ЖРУ ДВОЋОШАК- специјал

[Снежана]

Овај "Доћошак" би могао да има радни поднаслов "Куцамо на врата забораљених асова", елем, ем сам заборавила када је почео, ем су се доћошкаши затурили негде у међуремену.

Њега нећу посебно да вам представљам јер је он је прича за себе

 

Ведран*

 

 

1. Да ли верујеш у приближавање вере народу на овакав начин, путем интернета, форума, или је ово само начин да прикријемо свеопшту отуђеност од Бога?

Верујем да је интернет један од медија који може да послужи да приближи веру народу, или, боље рећи, да приближи народ вери. Међутим, не мислим да је то, нити треба да буде, основна сврха форума и основна мотивација за нечије учешће на форуму. Барем то није случај код мене. Ја не учествујем на форуму да бих некоме приближио веру, или мисионарио, или подучавао некога нечему, или проповедао, или било шта томе слично. Мислим да су форуми само места за разговор. А то значи да су места за размену па и супростављање мишљења, места за дружења и за полемике, и све што иде уз међусобне људске односе, добро, а на жалост, и лоше. Дакле, реч је само о једном виртуелном простору са својим предностима и манама. Наравно као секундарни резултат таквог виртуелног разговора може да се деси све ово говре наведно, и да човек нешто научи, и да другога нечему научи и слично.

Не бих се сложио ни са констатацијом да је учешће на форуму начин да се „прикрије свеопшта отуђеност од Бога“. Не знам ни шта би то требало да значи? Уосталом, ако говоримо о форуму, он, напротив, може пре нешто да открије него да прикрије, иако се нечија отуђеност или пребивање у близини Божијој не може детектовати преко интернета. Ако то покушавамо да урадимо у односу на саговорнике, да детектујемо отуђеностк, пре ће бити да на тај начин вршимо пројекције својих, вероватно погрешних, а у сваком случају дефектних, схватања на друге. То јест, пројетктујемо своја схватања о томе шта значи отуђеност од Бога. А то са Богом обично нема никакве везе, а ни са стварношћу. Јер Бог другачије суди неого што ми форумашимо.

Ако говоримо о квалитету разговора, квалитет разговора зависи од способности учесника да разговарају. Разговор на интернету јесте специфичан по томе што је на неки начин то разговор без тона и без слике, и врло лако може да дође до погрешних интерпретација нечијих интенција. Могли бисмо рећи да је то разговор у којем би емоције морале да буду прилично пригушене да би разговор био успешан. Што се тиче неких озбиљнијих тема, разговор би требало да буде као нека академска размена мишљења јер је то једини начин да се избегну проблеми. Саговорници би морали строго да се држе онога што је изнесено (да не учитавају), да износе валидне аргументе и да буду способни да валидне аргументе прихвате, и да другима не учитавају емоције, мисли, интенције, скривене мотиве и слично. Међутим, у пракси се показује да, на жалост, нисмо сви и увек способни за такав разговор. Постоје и они други разговори који су више забавног карактера, и ту су ствари већином ОК, и ту ова горња правила не важе. Већина учесника нама проблема са таквим разговорима. Дакле, интернет не прикрива него открива одређене ствари, али не може да открије „отуђеност“ од Бога, па у томе смислу, ни нечију блискост Богу.

 

2. Зашто не учествујете у световним темама, не желиш да празнословиш, ниси вичан обичној/свакодневној комуникацији или нешто треће?

Учествујем и у тзв. „световним“ темама. Можда не у истој мери као и увим које нису „световне“, али учествујем. Једноставно учествујем у темама које ми се чине интересантне и на којима мислим да имам шта да кажем, било озбиљно или неозбиљно.

Не бих „световне“ теме назвао празнословљем. Такође, не бих за те теме рекао да се ради о обичној свакодневној комуникацији која би стајала у неком контрасту са комуникацијом на овим другим „несветовним“ темама. Обе видим као једнако форумски „свакодневне“. Иако се и једна и друга разлиују од изванинтернетске или изванфорумске свакодневне комуникације као што сам навео у одговору на претходно питање.

 

3. Који је твој камен спотицања, шта је то што си у вери и о Богу најтеже научио, на ком испиту си најчешће падао?

Нисам сигуран да бих могао да издвојим само једну ствар. Међутим, у последње време доста размишљам о томе колико је важно да прихватамо све што нам се дешава. Да то примамо као из руке Божије. Томе се, као и много чему другом, учим. Неки догађаји који ми поремете планове и жеље, уз изненадне компликације, код мене изазивају негодовање у смислу „па што сад то...“. Нарочито када је реч о серијским препрекама, када се ређају једна за другом, без предаха. Све сам свеснији да су управо то тренутци када треба више да се сећам Бога и да са већим смирењем то прихватам као из Његове руке, и да једноставно настављам даље, без узнемиравања. Везано са овим је очување унутрашњег мира, о којем тако много читамо у православној литератури. А тај мир је плод смирења, које је опет плод љубави, као највеће Хришћанске врлине. То није лак задатак, ни лака лекција, и не завршава се док год дишемо.

 

4. Да ли некад звирнеш у хороскоп, па макар само из забаве?

Не, никад. Не налазим то као нешто забавно. За забаву бих пре потражио снимке смешних животиња на јутјубу, или бих прелистао вести из политичког циркуса у било којој од земаља бивше Југославије, или одгледао неку епизоду неке комедије.

 

5. Која би песма, књига, слика... најбоље описала твој живот?

Ово је тешко питање. Никад о томе нисам размишљао. Можда да ми се постави кад умрем? ?

 

6. По твом мишљењу, зашто су вера и наука у вечитом раскораку?

Па, по моме мишљењу уопште нису у раскораку, иако видим да већина људи сматра да јесу. Реч је просто о неразумевању вере, неразумевању науке, или неразумевању и једнога и другога. Ако могу да се грубо изразим, и да условно кажем да су и вера и наука „методологије“ којима се приступа једној истој комплексној стварности нашег бића и постојања. Али то нису једине две „методологије“. Међу њих би убројао и уметност.

Проблеми настају када се ове „методологије“ сведу на идеологије било да је реч о вери, науци или уметности. А на жалост, живимо у времену у којем идеологија научности, и то у свом најужем технократском издању, поставља као једина и врховна вредност савременог друштва. Ако се тај тренд настави бићемо суочени са све већим деструктивним друштвеним проблемима.

 

7. Која је песма "за све паре" када одеш у кафану?

Не идем у кафане па не бих могао да одговорим. А и када бих ишао не знам да ли бих имао само једну песму, јер волим разну музику, укључујући и ону која није за кафане.

 

8. Да ли си и у животу истрајн као и у форумским расправама?

Па волим да мислим да јесам. То је нека моја субјективна оцена. А сад, да ли објективно јесам, не знам. Зато што немам неку референту тачку средње истрајности да бих могао да се упоредим. Ово када је реч уопштено о истрајности.

Али ако говоримо о истрајности у личним расправама или полемикама, рекао бих да нисам једнако истрајан. Зато што у личном живом разговору, ако проценим да неће бити плода од покушаја да се разговара са аргументима, одмах одустајем. Уосталом настојим да уопште не улазим у директне усмене полемике јер су такве полемике најчешће утемељене на некој субјективности, па их сматрам за беспредметне.

У форумском разговору иницијално увек имам оптимистичан став са саговорницима. Зато што нема тона ни слике, не скачем у закључке о евентуалном квалитету предстојећег разговора. Полазим од претпоставке да са свима може аргументовано да се разговара, док се не докаже супротно. Али то некад значи да ми треба много више времена да будем потпуно убеђен у то „супротно“, то јест, да са саговорником не може да се разговара. Што, наравно, може да буде и мучан процес, и најчешће то јесте. Поред тога, другачији је ниво одговорности у неком разговору лицем у лице и у форумском разговору. У четири ока не постоје никакве озбиљне консеквенце да некоме ко тврди нешто што сматрам за погрешно ипак кажем „ОК“, „у реду је“, само да бих прекратио мучну дискусију, или спречио свађу, или једноставно изашао из неплодног разговора. Док је форумска реч ипак јавна реч, која се не тиче само саговорника и мене, него и свих оних других који читају и који ће након много времена прочитати то што је написано. У томе контексту, ако се сложим са очигледно погрешним ставовима, чиним неправду према свима другима који расправу читају. И због тога нисам склон да једноставно попустим пред туђом истрајношћу, осим ако није чврсто аргументована.

 

9. Да ли си икада имао осећај да ти је природа, биљни и животињски свет, блискија од људи? Која ти је омиљена животиња? Имаш ли кућног љубимца?

Да, када доживим неко разочарење од људи. Али готово сваки пут ту блискост животињског и биљног света, и уопште природе, осетим као близину Божију. Некада је то искуство утеха, а некада просто подсећање на премудрост Божију и Његово промишљање о свему.

Немам омиљену животињу. Волим разне животиње на различите начине. Неке као љубимце, неке видим као корисне, треће ме задивљују својом необичношћу, итд.

Тренутно имам само рибице, у дворишту. Имао сам папагаја који је након 10ак година угинуо. Прича са њим је несвакидашња. Нисам га набавио као љубимца него сам га буквално спасио, отео, из канџа гаврана који је покушавао да га убије. Тако је остао са мном наредних 10ак година. Испало је некако да сам скоро одувек имао папагаје за љубимце. Кад сам био дете имао сам папагаја који је био две године старији од мене јер су га моји родитељи купили пре него што сам се родио. То је наравно значило да када сам имао око 10 година папагај је угинуо јер је доживео дубоку старост. Мене је то страшно растужило, а ујак мога оца, једна душа од човека, царство му небеско, чувши за ово, сео је на воз, па на аутобус, читаву ноћ путовао, и донео ми на поклон новог папагаја. Са њим сам се растао тако што је након што смо у рату напустили свој дом мислећи да ћемо се за пар дана вратити, он остао. Ни њега ни дом више нисмо видели. А овај папагај којег сам спасио од гаврана је по изгледу био готово идентичан овоме који је остао. Оба су били небесно плави.

 

10. Да ли дозвољаваш себи тај "луксуз" да те људи разочаравају, а да им се опет враћаш са вером? Плашиш ли се разочарања?

Не волим разочарења, не мислим да ме плаше, али су врло непријатна искуства која бих радије избегао, али она су део живота. Свако разочарење ми дође као поновљена лекција да једино што је трајно и непромењиво јесте љубав Божија према нама људима. А све у овоме свету је подложно промени док не уђемо у вечност. Па према томе, и људске врлине као што су поштење, верност, оданост, праведност итд., могу да се изокрену у своју супротност.

Људима увек прилазим са пријатељским расположењем и дубоким уверењем да и они мени приступају тако. Понекада се покаже да пријатељско расположење није реципрочно. Али, срећом, то се не дешава често.

 

11. Да ли је Бог духовит, схваташ ли његов смисао за хумор?

У одсуству неког бољег израза и речи која може да опише ову ствар усудио бих се да потврдно одговорим на ово питање. Али тај Божији хумор и духовитост је едукативна духовитост. То јест Бог је „духовит“ ради нас. Као један вид Његовог откривања нама. Када узмем Стари Завет и причитам разговор између Бога и пророка Јоне, када је Јона туговао за осушеном тиквом под којом се склањао од сунца, ја не могу а да у Јониној историји не видим и Божански хумор.

 

12. На ком си степену односа са Богом, робовском, најамничком или си достигао усиновљеност?

Не знам. Бог зна.

 

13. Шта ти лично значи "Свето писмо", јеси ли закорачио у НЗ, на прагу си или пловиш увелико тим морима?

Свето Писмо за мене је, као и за све Хришћане, реч Божија о Њему самом као и о свету и човеку. Ова аналогија са морем је лепа, јер је Свето Писмо заиста непрегледно море. Надам се да пловим тим „морем“ али и да се храним „морским“ плодовима. Исто тако, надам се у милост Божију да ћу једнога дана да упловим у сигурну луку.

 

14. Топ три особине код жена које су ти најиритантније?

Не знам могу ли да нађем посебно „женске“ иритантне особине ове су више универзалне (мушко-женске).

1. Агресивно гласно паметовање уз очигледно незнање о стварима о којима се паметује

2. Подмуклост и подлост

3. Неправедност

 

15. Више волиш да си у праву или да си добар?

Највише волим да сам добар, у праву, и све остало што је добро. Хаха! Ако се ово питање односи на мој лични став о мени самом.

Ако је реч о томе да ли више волим да неко о мени мисли да сам добар или да сам у праву, онда опет и једно и друго, или ни једно ни друго. Зависи од околности. Зашто? Зато што ако је реч о некоме чије мишљење веома ценим, онда ако тај неко сматра да нисам у праву и да сам лош, то је за неме знак за самоиспитивање. Које може да буде болно, било да је та особа у праву, или не. Када је у праву онда је болно зато што себи морам да признам да ја нисам у праву или да нисам добар или да сам погрешио. А када та особа није у праву у својој оцени мене, а о мени има лоше мишљење онда је болно јер ми је жао зато што тако мисли и можда не разуме моје поступке. То јест, жао ми је јер се квари међуљудски однос.

С друге стране када је реч о некоме ко је према мени непријатељски расположен онда ми ништа не значи шта тај мисли о мени. Свеједно ми је.

 

16. Шта ти и колико значе Поуке, да ли је ово само место на којем можеш да комуницираш, једна од друштвених мрежа, или је можда нешто више?

За мене је место за комуникацију, али у пуном смислу речи, што значи место које омогућава не само размену мишљења о неким важним или мање важним темама, него и место на којем постоји могућност да се оствари блиски однос са људима. 

17. Твоја порука форумашима
Будите добри.