Дневник једног теолога-Игор Ћосић:Njemačka za početnike

[Милан Ракић]

Иако је прошло тек нешто више од месец дана колико смо овде, осећам потребу да то (иако ограничено) искуство преточим у пар писаних речи и то из два разлога. Први је тај што ме пуно људи пита како се сналазимо, како је заиста овде и сл. А други, можда и важнији је тај што тешко, заиста тешко можете добити било какву повратну информацију од наших људи који се дочепају Немачке. Или се све своди на то (када их питате како је у Немачкој) на кукање типа `како ће бити, тамо се ради` `у Немачкој се ради`...или `тешко је, није ни то као што је некада било`, или пак `јој, ти мислиш да је тамо лако, да тамо тече мед и млеко, Немачка је то, не знаш ти...` `у Немачкој се ради...` Као да их плаши то да бисте и ви могли доћи тамо и тиме их некако угрозити..? И као да се у Србији све своди на лежање и чекање да новац као мана падне са неба и подмири народ. Мислим да наши људи врло брзо забораве одакле су дошли.

 

Цитат

Приликом проглашења за витеза (по католичком црквеном обреду) кандидату је после изречене заклетве полаган мач на раме а када би устао, јербо је био на коленима, ударан шамар уз речи : а ово је да запамтиш! Тај обред би се требао увести и на српске граничне прелазе, приликом проглашења за гастарбајтера. Да запамтиш одакле си изашао. Али то је само моје скромно мишљење.

 

Овај први месец је углавном прошао у неким бирократским...како их назвати? Заврзламама? Хахаха, никако. За некога ко долази из Србије немачка бирократија је као време проведено у ђакузију. Али, кренимо редом.

Њено величанство њемачка бирократија

Üngerbeholmitshvelle

Пре но што било шта кажем о самој теми, морам се радо присетити драге ми српске бирократије. Сате, дане и месеце изгубљене по разним редовима, јурњаве од канцеларије 13, 5, 56 до канцеларије 27, 18, надобудних начелника, нервозних општинара, упорног враћања због нечега што `фали`, доказивања идентитета непостојећим изјавама да сам ја `онај који јесте`(шалтеруша очигледно под утицајем кофеина и Старога Зајвета), годину дана чекања на здравствену књижицу, муке са вађењем пасоша, уписом детета у чколу, исписивање из школе (операција још траје), регистрације аута, изводи не старији од... Овере, редови у пошти, таксе, таксе таксе, свађе, натезања... Сад, када размислим о томе, Србија делује као врло уређена земља у којој се све зна, јер са том количином потребне документације и правила, за било шта, човек би рекао да постоји неки ред, да се о свему води рачуна и да све мора бити по правилима и под конац. Међутим, у стварности је то, сложићете се, врло напорно и бесмислено. Поставља се логично питање - чему онда све то, цела фарса?

 

Но, то није тема. Први сусрет са немачком бирократијом био је у Нирнбершкој опћини. Пре но што смо ушли, схватим сам обукао шорц. Неће ме пустити унутра? Друже мој, није ти то Србија, 40 степени је , нећеш носити ски опрему. Тако је и било, гле чуда, људи улазе у папучама, атлет мајицама, шорцевима... Занимљиво. Прегледаше нам ранчеве у потрази за убојним средствима, узели смо број (да, ако сте са дететом, даће вам број да будете пре других) и упутисмо се у велику централну халу. Сигурно преко стотину столица, све окренуте ка средини хале где се налази стуб, видео бим који приказује следећи број и шалтер на који се треба упутити. Ако ме сећање добро служи, 36 шалтера, и сада иде оно најзанимљивије - СВИ РАДЕ! Љубазан службеник, носи мајицу Рамонса. Не испуњавате ништа, нема образаца, он откуца све на рачунару. Само проверити и потпишете на крају. Добродошли у Немачку, каже, и даје нам поклоне од општине Нирнберг, улазнице за музеје, базене, мапе, попусти за ово, попусти за оно. Био сам мало потрешен, признајем. Сетио сам се третмана у земљи чији сам држављанин и понашања сваке погане шалтеруше и сваког распалог државног службеника са којим сам икада дошао у додир... Учине да се осетиш као пас, зар не? Као кинески пас, углавном. Дошло ми да пољубим у руку тог љубазног и насмејаног немачког општинског службеника у мајици Рамонса јер је успео у томе да се по први пут испред шалтера осетим као човек.

 

Цитат

Али нисам. Јер памтим и Дахау...

 

Један од куриозитета је да је пријава коштала 0 (словима - НУЛА) евра. А за неке ствари које, претпостављам, коштају, имате одмах ту апарате за плаћање. Нема редова, нема гужве, убаците новац у аутомат, откуцате број који сте добили, кусур и признаница испадну доле. 15 секунди и то је то. Изгледа доста примамљивије него када вас шалтеруша пошаље у загушљиву пошту да платите 3 таксе. Зар не? И, да не заборавим, општина има и бесплатан ви фи сигнал , да се не досађујете док чекате. Ц,ц,ц, како је само Немачка лоша. Да вам није пало на памет да размишљате о томе да је овде лако!

 

Ох, такође, када службеник одради вашу пријаву, наравно да вам одштампа и да један примерак, али врло занимљиво је да се од тог тренутка ви аутоматски налазите у систему. Тако да где год даље да идете, у било коју државну службу, они одмах виде да сте ви пријављени, имају све ваше податке. Тако да вам извод не старији од... не треба. Све се сведе на то да кажу “ах, да, ту сте, само да ја одштампам..потпишите”. Невероватно.

Тако је и са уписом у школу, здравствене књижице, посао... Просто, имате осећај да се налазите у једном систему који, за промену, заиста функционише. То смањује стрес и даје одређени осећај сигурности и можда и најбитније - имате утисак да су све те службе заиста ту због вас. Да су оне у служби грађана. Али опет, то је само мој субјективно осећај.

Немачка организација

То је нешто што се осећа на сваком кораку - организација, ред и уређеност, ефикасност. Први шок који сам доживео био је саобраћај у граду, јавни превоз.

 

Да једеш са пода...

На први поглед ми је деловао кофузно али после се показало невероватно једноставно и пре свега ефикасно. На сваком стајалишту или станици имате велику карту градског превоза, са линијама означеним бројевима, имена станица, итд. Такође, дигитални дисплеј који показује за колико минута долази следећи превоз. Да, то стварно ради. И, можда најбоље од свега, апликацију коју скинете на телефон и која вам показује када имате одређени превоз, како да најбрже стигнете од места на које желите и слично. То значи да ако пише да ваш воз долази у 16:43 и да стижете на одредиште у 17:21, он заиста долази у 16:43 а ви сте на одредишту у 17:21. То ми је и даље непојмљиво, признајем.

 

Воз касни у поласку три сата... Мало морген!

Све је повезано у један систем, тако да када рецимо метро дође у одређену станицу, имате тачно времена да одете до надземних станица, аутобуса или трамваја. Нема чекања. Нема гужве. Просто, све тече... Хигијена у превозу је такође невероватна.

Бициклисти су повлашћена врста, имају означене бициклистичке стазе, било на тротоарима, било на коловозу или као посебне стазе. Нико вам не свира и возачи су врло опрезни и пажљиви, генерално. Ретко се може чути сирена, или свађа и `совање мајке, као код нас. Једина бахатост коју сам ја приметио у саобраћају долази од стране “људи браон лица”, али они ће бити посебно описани.

 

Паркићи за децу су буквално свуда! Сваки слободан простор између зграда је паркић са различитим садржајем. Иду толико далеко да су рецимо пре неки дан мењали целокупан песак у паркићу испред наше зграде.

 

али, али...деца нису гласачи, небитна су!

Не постоји ни једна справа која је неисправна, а поред тога су врло интелигентне, тј. не само клацкалица и љуља, него зидови за пењање, огромне љуљашке, справе као перпетум мобиле и разна чуда која се речима не могу описати. Замислите брод у песку, огроман дрвени брод који је као насукан и подељен на три дела, са мердевинама, лествицама, конопцима, висећим мостовима...Један део је нагет под одређеним углом и деца морају да балансирају када ходају, итд. Види се да неко мисли и брине о деци.

 

Немци имају сепарацију смећа, или како то већ назвати..? То значи да свака зграда има ограђен простор који је намењен за одлагање смећа тако да се папир и картон одлажу у засебне контејнере, пластика и амбалажа у друге, органско смеће у треће, стакло у четврте,итд... И то функционише. Све је врло чисто и уредно, осим можда делова града где живе одређени људи, но рекао сам о њима касније.

 

Ма баци га у канал јебо га ти, штас се мучит отварат комтејнер

За пластичну амбалажу се плаћа кауција у износу од 25 центи тако да они немају проблем са пластичним флашама које плутају рекама. А рекао би човек да је тешко решити тај проблем, зар не? Пластичне кесе су биоразградиве и плаћају се, тако да их ретко ко користи. Проблем решен. У школи постоје означене канте за смеће, где шта убацити, тако да се деца од малена уче да то раде. На сваком углу се види да су то људи који брину о својој околини, о својој земљи. Не мислим ту само на развијену еколошку свест, него заиста на праву бригу о околини - шуме са означеним стазама, људи који шетају и носе своје смеће по 3 километра да би га бацили на место означено за то, итд. То су људи који купују храну за птице и хране дивље птице!

 

Село у Баварској

Треба да видите њихова села, све је под конац, од путева, ограда, дворишта и кућа. Осећате се као да сте у бајци. Сама архитектура, боје... Види се потпуна посвећеност и суштинска брига о својој земљи, ништа не штрчи, све је у неком складу. Тешко је описати, мора се видети.

 

Једна од врло чудних ствари - нисам видео ни једну мачку на улици од када сам овде! Ни једну једину мачку! Учини да се човек осети као да је у Шангају а не у Нирнбергу...Овде нема уличних мачака и нема луталица. Како, зашто...још увек не знам. Али зато на путу до посла сваки дан видим по неколико срна, јежева или ласица, а поред зграде живе два дивља зеца. О бројним птицама да не причам. Многе видим први пут у животу.

 

наставиће се.... у следећем броју: - храна и цене уопште у немачкој(изненадићете се), језик, и рад у Немачкој..

[Милан Ракић]

Naš kolega, Igor Ćosić, "odmetnuo" se u pisce...

Imaćemo prigodu da barem jednom u 10 dana čitamo njegove impresije...

[Чунга Лунга]

Једва чекам наставак, посебно што се најављује прича о храни и ценама.

Ово до сада написано је тачно, осим у минут долажења метроа и бусева, јер то није баш тачно, пошто је сасвим уобичајено да касне по десет минута, да имају стално застоје током вожње (па не можеш да не закасниш, јер не можеш да изађеш из њега док је он у застоју) или да једноставно један полазак се не деси, просто не дође воз, метро, бус...
 

[Рапсоди]

пре 2 часа, Милан Ракић рече

Дошло ми да пољубим у руку тог љубазног и насмејаног немачког општинског службеника у мајици Рамонса јер је успео у томе да се по први пут испред шалтера осетим као човек.

 

Цитат

Али нисам. Јер памтим и Дахау...

 

пре 2 часа, Милан Ракић рече

Приликом проглашења за витеза (по католичком црквеном обреду) кандидату је после изречене заклетве полаган мач на раме а када би устао, јербо је био на коленима, ударан шамар уз речи : а ово је да запамтиш! Тај обред би се требао увести и на српске граничне прелазе, приликом проглашења за гастарбајтера. Да запамтиш одакле си изашао. Али то је само моје скромно мишљење.