Sad mi javila drugarica, prosule se lažne vesti po Srbiji

[JESSY]

Lažne vesti u poslednje vreme „teku“ baš kao i ona „metanska“ voda. Taj metan u vodi, manijak sa bejzbolkom u centru, drugi manijak na Košutnjaku koji uskače u automobile kao junak akcionih filmova i neuspešno davi, i još ko zna koja urbana legenda i zabrinuti građanski SMS prilično su zamutili ionako zastrašenu istinu. Možda je problem kada se zbog nepoverenja i straha čovek dezorijentiše.

 

Ako nijednu od čudnih, neverovatnih ili makar neuobičajenih vesti objavljivanih prethodnih dana (dobro, nedelja, možda i decenija) niste proveravali, bar na internetu, ili na relevantnim medijima koji se do sada nisu bavili teorijama iz filmova „12 majmuna“ i „Houston, We Have a Problem“ već su prenosili reči pravih – ali pravih – stručnjaka, onda ste se našli u zamućenoj vodi zvanoj „lažne“ ili „fake“ vesti, i u „mythbustersima“ ili mitologiji sigurno izgubili.

Lažne vesti u poslednje vreme „teku“ baš kao i ona „metanska“ voda. Taj metan u vodi, manijak sa bejzbolkom u centru, drugi manijakna Košutnjaku koji uskače u automobile kao junak akcionih filmova i neuspešno davi, i još ko zna koja urbana legenda i zabrinuti građanski SMS prilično su zamutili ionako zastrašenu istinu. Možda je to problem kada se zbog nepoverenja i straha čovek dezorijentiše, i počne da se pita šta je laž a šta istina.

Šta je laž a šta istina danas, ako čak i američki predsednik izađe i kaže da ga je baš briga za istinu (ili je i ova informacija neproverena)? Da li je problem što je ponekad istina teško izbijala na površinu redovnim putem, pa je prva potreba da se poveruje u alternativu, ma kako sumanuta bila?

[JESSY]

Problem počinje od toga što mnogi, kako za Nedeljnik navodi psiholog dr Stanislava Popov, ne razumeju termine lažne vesti, a naročito ne „postistine“ i ta vrsta neobaveštenosti, ali i nezainteresovanosti za ovu problematiku čini plodno tle za širenje dezinformacija i ciljanu propagandu, naročito onu političku. Ona je, kako kaže, postojala „i mnogo pre pojave medija, i zasnivala se na širenju glasina i senzacionalističkih priča koje na prvi pogled umiruju, a na drugi samo još više produbljuju postojeću nesigurnost i doživljaj egzistencijalne ugroženosti neke društvene zajednice“.

„Opšte mesto u socijalnoj psihologiji predstavlja činjenica da što je društvo u većoj krizi, to je lakše izvršiti propagandni uticaj na njega, jer ljudi u brizi i strahu nemaju vremena za duboko promišljanje o svakoj vesti koju dobiju, već moraju delovati trenutno kako bi imali doživljaj da štite svoj integritet. Tada je veća verovatnoća da će se bez mnogo razmišljanja ugledati jedni na druge, biti skloni nekritičkom prihvatanju mišljenja grupe kojoj pripadaju ili pak mišljenju grupe koja je moćna i predstavlja za njih neki autoritet. Ljudi poveruju u laž koja odgovara njihovim emocionalnim potrebama, koja im na njima ‘prihvatljiv’ način daje utehu i objašnjenje zbog čega je u redu da žive tako kako žive, ko im je kriv za sve i koja im to nevidljiva sila preti.“

Zašto su u vest o metanu u vodi poverovali i oni od kojih se očekuje kritičko mišljenje? Ili zašto je priča o urbanoj legendi manijaka sa Košutnjaka zaledila i one koji su odavno prevazišli filmove strave i užasa?

[JESSY]

„Neobrazovanje i površno bavljenje informacijama svakako pomažu u širenju lažnih vesti, ali u tome primarnu ulogu igraju emocije“, kaže psiholog Ina Borenović, urednica sajta Psihoverzum. „Kada imate vest da se metan izlio u vodu, prva reakcija većine ljudi ne odvija se na kognitivnom, već na emocionalnom nivou. A takva vest sročena je namenski baš tako da izazove strah, što je u datim okolnostima sasvim normalna reakcija (jer, ako je voda zagađena, opasnost po zdravlje i živote ljudi je realna). Dok se glava ohladi i priseti gradiva hemije iz osnovne škole, već je kasno – informacija je postala viralna, kao i strah koji ona izaziva.“

Pre vode, bio je Nikola Tesla. Sve je u stvari počelo kada je jedan portal preneo „vest“ iz knjige „Prava istorija sveta“, grupe autora i zafrkanata s Njuz.neta, o tome da su se u Beogradu 1903. sudarila jedina dva automobila. Iako je vest bila sasvim očigledno izmišljena i humoristička – jedan vozač se zove Vrzimir Točkanović! – privukla je dosta klikova, nakon čega su se Njuzovci dosetili i napravili eksperiment na društvenim mrežama. Zamolili su svoje drugare i pratioce da šeruju još printskrinova iz „Prave istorije sveta“, ali da ne napišu da je iz knjige, naravno.

Upecali su se mnogi, a posebno je „viralna“ bila priča o Nikoli Tesli, pod naslovom „Ludi naučnik srpskog porekla posetio Srbiju“, navodno iz 1892. godine. I ovde je bilo sasvim dovoljno „hintova“: kao, Tesla se igrao munjama, pa je napravio veliku štetu u sobi hotela „Astorija“, pa onda, on bruka Srbiju i nadamo se da ga niko više neće dovoditi u vezu s nama…

Mnogi su, ipak, pa čak i neki koji nisu neinteligentni, naseli na foru, i nekoliko dana se mislilo da se Beograd stvarno sramio Nikole Tesle, a Viktor Marković iz Njuz.neta prokomentarisao je da nam je „Tesla slaba tačka“, pa je zato ovaj tekst tako brzo postao „istinit“, kao onaj Srbin koji je nekada ubio ajkulu na letovanju.

[JESSY]

Postoji nekoliko psiholoških mehanizama koji olakšavaju da se lažne vesti šire i u njih veruje, kaže dr Iris Žeželj, docent sa Odeljenja psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„Već više desetina godina akumuliraju se eksperimentalni dokazi da su ljudi skloni da poveruju u ono što čuju, i da se prvi utisak ili već jednom formirano uverenje teško koriguju. Tako, na primer, ako se ljudima kaže da je osoba sa kojom će razgovarati nedruštvena i neprijateljski nastrojena, a zatim kaže da su im greškom saopštene informacije o drugoj osobi a ne o sagovorniku, oni i dalje gaje očekivanja da će sagovornik biti neprijatan (Ross, Lepper & Hubbard, 1975; De Keersmaecker & Roets, 2017). Slično, ako saznaju da je, na primer, voda u vodovodu zatrovana, da avioni ispuštaju otrovne gasove ili da gradom hara masovni ubica, nijedan kasniji demanti neće u potpunosti izbrisati utisak da ‘u tome ipak ima nečega’“, kaže naša sagovornica.

Negativne vesti imaju znatno snažniji efekat od pozitivnih, dodaje ona. „Postoje empirijski dokazi o tome da duže obrađujemo, više razmišljamo, dajemo veću težinu, skloniji smo da prenosimo negativne nego pozitivne informacije (Baumeister et al, 2001). Kada se ovi procesi odvijaju u širem kontekstu nepoverenja u institucije i nedovoljne medijske pismenosti, nije neobično što se lažne vesti lako i brzo plasiraju.“

Sociolog kulture, profesor dr Ratko Božović kaže da nepremostive nevolje počinju time što je istina odsutna, i to na duže vreme. On dodaje da smo se od nje i odvikli jer smo se navukli na laži. „Tako danas gola istina deluje kao izmišljen ‘događaj’. Istina se doživljava kao laž. Laž je zamenila istinu, odavno. Bleferi društvenog i političkog života shvatili su da je to najlakši način da gospodare ljudskim dušama. Laž je postala veština koja se u nas odomaćila i odavno se upražnjava kao važno političko uporište. Laž koja se uporno ponavlja doživljava se kao istina. Tu je već teško razgraničiti laž od istine. Zahvaljujući emocijama, osećanjima i verovanjima, a ne činjenicama, uz pomoć manipulativnih posrednika, stiže se do stanja u kome se teško prepoznaje razlika između laži i istine. Tu je već stvoren prostor za postistinu.

[JESSY]

Profesor Božović smatra da prisustvu laži verovatno doprinosi i to što u nas ne postoji baš najbolje pamćenje, a naša haotična tranzicija uveliko pokazuje da nije samo u ratu prva žrtva istina.

„Našoj srodnosti sa lažima doprinelo je prethodno ideološko društvo i ideologija kao lažna svest, kako se ona bliže određivala. Danas je dovoljno podsetiti se na našu bližu ideološku prošlost, da bi se videlo koliko je teško odgonetnuti da li je istina naših komunista bilo bratstvo i jedinstvo ili nacionalizam koji je skliznuo u formu fašizma.“

Jedan od velikih – mada, srećom, bezazlenijih od „zatrovane vode“ – mitova koji su olako prihvaćeni zdravo za gotovo jeste pometnja koju je uneo film „Houston, We Have a Problem“ slovenačkih autora Žige i Boštjana Virca. Ovaj satirični film, žanrovski mockumentary (prikazuju se potpuno fiktivne stvari, ali se predstavljaju kao u klasičnim dokumentarcima; najčuveniji su „This is Spinal Tap“, ili britanska pa američka serija „The Office“), govori o navodnom svemirskom programu SFR Jugoslavije, bez kojeg ne bi bilo ni američkog sletanja na Mesec.

Film koji se i dalje može uhvatiti na HBO-u došao je kao kec na jedanaest novim jugonostalgičarima i svima onima koji su makar jednom u životu izgovorili „Eh, ono je bila zemlja“, a urađen je i marketinški predstavljen toliko umešno da su mnogi zaista pomislili da je Tito bio preteča Nila Armstronga. Nije ih razuverio ni trejler na kojem Ričard Nikson izgovara: „Zbrisaćemo te jugoslovenske ku… ine sinove s lica zemlje.“

Dr Stanislava Popov kaže da širenje glasina, odnosno neproverenih informacija, postoji gotovo uvek i u svakom društvu, ali to postaje naročito rašireno onda kada se neko društvo nalazi u izuzetno bitnoj, neizvesnoj ili pak opasnoj situaciji, kada je ugrožen neki zajednički interes i sl.

[JESSY]

„To su, na primer, politički izbori, ekološki rizici, ekonomska pitanja, ratne situacije itd. Tada su ljudi naročito skloni da šire neproverene informacije, da iskrivljuju činjenice, pa čak i da sami izmišljaju različite sadržaje. Kao što smo u privatnoj sferi skloni da poverujemo u najneverovatnije tračeve jer to za nas ima neku psihološku funkciju, tako smo i u društveno važnim situacijama skloni da poverujemo čak i u ono što se kosi sa zdravim razumom (čast izuzecima).“

Ako se vratimo na pop kulturu, nisu bili retki ljubitelji filma i serije „Fargo“ braće Koen, odnosno Noe Holija, koji su pomislili da je reč o istinitim događajima, i to isključivo jer na početku piše da je reč o istinitim događajima.

Često se, čak i u novinskim tekstovima, pominje i fenomen „stotog majmuna“, eksperimenta japanskih naučnika koji su „utvrdili“ da neki majmuni mogu da nauče da peru krompire, a kada se taj broj poveća do kritičnog broja, odnosno stotog, prethodno naučeno ponašanje se širi kroz čitavu vrstu, uključujući i majmune sa susednih ostrva. Priča je dobila na popularnosti kada je Ken Kiz objavio knjigu „Stoti majmun“, iako je on koristio primer samo kao parabolu.

Efekat stotog majmuna je odavno demistifikovan: jesu neki majmuni naučili da peru krompire, ali je proces učenja trajao generacijama, kao što je i slučaj u životinjskom carstvu, a procenat onih koji peru povećavao se sasvakom narednom generacijom. Majmuni na susednom ostrvu naučili su tu praksu tek kada je jedan majmun sa prvog ostrva otplivao na drugo ostrvo i tamo proveo četiri godine; uostalom, broj majmuna koji su učestvovali u eksperimentu bio je najviše 59, što znači da ni broj 100 nije bio ispravan.

Nisu sve neproverene informacije bezazlene, kao na primer ona o Banjaluci kao gradu u kojem ima sedam žena na jednog muškarca, a što je poteklo iz duhovite opaske u jednom davnom tekstu dopisnika „Večernjih novosti“ iz tog grada Slobe Peševića. Ima nekih opasnih: gotovo svakodnevno pisanje neproverenih sajtova i opskurnih foruma o kemtrejlsu ili HAARP-u možda može „samo“ da obori kolektivni IQ nacije, ali izveštavanje o navodnoj štetnosti MMR vakcina uspelo je prošlog proleća da vrati davno istrebljena oboljenja u Srbiju, sa smrtnim posledicama.

Ina Borenović kaže da je naša civilizacija u stalnoj promeni, a postistina je samo jedna od njenih tekovina koja utiče na dalje civilizacijske tokove. Marketing, propaganda, prevare kao što su „dobili ste nasledstvo nigerijskog princa“… sve te stvari postoje veoma dugo, kao i verovanje u postistine, navodi ona. „Osnovna razlika je u tome što su tehnologija i današnji izuzetno lak način prenošenja informacija doveli do toga da ljudi postanu prezasićeni istim tim informacijama. Sam njihov kvantitet čini nas neosetljivijim na kvalitet, pošto se naš mozak umara samo sortiranjem svih tih stimulusa, a dok dođe do interpretacije i – ako uopšte dođe – kritičkog preispitivanja, već dolazi do zasićenja. Zato je danas lakše nego ikad ljude ubediti da je pametno da, recimo, ne vakcinišu svoju decu, iako nikada u istoriji nije bilo lakše doći do informacija o tome. Tako pred tim informacijama, kao prosečno obavešteni posmatrači situacije, bivamo zbunjeni, i upravo se u procep nastao od takvog kognitivnog nesklada lako mogu progurati razni faktori koji utiču na rasuđivanje, a to su najčešće emocije, ali i stavovi, vrednosti, želje, potrebe i slično. I tako više nemate samo situaciju u kojoj, recimo, na internetu možete naći protivrečne informacije o vakcinaciji, pa ne znate kome da verujete,već možete osetiti strah – što je potpuno normalno i prirodno – pred mogućnošću da bi vakcinisanje moglo da naškodi vašem detetu. I eto kako se lako, od neproverenih informacija i intenzivnih emocija, može napraviti antivakser ili neki sličan sledbenik teorija problematičnog utemeljenja.“

[JESSY]

Ta „lakovernost“ prilično je kontroverzna jer je ljude teže ubediti u istinu nego u laž, a opet, čini se da većina više „ne veruje nikome“. Možda zato i lakše i nekritički veruje u laži? „Jedan deo populacije slepo veruje u ono što serviraju vodeći mediji, pre svega televizija i novine. To su ljudi sa izraženijom autoritarnom ličnošću, koji se pokoravaju najmoćnijoj ideji, personi, pa i vlasti, ma koja ona bila“, kaže dr Stanislava Popov. „Drugi deo populacije je svestan da su ti konzervativniji mediji poput televizije i novina kontaminirani informacijama koje kontroliše vladajuća društvena grupa, pa halapljivo poseže za onim još uvek ne toliko kontrolisanim, kao što su internet i društvene mreže. Ipak, kao društvo sa visokim stepenom egzistencijalne nesigurnosti, lako se hvatamo za sadržaje koji isto tako predstavljaju ciljanu propagandu, koju bez promišljanja u emocionalnom zanosu gutamo, a koja zapravo predstavlja ono što danas zovemo ‘lažne vesti’ i ‘postistina’. To se međutim dešava i u ekonomski razvijenijim društvima od našeg, što znači da nije stepen egzistencijalne nesigurnosti ključan u objašnjenju ovog fenomena. Borba za medijski prostor i velika konkurencija među medijima učinila je nužnim da samo senzacionalistički naslov može da zainteresuje prosečnog konzumenta. Čim informisanje poprimi karakteristike marketinga i propagande, istina ne može da bude u prvom planu. Takođe, ljudi lakše primaju informacije koje su u skladu sa njihovim sistemom vrednosti i uverenja, i činjenice koje su im protivurečne neće lako biti usvojene, jer ljudi teže da izbegnu kognitivni nesklad. Zato često lažne vesti i postistine sadrže informacije koje pothranjuju već postojeće stereotipe u nekoj društvenoj grupi.“

Bilo da je sve posledica nesigurnosti sveta postistine ili naše nehajnosti, ili potrebe za drugačijim obrazovanjem, lažne vesti i broj onih koji veruju u njih naša su nova realnost.

„Digitalni mediji svakako su doprineli tome da svako može da inicira i distribuira lažne vesti“, kaže dr Iris Žeželj. „I ne samo to, način na koji se filtriraju informacije na društvenim mrežama čini da su njihovi korisnici najviše izloženi gledištima istomišljenika. Ovo stvara svojevrsne ‘komore odjeka’ (eng. echo chambers), u kojima ljudi stiču utisak da svi drugi misle isto kao i oni, pa se tako učvršćuju i radikalizuju stavovi. Da bi se ta situacija izmenila, potrebno je da dođe do promena najmanje na dva fronta: s jedne strane, ljudi moraju da nauče da kritički evaluiraju vesti, raspoznaju pouzdane od nepouzdanih izvora i ukrštaju informacije iz više izvora; s druge, kreatori algoritama koji filtriraju informacije na društvenim mrežama treba da postanu svesniji da preuzimaju ulogu medija i da, pored izgradnje lojalnih korisnika mreža, kao prioritet postave i validiranje sadržaja koji se širi mrežama. Iako ima naznaka da se stvari menjaju u ovom smeru, promene su za sada slabašne i spore“, zaključuje ona.

[JESSY]

Profesor Božović kaže da mediji proizvode sliku o stvarnosti koja u realnosti ne postoji.

„Teško je reći za naše medije da imaju i kredibilitet i kompetenciju. Zato se stvaranje demokratske i slobodoumne atmosfere u društvu tiče medija i javne sfere, političke kulture i političke komunikacije. Bez toga nema ni zdravog, normalnog i civilizovanog društva.“

Da bi se stiglo do stvarnosti istine, neophodno je suočiti se sa suštinom društvenog života, spoznati „kako“ se životni procesi zbivaju i „zašto“ imaju takva ishodišta, kaže profesor Božović i dodaje da je sve to dovedeno u pitanje jer ne postoji nepotkupljiva kritička javnost. „Pošto je pitanje istine pitanje svih pitanja, neophodno je umaći relativizmu u njenom tumačenju i njenom obznanjivanju. O istini se neće pitati moralno neosetljiva, mentalno i psihološki utrnula bića kakvih je najviše na političkoj sceni. Ljudi koji žive u lažima mogu izgubiti sposobnost da žive sa istinom. Njima je najbliži naš mentalitetski običaj prikrivanja ili odlaganja istine. Ne zna se koja je pogubnija solucija. A one su nespojive i veoma udaljene od one Platonove: ‘Celim svojim bićem treba ići ka istini.’ Štaviše, udaljavanje od istine postalo je naša trajna navika. Da li će istina biti temeljna vrednost stvarnosti i čovekovog svakodnevlja najviše zavisi od čovekove slobode i slobodnog društva. Sloboda i istina idu zajedno. Ako nema slobode, onda nema ni istine.“

Doduše, ne mogu se baš za sve okriviti mediji, ni opaki novinari i kvazinovinari što sede za svojim računarima i smišljaju sledeću laž. Dosta toga proizvodi se i organski, posebno na Tviteru, toj omiljenoj društvenoj mreži za svađu i glumatanje opozicije. Nema tog tviteraša koji makar jednom nije pročitao priču o čoveku koji stoji u redu u radnji, a tužna gospođa traži 120 grama salame i nema da plati kada joj majstor nareže 140 grama (ova se varijanta uglavnom završavasa „Gledamo u pod. Ćutimo.“), mada postoji i scenario u kojem tviteraš ili već neki njegov poznanik plaća razliku i daje novac, ili radnik na delikatesu čašćava staricu. Tu su i kulturna deca koja napuštaju diskoteke na ekskurzijama kada im puste Cecu, slave koje se prekidaju kada neko pomene „Zadrugu“, matematički genijalci o kojima niko ne piše jer su svi zauzeti starletama i rijalitijima i svakovrsno zezanje naprednjaka i njihovih aktivista u izvođenju mnogo pristojnijih i pametnijih pristalica opozicije.

Ova edicija ubrzo je na srpskom internet nebu dobila i svoj zvanični hešteg #nijesedesilo.

Da se ne lažemo, sigurno je da mediji igraju ključnu ulogu u nastanku, opstanku i širenju lažnih vesti i postistine, ali kako navodi Ina Borenović, danas važnu ulogu distributera lažnih vesti i postistine igraju i digitalni mediji, prevashodno društvene mreže, što je samo još jedan argument u prilog tezi da se namera nije promenila (na javno mnjenje se na ovaj način uticalo na različite načine od osvita civilizacije), ali jesu sredstva kojima se to postiže. „Zato je igra danas znatno kompleksnija i prefriganija nego što je ikada ranije bila. Za to smo skloni da okrivljujemo tehnološku revoluciju, ali činjenica je da je svim tim prošlim vremenima i ovima sada zajednička samo jedna stvar – a to su ljudi.“

 

http://www.psihoverzum.com/sad-mi-javila-drugarica-prosule-se-lazne-vesti-po-srbiji/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)