Šta ako se Vučić preseli na Kosovo?

[Милан Ракић]

„Napadaju me oni koji već imaju albanske lične karte, kosovske lične karte. Neki drugi bi neki drugi termin iskoristili da to kažu“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. „Ja nemam. Ja imam samo državljanstvo Srbije. Imam samo srpsku ličnu kartu i srpski pasoš“, dodao je.

Podsećanja radi, predsednik Srbije je najviši zvaničnik ove zemlje koji finansijsku nadoknadu za svoj rad prima iz budžeta Republike Srbije. Stoga bih ovu priliku iskoristila da ga pozovem da se odrekne primanja iz pomenutog budžeta, promeni prebivalište i počne da živi na Kosovu.

U tom slučaju, svakako bi imao šansu da ponovo nađe posao u nekoj od preostalih srpskih institucija (obrazovanje, zdravstvo i javna preduzeća su poslednji tragovi države Srbije na Kosovu nakon Briselskog sporazuma). Međutim, moja preporuka se odnosi na potpuno odricanje od budžeta Republike Srbije.

Promenu prebivališta svakako ne bi mogao da uradi na samoj teritoriji Kosova, jer tu ne postoje odeljenja za civilnu registraciju po zakonima Srbije. Morao bi da ode do najbližeg odeljenja koje se nalazi u Raški. Uz malo truda, dobre volje službenika i sreće, s obzirom na to da se radi o ličnosti poznatoj javnosti, predsednik bi vrlo lako dobio prebivalište na teritoriji Kosova – u okviru srpskog sistema.

Recimo hipotetički da on i dalje obavlja funkciju predsednika Srbije, ali sa prebivalištem na teritoriji Kosova i u okolnostima pod kakvim žive prosečni Srbi sa Kosova (dakle, nema diplomatski pasoš). S obzirom na to da se u njegovom poslu zahtevaju česta putovanja, logično je da će odmah po promeni prebivališta, pohitati da izvadi pasoš.

Otići će do Ljermontove u Beogradu kako bi pribavio ovaj dokument. Videće da se za ljude sa Kosova kancelarija ne nalazi na istom mestu kao i za ostale građane Srbije. Tumaraće po hodniku i naići na vrata na kojima piše „Za lica sa Kosova i Metohije“. Radoznali predsednik će zatim upitati službenike u čemu se ogleda različitost ove kancelarije. Oni će ljubazno da mu obrazlože činjenicu da građani sa Kosova i Metohije nisu baš isti kao građani Srbije i da na njihovim pasošima piše Koordinaciona uprava.

Verovatno će biti i drugih lica sa KiM-a, pa diskusija između predsednika i službenika neće potrajati. No, dobro, shvatio je kako se naziva telo koje izdaje pasoše za geografsku oblast u koju se preselio. Za sada je to dovoljno informacija. Ionako žuri na put, uskoro ima let za Berlin sa aerodroma Nikola Tesla.

U sledećoj sceni predsednik je u raspravi sa službenikom na aerodromu, koji mu uporno ponavlja da na njegovom pasošu piše Koordinaciona uprava. Predsednik ljutito odgovara kako zna šta na njegovom pasošu piše i da ne vidi problem u tome. Službenik mu kaže: „Žao mi je ali pasoš na kojem to piše ne podleže viznom režimu koji ima Srbija, moraćete da propustite let dok ne pribavite vizu“.

Gospodin Vučić ljutito odlazi sa aerodroma i u telefonskom razgovoru otkazuje sastanak sa gospođom Angelom Merkel. Međutim, onako pravičan, ponosno se smeška što se službenici drže propisa, pa čak i kada je u pitanju predsednik. Uskoro shvata da tokom cele nedelje ima sastanke sa zvaničnicima Evropske unije i da će morati da prione na posao kako bi pribavio vizu. Sleže ramenima i polako odlazi prema prostoru u koji se preselio.

Početni problemi sa pasošem ga nisu obeshrabrili da nastavi sa uživanjem u blagodetima svete srpske zemlje. Odlučio je da istovremeno vidi kako na terenu funkcioniše Briselski sporazum kojim je izvojevao mnogobrojne pobede nad evropskim i albanskim političarima.

Odšetao je do kancelarije kompanije „MTS doo“, koja je zadužena za telekomunikacije na severu Kosova i u sredinama gde živi većinski srpsko stanovništvo. To je jedan od velikih uspeha koji je, zajedno sa svojiim pregovaračkim timom, postigao tokom pregovora u Briselu. U nameri da živi život svojih sunarodnika baca, u kantu za otpad svoju telefonsku karticu i odlučuje da potpiše ugovor sa ovom kompanijom.

„Vašu ličnu kartu moliću“, kaže mu službenik sa druge strane šaltera. Predsednik daje ličnu kartu, službenik uzima i odgovara: „Izvinite, ali za registraciju broja kod nas neophodno je da posedujete kosovsku ličnu kartu“.

„Molim“ – povika predsednik. „Hoćete da kažete da mi treba albanska, kosovska lična karta?!“ Predsednik krenu prema izlazu ali ga službenik zaustavi rečima: „Dobro, dajte mi srpsku ličnu kartu, ali nam morate dostaviti kosovsku u roku od 60 dana. Idite posle do opštine da uzmete extract za potrebe lične karte, jednostavna je procedura. Ukoliko se i zakomplikuje, ovaj rok je više nego dovoljan da dođete do kosovskih dokumenata. Samo da ne budete u katogoriji onih koji ni ne mogu da ih dobiju, onda ne znam kako da Vam pomognem“. Iako kroz iglene uši, uspeo je da dođe do usluga mobilne telefonije bez da izvadi ličnu kartu samoproglašenog Kosova.

Zalihe novca mu ponestaju i već je vreme da potraži neki posao od koga može da se živi jer se odrekao primanja iz budžeta Republike Srbije. Sreća njegova je u tome što je radoholik i ne spava, pa može stići da obavlja funkciju predsednika bez obzira na to koji posao bude našao. Pokušao je u sudu koji je integrisan nakon Briselskog sporazuma – tražili su mu kosovsku ličnu kartu. Pokušao je u policiji, nekadašnjoj civilnoj zaštiti, opet traže kosovske lične karte. Hteo je i da pokrene sopstveni biznis; opet ne može legalno da posluje bez kosovske lične karte. Mnoga je vrata otvorio, ali i odmah zatvorio nakon famozne rečenice „kosovska lična karta“.

Očajan zbog stanja u kome se nalazi, seo je da odmori i pogleda vesti. Pali TV i na malom ekranu ugleda svog kolegu iz Srpske liste – političke partije koja je osnovana nakon Briselskog sporazuma i koja je vlast u opštinama sa srpskom većinom na Kosovu.

„Svi ti ljudi koji pišu ta otvorena pisma imaju i kosovske lične karte, i srpske lične karte, i ne bi me začudalo da imaju lične karte zemalja koje su bile sponzori te kosovske nezavisnosti“, reče predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić u intervjuu za javni servis Srbije.

Predsedniku sinu genijalna ideja da posao potraži upravo u opštini u kojoj je gospodin sa malog ekrana gradonačelnik. Bez obzira na to što je u dobrim odnosima sa gradonačelnikom, nije hteo da zloupotrebljava svoju poziciju, već odluči da zakuca na vrata same opštine kako bi se raspitao o eventualnim radnim mestima.

Već sledećeg dana je otišao do opštine Severna Mitrovica, još jedne briselske pobede. Izgleda da mu se sreća osmehnula – na oglasnoj tabli objavljen je konkurs za slobodna radna mesta. „Kosovska lična karta“ – pročitao je na listi potrebnih dokumenata. Zavirio je u svoj novčanik i shvatio da će vrlo brzo ostati bez dinara u džepu.

Nakon nekoliko sati šetnje, razgledanja grada, uživanja u pogledu od crkve Svetog Dimitrija, koji se pruža na celu Mitrovicu, i severnu i južnu, odluči da ode do obližnjeg kafića da nešto popije i osveži se.

Na TV-u čuje kako je Kosovo dobilo viznu liberalizaciju. Odmahuje glavom i gleda u svoj mesečni raspored sastanaka. Shvata da ponovo ima veliki broj putovanja po Evropi. Poziva prvi taksi da ga vodi na jug Kosova jer sa svojim KM tablicama ne može da putuje po tom delu geografske oblasti. Staje u red da se raspita šta mu je potrebno za pasoš. Iznad vrata pročita natpis – „Republika Kosovo“. Proguta knedlu u grlu, saže glavu i ukopa se u mestu.

„Tjetri“, začu se glas službenika iz kancelarije.

Sanja SOVRLIĆ