Jump to content

Свештеник Ненад Илић: ПРАШТАЊЕ

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ретко која од прича које нам је Христос оставио као меку храну за разумевање Царства Небеског је тако недвосмислена и јасна као прича коју слушамо на Литургији ове недеље.

Цар, господар, сређује рачуне. Каса се изпразнила и он мора да наплати заостале дугове поданика. Креће од великих дужника. У Старом веку они који нису могли да издржавају своју породицу били су продавани у робље или су сами себе продавали кад више нису могли да испуне своје финансијске обавезе. Већ то кад погледамо из данашње перспективе буди нам приличну нелагодност. Колико људи данас не успева да дође до позитивног финансијског функционисања, тоне у дугове, колико је оних који се тихо сами продају у робље јер немају другог излаза. То људима ломи вољу, смањује снагу. Роб нема право да се буни. У старим демократијама роб није имао право да гласа. Данас ту постоји разлика - баш зато што је роб, контролисан, има право да учествује у нововековној демократији...

38926526_10217351696412746_7952820972967

Вратимо се Христовој причи.
Господар нема друго решење да наплати огроман дуг од повереника него да и њега и његову жену и децу прода у робље и тако намири ако не цео, онда већину дуга. Господарев поданик пада му пред ноге и моли га да сачека мало и обећава да ће пронаћи новац. И цар се сажали. Пусти дужника, па му чак и опрости дуг кад види колико је овај заиста очајан и да нема како да врати дуг.

Е, сад. Кад, некада богати царев поданик изађе на слободу, он и даље нема новца. Крене да прикупља новац од својих дужника. Од свог другара покушава да наплати дуг несравњиво мањи од онога колико се он задужио код Господара. Другар му очајан пада пред ноге и слично као што је недавно овај молио пред Господарем, моли одлагање исплате дуга. Помиловани од Господара бива немилосрдан према свом другу и баца га у тамницу док га неко не откупи.

Њихови заједнички другари виде шта се десило и растужени одлазе да све пријаве Господару. Разгневљен Господар позива незахвалног и злог слугу којем је опростио дуг а да овај није сматрао да свом пријатељу опрости много мањи дуг. Баци га мучитељима док родбина или већ ко не нађу паре да га откупе.

"Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова", завршава причу Христос.
Прилично недвосмислено.
Али Христос на почетку не каже да је ово прича о казни и паклу, него прича о Царству Небеском.

Царство Небеско се гради овде на земљи праштањем.

Једино што ми обећавамо Богу у молитви "Оче наш", молећи га за сва добра, је праштање:
" ...и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим".
Ако не праштамо, како смо обећали, све остало је потпуно шупље калкулантско мољакање. Не стајање пред Богом и разговор са Њим. Није увек лако праштати, али онај ко уме да прашта, гради овде Царство Небеско. Већ овде, на земљи се усељава у Царство Небеско. Доводи Царство Небеско међу људе. Пребива и овде у Царству Небеском.

Свако нека се запита - уме ли да прашта? Да ли прашта? Да ли шири Царство Небеско међу људима?
Праштати не значи уводити релативност у све. Прашта се ономе над којим имаш силу. Савладаном противнику, дужнику, неком ко те је повредио, оштетио, а сад је пред твојим ногама, имаш моћ да о њему одлучујеш, неког од кога си тренутно или трајно јачи. Прашта се и оном ко те је само увредио, јер је штету нанео само твојој сујети и тиме ти заправо учинио услугу. Праштање свакоме, иако њему твој опроштај ништа не значи, може понекад бити самопреварни знак духовне отмености али и кукавичлука, опортунизма.

Идеал јесте опростити свима све, али ретки су велики људи који то искрено могу. Старац Вукашин из Клепаца опрашта зликовцу који га мучи, али зато што је заиста јачи од њега. Пред собом види болест. Имитативне пречице понекад могу да воде у гордост. Ако можете - да, опростите свима све. Али треба добро себе испитати да ли је то искрено.
Они који опраштају јачима од себе а не опраштају слабијима лажу саме себе. Они заправо не умеју да праштају.
Свакоме је нешто опроштено, Од Бога или од људи. А не праштају они који се нису покајали,они који нису захвални због тога што им је опроштено.

Ако се озбиљно загледамо у наша срца - свако ће наћи понешто што треба да му опросте Бог и људи. Ако види да му није опроштено треба да моли опроштај, а ако осећа да му је опроштено, треба да запечати то захвалношћу и одбацивањем пута који га води у исту грешку. И треба да прашта свима којима је потребан опроштај. Иначе ће пострадати, од Бога и људи, а за то ће бити сам одговоран. Можда је једини озбиљан разлог да се неко не причести на Светој Литургији то да је приступа Путиру, а да није опростио свима којима је могао. Па и себи.

Ако желимо Царство Божије, Царство Небеско, вечност љубави и потпуности - праштајмо. Од срца, не само на речима.
Задобијајући Царство Небеско од Господара добијамо га и за оне око нас. А потребно је само да - опростимо.

Извор

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Данашње литургијског зачало из јеванђеља пред нас износи примјер лицемјерног, лошег човјека, лошег слуге Божијег. Данашње јеванђељско зачало је својеврсно огледало, гдје у лицу тог лошег, лицемјерног служитеља, који моли за опроштај и бива му опроштено а сам не жели да прашта, ми у ствари препознајемо себе. Да, себе. Ми смо те лоше слуге Божије. Ми смо ти који нисмо спремни да опростимо, а молимо за опроштај. Зашто? Зато што нам је обољела воља. Гријех је болест оштећене воље. Лицемјерјем покривамо ту болест, продужавамо агонију. Лијечење почиње сусретом са самим собом. Борбом, рвањем. Пут Боготражења, Богопознања, почиње од момента кад се идентификујемо са овим лошим служитељем и креће борба. Почиње разапињање изобличавање властите сујете, лицемјерја и злобе. Тај сусрет са самим собом и властито изобличавање је почетни стадијум Пута. Даље иде рвање и борба. Са гријехом, са лицемјерјем, властитом сујетом, гордошћу и пакошћу. 

У даљем току борбе, некадашњи зли слуга ће бити у стању да чује рјечи: Добро, слуго добри и вјерни, у малом си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара својега" (Мт. 25, 21). 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nista lepse nema od oprastanja. Svima treba svs oprostiti.

Када се ствари ставе на папир, ми вредимо онолико колико наша дела говоре о нама а не наше речи.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Liga Džentlmena рече

Nista lepse nema od oprastanja. Svima treba svs oprostiti.

Ponekad ljudi nemaju svest o svojim postupcima,niti svest o tome koliko su nekoga povredili,niti su u stanju da ti pogledaju u oči.Opraštaj ne bi trebalo da bude jednostrana relacija.Do oproštaja treba stići nekim putem i naći se na nekom, mestu,makar toliko.Jer oproštaj nije da bi  se skinula neka tema  sa dnevnog reda,nego da bi nas učinio boljim.

Нифада :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...