Jump to content

Мартиновић: Човек није власник својих органа

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 21 часа, obi-wan рече

Ali on to ne kaze zato sto ne zna sta prica, nego zato sto je sasvim ocigledno svesno zauzeo stranu zla i izopacenosti.

I Hitler je imao oko sebe mnostvo dokotra nauka i svakakvih (pravih) strucnjaka, ali sve im to zalud kad su u dusi bili zlikovci i sotone.

Kad su to masoni bili protiv Sotone a za Crkvu a ne za Sotonu a protiv Crkve? Ovaj je mason ko iz knjige, raskrinkala ga i ona Angelina.

 http://serbianna.com/srpski/archives/205

http://www.lodge.rs/

Propustio je samo reći da predlog zakona ide u prilog ne toliko bolesnim osobama već ustvari glavno u prilog liberalizacije trgovine organima. Izgleda tu bude najbolje postavit odnose ovako: tamo gdje je kupac tu je i prodavač. A to onda bude o sasvim nečem drugom kad za prvo svaki bude trebao dati pismenu saglasnost za PRODAJU NE DAROVANJE svojih organa nakon smrti a za drugo: da novac od prodaje tih organa pripadne nasljednicima. Samo tako će tu biti čista posla kad se to "darivanje" nazove pravim imenom i tako pravno definuje i zakotvi u zakonima. Isto kao i u mnogim državama na svijetu gdje se ni mililitar krvi više ne daje već isključivo prodaje. Bez toga će znači na jednoj strani biti gomila dobrih a naivnih besplatnih darovatelja organa (jer navodno mrtav čovjek prema masonima nema nikakva prava), na drugoj takodjer gomila nesretnih i ucijenjenih kupaca a izmedju njih će posredovati gomila doktora i pravnika (dakle opet masona) koji će te organe čilo prodavati i preprodavati i na tome se astronomski obogaćivati svi oni, i ti pravnici i doktori (na to će naravno oni prava imati). A ako se želi nekome pomoći nek se to radi preko dobrotvornih fondacija isto kao i u tim mnogim zemljama koje to imaju tako riješeno i gdje ne postoji nikakvo darivanje već isključivo samo prodaja svega od krvi pa dalje a isključivo organa pokojnika koji su k tome dalli odobrenje i saglasnost još za svog života. Hoće ovim zakonom od Srbije napravit svjetski velkosklad i zasobarnu organima, skladište i rezervoar, banku besplatnih i jeftinih organa, outlet. Što jeftinije ili besplatno dobij a što skuplje prodaj. Masonska posla, tipične masončine!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 211
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Плаво Небо рече

Волео бих да ми каже неко да ли је ово што Мартиновић говори - ЛИЦЕМЕРЈЕ? Јер, волео бих да знам колико кошта трансплатација било ког органа? Да ли се пацијенту бесплатно може трансплатирати ново срце? Да ли Мартиновић подржава бесплатну трансплатацију органа па онда и на та права мисли, да и сиромашан може исто да се лечи као и богат? Не разумем!

Колко сам ја схватио на ТВ, здравствено осигурање би требало да покрије трошкове. Кажу да сада у Србији преко 2.000 људи чека на донатора. Политичко лицемерје јесте да се Мартиновић меша у ову тему, јер није објаснио ништа. Само је рекао да за разлику од осталих расправа у скупштини, овај закон иде у корист Болесних Лица (није рекао да је у корист потражиоца органа којих сада има преко 2.000 или донатора).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 часа, Вилер Текс рече

Moram da kažem jednu stvar kao pravnik onima koji to ne znaju, kaže - ko je vlasnik organa umrlog lica? Umrlo lice nije vlasnik više ničega. Po Zakonu o nasleđivanju, citiram Zakon o nasleđivanju: 'Nasleđe se otvara smrću čoveka', tako piše u Zakonu o nasleđivanju. Dakle, čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa. A ako je protivan tome da se njegovi organi presade drugom čoveku, on za života može da da usmenu ili pisanu izjavu da to ne želi, i ne vodi se nikakav upravni postupak, i ne vodi se nikakav upravni spor, niti bilo koji organ uprave o tome donosi bilo kakvo rešenje.

Da krenemo od toga da je Martinović bolid i spinuje... naravno da čovek od trenutka smrti nije vlasnik bilo čega, pa ni organa jer ne postoji više, ali je njegovo telo zaštićeno jer postoji pijetet prema pokojniku... njegov leš i njegovi organi nisu subjekt prava, ali jesu objekat prava koji je svakako zaštićen, te je veoma precizno propisano kako se postupa sa telom, pod kojim uslovima i kako se vrši sahranjivanje, kremiranje, ekshumacija, obdukcija i slično... uostalom ovim zakonom je uređeno i šta može a šta ne može da se radi sa njegovim organima i pod kojim uslovima...

E sad ako smo sklonili na stranu to što je Martinović bolid... zakon kojim je kao "default" propisano to da se mogu uzeti organi od pokojnika za validne medicinske razloge je sasvim dobar... spašava mnogo života... a oni koji ne žele da budu donori, mogu za života da se o tome izjasne, a ako se nisu izjasnili, to može da učini i njihova porodica nakon njihove smrti... ako su na taj način zaštićeni i ako su procedure takve da ne dođe do zloupotreba, to je sasvim u redu.

Inače su sociolozi odavno utvrdili da su ljudi kod ovog i sličnih pitanja užasno "inertni"... ako daš nekoj grupi ljudi upitnik na kojem treba da štikliraju da li hoće ili neće da budu donori organa, to kako će se većina opredeliti zavisi isključivo od toga da li treba da štikliraju "hoću" ili treba da štikliraju "neću"... iz nekog razloga, većini je uvek lakše da ne donesu tu odluku... ako većina sve jedno uvek ide po "defaultu", bolje je da taj "default" bude onaj koji spašava živote...

А роб твој и робиња твоја што ћеш имати нека буду од онијех народа који ће бити око вас, од њих купујте роба и робињу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 часа, Вилер Текс рече

Moram da kažem jednu stvar kao pravnik onima koji to ne znaju, kaže - ko je vlasnik organa umrlog lica? Umrlo lice nije vlasnik više ničega. Po Zakonu o nasleđivanju, citiram Zakon o nasleđivanju: 'Nasleđe se otvara smrću čoveka', tako piše u Zakonu o nasleđivanju. Dakle, čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa. A ako je protivan tome da se njegovi organi presade drugom čoveku, on za života može da da usmenu ili pisanu izjavu da to ne želi, i ne vodi se nikakav upravni postupak, i ne vodi se nikakav upravni spor, niti bilo koji organ uprave o tome donosi bilo kakvo rešenje.

Професору права бих скренуо пажњу на то да човек није "власник" својих органа ни док је жив, јер се ради о роби изузетој од промета, макар у нашем правном систему. Човек је док је жив само субјект добровољног располагања својим телесним интегритетом, у шта спада и дозвола или одбијање дозволе за донирање органа, како за живота, тако и после смрти.

Не знам што помиње наследни поступак, ваљда би требало да држава "наслеђује" његове органе кад умре, шта ли... 

Капирам фрку око овог закона у смислу страха да ће да се нагло повећа број можданих смрти у овој земљи, и то баш код оних који имају добре органе. У земљи у којој су и поред одлуке Европског суда, и поред плаћених милионских одштета, и даље непознати ликови који су отимали бебе људима и продавали их на разним тржиштима деценијама, тај страх је оправдан. Ако су тачне оне приче да држава приватним клиникама продаје крв, па је зато стална несташица, разлог више за забринутост. Мада се може рећи да је и нека заштита то што породица може да одбије да да органе, ако овај то већ за живота није урадио.

Али ако бисмо направили правни систем где би овакве сумње било могуће отклонити, ово и није лоше решење. Као што већ рече Авокадо, људи су интертни генерално, и можда би неки и постали донатори да их не мрзи да иду на неки шалтер да то завештавају, а свима је ионако свеједно шта ће да се деси са њиховим органима кад умру. Ако се после моје смрти искористи нешто моје да се спаси нечији живот, супер, само напред. Али, наравно, под условом да се упоредо прави систем где ће могуће злоупотребе да се спречавају.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, RYLAH рече

да их не мрзи да иду на неки шалтер да то завештавају

Ne mora se, ni sada, ići na šalter.

Postupak izdavanja donorske kartice
Pristupni obrasci mogu se popuniti lično na Vojnomedicinskoj akademiji ili poručiti telefonom na željenu adresu.
Naručivanje pristupnog obrasca telefonom omogućeno je svakog radnog dana od 12.00 do 15.00 časova putem broja telefona 011/3608-466. Popunjeni formular potrebno je zatim vratiti Odeljenju za odnose sa javnošću VMA, a donorska kartica će biti vraćena na adresu pošiljaoca.
Zainteresovani građani mogu da dođu u Odeljenje za odnose sa javnošću VMA (5. sprat) svakog radnog dana od 12.00 do 15.00 časova radi konsultacija o programu zaveštanja organa i popunjavanja pristupnog obrasca. Donorsku karticu građani mogu naknadno preuzeti ili će im biti poslata na adresu.
  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Branka62 рече

Ne mora se, ni sada, ići na šalter.

Postupak izdavanja donorske kartice
Pristupni obrasci mogu se popuniti lično na Vojnomedicinskoj akademiji ili poručiti telefonom na željenu adresu.
Naručivanje pristupnog obrasca telefonom omogućeno je svakog radnog dana od 12.00 do 15.00 časova putem broja telefona 011/3608-466. Popunjeni formular potrebno je zatim vratiti Odeljenju za odnose sa javnošću VMA, a donorska kartica će biti vraćena na adresu pošiljaoca.
Zainteresovani građani mogu da dođu u Odeljenje za odnose sa javnošću VMA (5. sprat) svakog radnog dana od 12.00 do 15.00 časova radi konsultacija o programu zaveštanja organa i popunjavanja pristupnog obrasca. Donorsku karticu građani mogu naknadno preuzeti ili će im biti poslata na adresu.

Што значи да неко мора да поручи образац, попуни, и после опет пошаље поштом...

Цимање :) 

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, RYLAH рече

Мада се може рећи да је и нека заштита то што породица може да одбије да да органе, ако овај то већ за живота није урадио.

Да ли то значи да особа и даље треба да потпише донорску картицу, да се не би десило да њена породица одбије да да органе?

пре 3 часа, RYLAH рече

Ако су тачне оне приче да држава приватним клиникама продаје крв, па је зато стална несташица, разлог више за забринутост.

Одакле ти ово? :/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 часа, obi-wan рече

Jadno majmunce je k`o med, jeste mozda na oko `rapavo dok je malo, ali mu se lepo vide ciste oci.

Ovaj levo je podmuklost i zlo, takvo mu je celo lice - izobliceno.

Све ми се више чини да за те небулозе које покушавају да прогурају добијају масне паре, нисам присталица теорије завере али колико ми се чини све иде ка томе да једног дана када  "умреш" прво одведу у неко "предузеће" да не кажем кланицу  и поваде органе оно што ваља па те онда шаљу даље на даљу обраду. 

                        Човек планира Бог одлучује

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Avocado рече

zakon kojim je kao "default" propisano to da se mogu uzeti organi od pokojnika za validne medicinske razloge je sasvim dobar... spašava mnogo života... a oni koji ne žele da budu donori, mogu za života da se o tome izjasne, a ako se nisu izjasnili, to može da učini i njihova porodica nakon njihove smrti... ako su na taj način zaštićeni i ako su procedure takve da ne dođe do zloupotreba, to je sasvim u redu.

У теорији. Поштеније би било да се да изјава ако неко хоће да дарује органе а не да иде да моли државу да му не узме органе. Једино сам за даривање органа ( зашто донирање, јел даривање ружна реч?) ако човек свесвно да свој орган некоме да би му "спасао" живот. Ко живот свој положи за другога... Нисам за безлични хуманизам. Ово је лепо смишљен начин преваре.

 

пре 4 часа, Avocado рече

jer ne postoji više,

Човек и те како постоји.

Али долазимо сада до тачке у којој се разилазимо, па да не настављамо јалову расправу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, RYLAH рече

Ако се после моје смрти искористи нешто моје да се спаси нечији живот, супер, само напред.

Може да се продужи за коју годину. Али да се спаси не може. Ваљда је јасно шта је спасење и ко је Спаситељ.

Мислим да смо много и дебело запали у хуманизам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Укратко о трансплантацији

26. Јануар 2011 - 16:00

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

img05.jpg

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј

http://www.spc.rs/sr/ukratko_o_transplantaciji

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...