СТРАДАЊЕ РОМСКЕ ПОРОДИЦЕ ФАМИЛИЋ ИЗ МОЛОВИНА КОД ШИДА

[Ромејац]

Уз виолину и с песмом отишли право у смрт

Гаврило Винчић једини сведок кад су усташе 17. јуна 1942. одвеле 97 чланова ове породице у Јасеновац

Гаврило Винчић (први слева) испред спомен-плоче настрадалим Ромима Фамилић, 1952. године

ГАВРИЛО Винчић (93) једини је живи сведок ратног злочина који се одиграо 17. јуна 1942. године, када су усташе упале у Моловин и 97 чланова породице Фамилић - који су, одлазећи, певали песму “Циганска је туга преголема” - одвеле на железничку станицу у Шид, а одатле у концентрациони логор Јасеновац.

 

- Нико се од њих вратио није, јер су сви изгорели у цигларској пећи - тужним гласом говори, за “Новости”, старина Гаврило.

Ни после скоро осам деценија у Моловину код Шида никада више није тако загрмело од свирке и песме као тог лета 1942. године, када је у овом селу било шест великих свирачких дружина ромске фамилије Фамилић. Пре Другог светског рата они су били чувени тамбураши, а њихови оркестри свирали су у Осијеку, Илоку, Београду, Новом Саду и осталим већим градовима. Али као да су предосетили свој жалосни свршетак, па су многе тужне севдалинке биле непрестано на њиховим уснама и жицама.

- Иако су знали када ће усташе упасти у село, ниједан Фамилић није хтео да утекне и да се одвоји од других. Цела та велика свирачка породица од 97 чланова дочекала је мирно усташе да их све покупе и да с песмом и свирком у поворци крену из села - каже наш саговорник. - Нас петорица сакрили смо се у шуму и са удаљености од 20 метара све посматрали. Прво су усташе упале у кућу Томе Фамилића, који је живео са женом и шесторо деце. Настале су цика и вриска док су их босе и голе изводили напоље, а онда су им двориште и кућу полили бензином и запалили.

УСТАШЕ су потом упале у кућу Бранка Фамилића, који је живео са супругом и петоро деце.

- Он је једини успео да побегне, тако што се провукао кроз мали прозор од куће. Док је бежао према шуми, на њега су пуцали, али га нису погодили. Претраживали су шуму али га нису нашли, јер смо у њој имали склониште за 25 људи. Нико од његових није остао жив, а он је умро 1978. године у Бачкој Паланци - каже Гаврило.

Још су му у сећању необично тужни звуци виолина и тамбурица када су Фамилићи, с последњом песмом, кроз плач певајући, напуштали Моловин.

- Муга Фамилић је правио тамбурице, и док су га усташе терале, кафеџија из кафане у којој је он свирао пришао му је да се опросте, а овај је извадио тамбурицу и дао му је уз речи: “Ако се поново видимо, вратићеш ми је.” Још су ми у ушима ти његови крици од батина, јер су га усташе туклезато што му је дао инструмент - прича Винчић, и додаје да се три недеље у селу осећао тежак мирис паљевине на имањима одведених становника.

У СЕЋАЊУ му је остала и 12-годишња ромска девојчица која је гласно, кроз песму, изговорила следеће речи: “Једног јутра око седам сати, дошле усташе на наша врата...”

- Кад су скочили на њу, поцепаше јој одећу и почеше да је ударају, а она се јадна само савила над прашином. Нажалост, на путу у колони до Шида издахнула је - на трен се са причом зауставио Гаврило, који је тада имао само 16 година.

Гаврило Винчић (93), у Шиду 

Село Моловин, у којем данас више нема ниједне породице Фамилић, Гаврило је напустио 1962. године, када се доселио у Шид, где и данас живи. Он и даље сакупља старе фотографије и бележи податке, како би се за наредне генерације сачувало сећање на настрадале Роме.

ЖИВОТЕ ДАЛИ

Пре Другог светског рата у Моловину је било 704 становника и 135 кућа, а после завршетка рата у селу је забележено 463 становника. Своје животе Моловинчани су оставили на Сутјесци, Зеленгори, Неретви...

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:740974-СТРАДАЊЕ-РОМСКЕ-ПОРОДИЦЕ-ФАМИЛИЋ-ИЗ-МОЛОВИНА-КОД-ШИДА-Уз-виолину-и-с-песмом-отишли-право-у-смрт