe često bile zabranjivane, imao je problema sa izdavanjem knjiga, čak u jednom trenutku nije mogao slobodno da se kreće celom teritorijom Australije. Progonjen je i skrajnut kao pisac, ali je s druge strane dobijao najveće australijske i američke nagrade za književnost. Njegove knjige su prodate u milionskim tiražima i prevedene na petnaestak jezika.

Sa Božićem sam se, želeći da proverim da li će mi poslati odgovore na pitanja za Priče sa dušom,ponovo čuo, takođe sasvim slučajno na veliki praznik, Bogojavljenje, 19. januara 2018. U toku telefonskog razgovora jedina tema koje smo se dotakli, ponovo je bila Gornja Trešnjevica. I ovaj tekst je, nekoliko meseci kasnije, nastao u tom selu.

Postavljao je pitanja. Pitao me je koliko ljudi danas živi u njegovom selu, da li ima dece u školi, kakva je ova zima, da li je udario jak minus… Prisetio se kako je Trešnjevica bila puna meštana u vreme kada je iz nje otišao, kao i 1982. kada se jedini put vratio da poseti svoju majku. To je bio njihov poslednji susret.

Našalio se kada je rekao zbog čega ne može ponovo da dođe u Srbiju. „Verovatno bih umro kad bih video kako je Trešnjevica opustela i kako se broj ljudi desetostruko umanjio“. Pitao me je ko je bio moj deda i odakle mi je baba. Sa neverovatnom preciznošću je znao da kaže gde je čija kuća i kuda tačno prolazi put. Kao da je ispred sebe imao mapu sela, odnosno slike svih predela.

Odrastao je u seoskoj porodici i kao dete je često slušao legende, priče, narodne pesme i umotvorine. U njegovoj kući se oduvek cenila pismenost, a porodična osobenost bila epski razuđena, pa su se čuvenoj seoskoj vodenici sastajali, čitali knjige i pričali o junacima.

Posebnu pažnju Sreten pridaje vilama, pa ih u jednoj od svojih knjiga spominje u priči sa poznatom vodeničarkom Canom iz Gornje Trešnjevice koja je, kako kažu, imala posebne moći.

Vilama je i nazivao žene koje su tokom Prvog svetskog rata došle iz Engleske, Australije i Kanade da se kao dobrovoljci brinu o srpskim vojnicima. Otac mu je pričao o jednoj čudesnoj zemlji iz koje su doletele i u kojoj nije nikad nije bilo ratova. Inspirisan tim pričama, maštao je da jednog dana ode u Australiju, da nađe zemlju punu vila, zemlju bez ratova i ljudske zlobe. Bežeći od nesreće u koju je  zapala njegova porodica i država u kojoj je živeo, Sreten upada u australijski pakao i u brojne probleme koje je imao sa tamošnjim vlastima.

Zvaničan intervju ipak nismo uradili, jer mi je više puta ponavljao da je star za to, da je čovek u godinama i da retko koristi računar. Kad smo se zimus čuli, u Australiji su buktali požari i bilo je previše vruće, pa je i to bio jedan od razloga za naše neformalne razgovore telefonom.

U Gornjoj Trešnjevici se zna za Vongara, ali, doduše, retko ko ima pravu informaciju o tome šta je ovaj čovek napravio za čovečanstvo. Još kao dečak, dok sam provodio raspuste u selu, upamtio sam priče o tome da je jedan čovek otišao u Australiju, da živi u plemenu sa crncima i da su mu psi najbolji prijatelji. Skoro da među meštanima Gornje Trešnjevice nije poznato koliko je knjiga napisao i koja je njihova vrednost na svetskom nivou.

– U Trešnjevici su mi pupak i duša. Još uvek sanjam stado stoke koje sam pazio u brdima. Svaku ovcu i goveče znao sam po imenu – dolazili su da ližu so sa mog dlana. Još uvek to rade u mom snu gotovo svake noći. To me i motiviše da pišem – izjavio je Vongar svojevremeno u jednom intervjuu.

Po rečima profesora dr Aleksandra Petrovića, urednika izabranih Vongarovih dela u izdavačkoj kući Jasen, B. Vongar, odnosno Sreten Božić je onakav pisac kakav pisac treba da bude: sam protiv svih, sam protiv cele kulture, sam protiv cele civilizacije. Dolazeći u Australiju samo sa jednim papirom, bez dinara u džepu, na kojem je pisalo „Ovaj čovek za sebe tvrdi da se zove Sreten Božić“ koji mu je izdala francuska policija potpuno je prevazišao ravan jednog radnika koji se bori za preživljavanje. On je počeo da se bori za nov život jednog naroda koji se nalazio pred uništenjem. Uspeo je da spase od zaborava kulturu koja ima najduži kontinuitet na našoj planeti, kulturu Aboridžina dugu 50.000 godina.

Knjige B. Vongara, među kojima prvo preporučujem autobiografsku Dingovo leglo, naručite u izdavačkoj kući Jasen na ovom LINKU, a emisiju o ovom izuzetnom čoveku, čiji delovi su korišćeni u ovom tekstu pogledajte OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com 

(Tekst je autorsko delo) http://pricesadusom.com/filmska-prica-od-sumadije-do-australije-kako-je-sreten-iz-gornje-tresnjevice-postao-vongar-prvi-belac-u-plemenu-aboridzina/

Fotografije: arhiva izdavačke kuće Jasen, Nenad Blagojević (fotografije Gornje Trešnjevice)