Храм подигнут на месту цареубиства у граду Јекатеринбургу

[JESSY]

                         

 

„Храм на крви“ у Јекатеринобургу je можда је најпоштованије место у главном граду на Уралу, где стално пристижу ходочасници из целе Русије и иностранства, такозвани.  Храм је подигнут на месту где се налазила кућа Ипатјева, у којој се догодило убиство царске породице без суђења. У Русији је, од давних времена, постојала традиција подизања храмова-споменика посвећених како херојским тако и трагичним датумима. Када смо отишли у Санкт Петербург, одушевили смо се Храмом Христа Спаситеља такође подигнутом на месту убиства , који се налази на каналу Грибједова. Унутар цркве је очуван делић тротоара, где је пао цар Александар II, смртно разнесен бомбом коју је бацио Гринивецки, члан „Народне воље“. У Угличу, где је убијен царевић Димитрије , постоји сличан храм. Али трећи по реду храм подигнут на крви то јест месту убиства изграђен је у Јекатеринобургу. Да буде прецизно, његово пуно име гласи, на руском језику: Храм на крви у име Свих Светих просијавших у земљи Руској.

[JESSY]

Храм је симбол

Храм се налази на Вазнесењском брду и изнад уобичајеног урбаног развоја, нехотимице привлачи пажњу. Храм Спаситеља на крви у Јекатеринбургу дуго се градио а то није случајност. Његово подизање је било на иницијативу народа.

Пошто је по налогу тадашњег намесника Свердловске регије, Бориса Јелцина, пред сам крај совјетске ере, кућа Ипатијевог срушена, пустопољина на месту те куће сада је место богослужења. Народ овде долази да остави цвеће и упали свеће.

И крајем осамдесетих година, на месту пустопољине прво је постављен дрвени крст, а затим метални крст. Уз крст је изграђена и омања капела и постављен камен темељац за храм.  Изградња овог спомен-објеката није се догодила једнодушном сагласношћу свих становника овог града. Вандали су више пута уништавали и палили капелу и крст.

Током деведесетих година, било је пуно претендената на ово место. Шта све нису хтели да саграде на овом месту. Евангелистичку цркву, која уједињује све религије, банку, тржни центар и хотел.  Међутим, почетком овог миленијума, донета је одлука да се на том месту постави меморијални храм.

На крају крајева, ово место је најважнији део прошлости наше земље. Једном се на месту данашњег храма налазила кућа од опеке која се никада не постала део руске историје, да није било трагичних догађаја повезаних с њом. То је кућа Ипатјева, која је била својевремено типична грађевинска структура.

[JESSY]

Кућа Ипатијева

Кућа је подигнута 1880. године, а 1908. године је бивше војно лице, инжењер Н.Н. Ипатјев купио кућу за себе. Био је то частан човек, зарађивао је за свој рад, волео историју своје земље и волан да помогне сиромашнима. Ипатјев је очекивао да дочека мирну старост у новој кући, јер је у време куповине био већ средњих година, пензионисани капетан.

Али, како често бива, његов живот су прекинули насилни догађаји у друштву. Октобра 1917. године, бољшевици су дошли на власт у Петрограду, а крајем исте године Ипатјев је присилно исељен из своје куће, а 17. јула 1918. је добио кључеве. Али није хтео да се врати у кућу и ускоро отишао у емиграцију.

Током совјетског режима годинама, на том месту је био Уралски музеј револуције, затим антирелигијски музеј и разне друге совјетске канцеларије. Септембра 1977. године по наређењу тадашњих власти, кућа Ипатјева је срушена.

Али памћење се не може уништити. И тако се живот неприметног инжењера Ипатјева испреплетао са судбином царске породице.

[JESSY]

Последњи дани

Почетком марта 1917. године, на станици Дно на путу од фронта до Петрограда, цар Николај II је потписао одрицање од престола. У земљи је почела хаотична борба за власт, уличне протести и скупови, порази, који су окончани успостављањем совјетске власти.

У то доба, Царска породица је први пут ухапшена у Александровој палати, а крајем лета 1917. и одведени су у Тјумен. У априлу наредне године, Сверускi централни извршни одбор одлучио је да врати цара и његову породицу у Петроград на јавно суђење. Међутим, у условима грађанског рата који је отпочео, затворенике су успели да превозу само до Јекатеринбурга, у кућу инжењера Ипатјева, кога су једноставно избацили на улицу из просторија којe су му припадалe.

Царска породица је била смештена у неколико соба на другом спрату. Кућа је била окружена оградом. Успоставили су затворски режим притвора уз повремене шетње и сталну инспекцију. Упркос чињеници да је у односу на затворенике био режим повећане тајности, а Дом Ипатјева добио је ново службено име за Дом за посебне намене, али становници Јекатеринбурга су добро знали ко је био у њој и највероватније се и досећали каква их је судбина задесила.

Сами затвореници су знали да ће бити убијени. Међутим, сматрало се да би требало да се одржи суђење цару и његовој жени. Али чињеница да ће бити уклоњени сви чланови породице, укључујући и децу, као и људе из најближег круга, тада је мало ко могао претпоставити.

Међутим, офанзива белогардејаца је допринела промени плана бољшевичког руководства. Одлучили су да је политички опасно да царска породица буде жива. Да се припреми отворено за јавност суђење цару, није било времена, и због тога је одлучено стрељање свих из ове куће.

Овај догађај из руске историје окружен је мистеријама и загонеткама. Није баш јасно ко је издао наредбу о погубљењу не само бившег цара, него и његове жене, деце и људи, како се то десило и како је извршено сахрањивање. Много легенди се периодично појављују, што је последица тајног државног злочина.

Симболична историјска чињеница: династија Романових започела је монархијски пут у Костромо-Ипатјевском манастиру, а подрум куће Ипатјевог у Јекатеринбургу постао је место где је окончана не само њихова владавина, већ и живот, и то у ноћи 17. јула 1918. године.

[JESSY]

Архитектонско решење

Када се попне степеницама дугачког храмовног степеништа, човека обузима необично свечано осећање. Пред очима се указује велелепни део храма, изграђен у византијском стилу. То није случајно. Византијски стил наглашава везу са домовином Православља и једном од највећих империја антике – Источним римским царством, чијим се наследником Русија увек сматрала.

Доњи део зидова храма је украшен је црвенкастим гранитом и мермером, симболизујући крв која је овде просута.

Храм има пет златних купола, снежно беле стубове који се вертикално издижу у вис и као да пркосе плаветнилу неба. Овај ефекат лебдења, једне такве монументалне грађевине, претпостављамо да настаје зато што се налази на брду и упркос својој монументалности оставља утисак лакоће. Сложили смо се да је све ово препуно симболике.

Главна купола подсећа на запаљену свећу, а хармонична једноставност величанственог храма, његово надвишавање прозаичног урбаног окружења, говори нам о сједињењу душе са небом, говори о лакоћи преласка у други свет.

 

[JESSY]

Доња и горња црква

Прво нашта наилазимо када приђемо храму је скулптура која приказује људе који иду у сусрет својој смрти. Испред цркве се налази споменик царској породици. Овај симболични крст и спирално степениште које се спушта од њега, на степеник на који је већ ступило 11 људи: цар Николај Александрович, краљица Александра Фјодоровна, њихово петоро деце, доктор Е. Боткин, слушкиња А. Демидова, собар А. Труп и кувар И. Харитонов.

Храм на крви подељен је у два нивоа: горњи и доњи, од којих сваки има своју симболику.

Доњи храм симболизује подрум у коме се догодило убиство. Од њега смо кренули у обилазак.  Он је освештан 18. априла 2010. године.

Шта нас је зачудило? Ниски сводови, полумрак и трагична атмосфера. Ово је разумљиво. План храма на крви је реплика плана куће Ипатјева и његовог подрума, где се убиство царске породице догодило пре скоро једног века.

[JESSY]

У овом делу храма тиха и строга атмосфера, сви говоре полушапатом, иако нисмо видели никакво званично упозорење о томе.

На десној страни су спомен плоче са именима свих чланова царске породице. А главна светиња је олтар подигнут на месту смрти царске породице.

Лево је спомен крст и плоче са именима помоћника царске породице, који су заједно са њима мученички пострадали. Тиме је већи контраст са горњом црквом. Када се попнете на степенице, чини се да излазите из мрака, места ужасног злочина и улазите у светлост и славу. Пуно сунца, које неспутано улази кроз велике прозоре, јединственог иконостаса од белог мрамора, традиционалне православне декорације, многих запаљених свећа потпуно нас је ослободило мучног осећања из подрума. Тако је, вероватно и требало би да буде. Храм на крви је освештан 16. јула 2003. године.

[JESSY]

Музеј царске породице

Такође смо посетили и музеј посвећен династији Романових, који се налази у доњој цркви. Музеј се може посетити самостално или заказати разгледање. А можете се придружити ходочасницима или туристичкој групи, и саслушати причу водича о историји царске породице.

Постоји пуно старих фотографија изложених на штандовима које нас уводе у доба када су цар и Царица били срећни, када су подизали и васпитавали своју децу.

Са једне стране, видимо њихову величину на различитим пријемима, свечаним излазима. Са друге стране, видимо просте људе, у обичним људским радостима и тугама.

Засебна просторија посвећена је револуционарном периоду. Такође су изложена и сведочанстава о рушењу царског система:

• протоколи о саслушавању рођака царске породице и свештеника који се нису одрекли своје вере,
• оружје и меци који су коришћени приликом стрељања,
• ствари са којима су сахрањени новомученици 20. века.

Искрено говорећи, ова изложба је оставила јако болан утисак на мене. Тако, вероватно, и треба да буде, када се човек замисли над ужасима и страхотама тог страшног доба. Али морамо да се тога подсећати, како се сећање на нашу историју не би избрисало.

Близу храма је Патријаршија са невероватно прекрасном црквом светог Николе, а мало даље Црква Вазнесења.И, наравно, нисмо могли избећи да посетимо главни храм Јекатеринбурга: Храм Свете Тројице.

 

https://prevodilackaradionica.com/2018/07/18/храм-подигнут-на-месту-цареубиства-у-г/