Dragan Bursać: Duško Trifunović, čovjek koga smo ostavili

[Милан Ракић]

Pričao mi jedan pričac

Bajagina priča

 

U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.

 

A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.

 

Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.

 

I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.

 

Šta bi dao da si na njegovom mjestu?

 

"Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.

 

Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."

 

Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.

 

Priča o paketiću germe i poklonu za dijete

 

Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.

 

Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.

 

Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.

 

Po njemu se ništa nije dostojno zvati

 

Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.

 

A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. 

 

Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.

 

Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.

 

Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."

 

A ne možemo!

[Милан Ракић]

пре 34 минута, Милан Ракић рече

Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.

 

Камера?!

Иде!

Тон?!

Иде!

Душко Трифуновић?!

Иде!

-Ух, што ја волим лагати! Цио мој живот је био једна велика лаж, осим оног основног, физиолошког. Последњих година почињем лагати и себе. Ух, што је то важно! Ја сматрам да је лаж кориснија од истине. Истина је увјек сурова. Треба лагати јер сва умјетност је заснована на лажи и измишљотини. Измислиш, додаш, уљепшаш и доградиш. И, онда си ти слагао све-три месеца пред смрт, тако ми је казивао Душко Трифуновић кога сам пронашао у Сремским Карловцима, у које је често свраћао. Ту је боравио у кући свога брата где је имао и своју собицу у коју је волео да се завуче и ствара.

Душко Трифуновић: "Ја одлазим, хвала вам лијепо. Ви се снађите, ако можете."

Камера описним швенком прелази са једне на другу страну собе.

Један дрвени кревет са ниским узглављем, радни сто већ начет црвоточином, обична дрвена столица, метална стона лампа, лавабо и изнад њега огледало без рама.

То је сав намештај у соби Душка Трифуновића. Скромно, као што је и он сам био.

Разговор тече. Душко седи за столом, а ја, због скучености простора, на кревету.

Никаквим знаком, ниједном речју, баш ничим, Душко није тад наговестио да ће ускоро отићи. Осим једним исписаним стихом.

Ређају се питања и одговори о његовом животу који се преко ноћи преокренуо након избијања рата у Сарајеву у коме је Душко живео и стварао од 1959. до 1992. године. Одлазак из Сарајева, у коме је провео најлепше године свог живота и написао своје најбоље песме Душко је носио као неизлечиву рану, коју је вешто крио и ретко коме показивао. Дуго ми је требало тог дана да га отворим и продрем у његову душу. Чинио сам то вешто пробраним питањима која су отворила његова болна сећања на прве избегличке дане у Новом Саду.

- Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно вријеме спавао у возу. Нисам имао гдје друго. Као избјеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда навече сједнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит по ноћи, а не могу спават у парку. А, нисам ни неки ноћни човјек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору. Тамо кад стигнем купим комад хљеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у "Прометејеву" књижару, гдје сам се најчешће гријао и гдје сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: "Гдје си био?" Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео.

Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бједне приче како немам гдје спавати, гдје се окупати и гдје држати торбу. Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио "Бранкову награду" у Новом Саду и ја сам ту обиљежен као пјесник.

И каже мени та Борка: "Тражили су те неки људи!"

Који људи?, питам ја.

Немам ја више људи. Мене нема више ко да тражи. Мене више нико не смије да нађе. Може да ме тражи колико хоће.

Камера држи статичан, крупан план Душковог лица урамљеног у грч.

У том трену мени, ни сам не знам зашто, пада на памет Душков стих његове чувене песме коју је написао "Бијелом дугмету":

"Заблуде сам, ево, престао да бројим,

немам коме да се вратим кући, немам коме,

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

По томе Душка многи и памте али и по другим песмама које је написао "Бијелом дугмету": "Има нека тајна веза", "Шта би дао да си на мом мјесту", "Пристао сам бићу све хоће" и још десетак других.

Дунав се раширио у Сремским Карловцима. Разбашкарио се у равници. И у кадру. И ту је некако умирио свој ток. Као да ослушкује.

Из Душка, загледаног негде у даљину, тамо преко друге обале Дунава, истиче стих:

- Дунав је мушка ријека

за којом женске притоке лудују од памтивјека-

Као право мушко, Душко је дуго подносио терет избеглиштва, не отварајући душу ни пред ким.

- Патио сам више него ико

док се нисам на невоље свико.

И док се у мом животу није појавио један Милорад. То није био обичан Милорад. Заустави тај Милорад мене једног дана и пита:"Гдје ти ,Душко, станујеш?" И ја му кажем: у возу. На то ће ти он мени: "Не можеш ти становати у возу". И онда ти тај Милорад, који није био обичан Милорад, већ градоначелник Новог Сада, пронађе неку гарсоњеру и каже: "Ти ћеш у њој од сад становат."

И тако сам ја престао бити подстанар у возу.

Одем ја једног дана да видим тај мој стан. Личи на вагон, фино, уско, а дугачко. Видим ја да имам гдједа легнем, гдје да оставим торбу, имам мјесто за писаћи сто. Сједнем ја у ту своју собицу и почнем да се сјећам чега све немам. И нека туга почне ко звјер да ме кида.

"Мислио сам да се звјери боје ове ватре,

која траг ми прати,

а сад носим како ми га скроје,

по мени се ништа неће звати,

по мени се ништа неће звати."

Тутњи у мени однекуд тај Душков стих, док корачамо уз обалу мушке реке.

- Негдје, баш у то вријеме кад сам се уселио у гарсоњеру дође Зоран Колунџија директор "Прометеја" у ону исту књижару у којој сам се гријао и држао торбу са гардеробом и каже мени:"Донеси ми све своје пјесме које си до сада написао и ја ћу их поново објавити". Видим ја да он не зна да је мени све у Сарајеву изгорјело.

Ја ти сједнем и поново напишем четрнаест књига пјесама. Чак сам и један роман написо по сјећању.

И Зоран ми објави петнаест књига. И веже ме за тог "Прометеја", неким невидљивим нитима, као у оној мојој пјесми:

"Има нека тајна веза,

тајна веза за све нас,

њоме човек себе веже,

када души тражи спас".

Спас за душу Душку су понудили један Милорад и један Зоран. Та два човека вратила су му веру у људе од којих се до тада крио.

- Имаш неки осјећај у таквом начину живота да се мораш сакрити од људи. И ја сам се крио јер сам обиљежен као пјесник. Али и кад сам падао ја сам се надао да ћу и даље трајати као пјесник. Када сам поново почео писати, а није то ишло тако лако, ја сам себе трениро дању, ноћу, као у оној мојој пјесми"Милиција тренира строгоћу":

Та песма је само једна у ниски од 300 песама које је годинама Душко Трифуновић низао за оне који су постали славни, захваљујући, у великој мери и Душковим стиховима.

-"Бијело дугме";"Тешка индустрија", Вајта, Јадранка Стојаковић, Неда Украден, сви су они израсли из мојих текстова. И све су то људи који су успјели у животу и отишли корак даље. Има њих још пуно. Писао сам ја и за Здравка Чолића,"Индексе", Арсена Дедића, Габи Новак, за Оливера Мандића, за Жељка Јоксимовића. Нема коме нисам писо.

Проблем је што сам ја на Телевизији Сарајево некад имо емисију, а они потребу да буду славни.

За многе од њих Душко Трифуновић се везао и имао према њима очински став. То је био његов избор и његов пут, као што и сам каже у стиху:

"Има нека тајна веза,

за све људе закон крут,

њоме човек себе веже,

када бира себи пут."

Они којима је Душко Трифуновић крчио пут ка слави заборавили су га онда када му је у животу било најтеже.

- "Пристао сам бићу све што хоће". Та и она пјесма "Шта би дао да си на мом мјесту?" одушевила је продуцента у Лондону кад су тамо снимали у студију Бреговић и Бебек. И пито ти је он њих: Ко вам пише тако добре текстове?. А, они су му рекли: Неки чика Душко. Један наш пјесник. "Е, да је он овдје, пола Лондона било би његово."- тако им је реко. А, ја нисам имо ни динара од "Бијелог дугмета". Нисам ни очекиво. Можда су то биле моје заблуде у то вријеме.

"Заблуде сам, ево престао да бројим

немам коме да се вратим кући, нема коме

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

Душка Трифуновића највише памте по стиховима које је исписивао за оне који су заједно са њим изнедрили сарајевску рок ен рол школу. Има и оних који га памте по његовим драмама, песмама за децу, телевизијским емисијама и још по много чему, јер иза њега је остало много тога.

- Једном ми је Перо Зубац нешто рачуно и израчуно да је иза мене остало 86 књига. Много тога има. Давно су ми већ рекли да је то пуно, а камоли сад кад још пишем.

Камера зумом отвара са оловке на Душка Трифуновића који за радним столом исписује посвету на страницама књиге коју ми пружа, уз речи:

- Ја сам управо објавио ову књигу пјесама која се зове "Књига мог живота". У њој има један стих у пјесми која се зове "Велико спремање". А, тај стих, гласи овако:

"Ја одлазим, хвала вам лијепо.

Ви се снађите, ако можете."

И отишао је ,три месеца после тога. Заувек.

Био је 28. јануар 2006.године.

П. С. У посвети књиге, коју ми је поклонио, стајало је:

"Ако ти јаве,

умро сам,

не веруј.

То не умем."

-----------------

У мaтeмaтици, нajвeћa зaгoнeткa je квaдрaтурa кругa. У живoту, то je чoвeк.Квaдрaтурa кругa РТС бaви се људимa кojи су oстaвили трaг вишe у oднoсу нa друге: ствaрaoцимa, инoвaтoримa, крeaтивним, тaлeнтoвaним, плeмeнитим и нeoбичним људимa и њихoвим судбинaмa. Бранко Станковић урeдник je и водитељ овe,jeдне од најгледанијих емисија РТС. На маргинама емисије посвећене песнику Душку Трифуновићу настала је ова репортажа специјално писана за ”Дијаспору”. Објављeна је у штампаном издању, двоброј 95-96, новембар децембар 2013. Године. У рубрику Радости и туге туђине похрањена је у јануару 2014. године.