Последовање освећења светог мира у Православној цркви

[Поуке.орг - инфо]

Наша богословска мисао богатија је још једним озбиљним и веома садржајним радом из области литургијског богословља. Доносимо сажетак, увод и закључак мастер рада дипломираног мастер теолога Мирка Василића на тему: "Последовање освећења светог мира у Православној цркви".

Због обимности текста нисмо у могућности да донесемо рад у целости

(рад у целости можете да прочитате ОВДЕ)

САЖЕТАК:

У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију.

УВОД:

Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13).  На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога.  У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије.  Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем.  

У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности.  Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије.

ЗАКЉУЧАК:

 У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5). 

View full Странице

[Božena]