MANASTIR RUKUMIJA

[ribar]

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Адреса: Манастир Рукумија 12208 Костолац; тел: 012/261-121 из иностранства 00381-12-261-121

www.pravoslavlje.nl

[ribar]

[ribar]

[Зорица екс Милева]

Хвала Рибару на овој теми. Управо читам једну књигу која је издата у овом манастиру о коме до сада нисам чула ништа. Прије пар сати само милила сам Боже гдје ли је тај манастир. Слава Богу.

[ribar]

Jedan dan sa: mati Anastasijom

Kako postiti, a dušu gostiti

U svom „Posnom kuvaru” Atanasija Rašić je sakupila recepte za pripremu ukusnih jela na vodi i ulju, a priredila je i knjigu koja poučava kako da se preživi u prirodi, kao i mnoga druga izdanja verskog sadržaja  

Kad probate babure punjene šargarepom, paštetu s orasima, oblande s alvom ili neke druge od stotinak jednostavnih jela pripremljenih na način kako to radi monahinja Atanasija Rašić iz manastira Rukumije, uverićete se da i hrana za vreme posta može biti i ukusna, i raznovrsna, i hranljiva. Osim što ta mnoga jela priprema, monahinja ih je sve sabrala u sveščicu formata crkvenog kalendara. Kuvari monahinje Atanasije, iako nisu nastali iz komercijalnih pobuda, stigli su u mnoge pravoslavne domove i tako postali jedno od najtraženijih izdanja na našim prostorima.

– Nisam u početku ni ja znala da pripremam jela na vodi – poverila nam se monahinja, kojoj je ovo bio prvi razgovor sa novinarima o kuvarima koji se štampaju više od 10 godina. – Rečeno mi je da u vreme posta na vodi tamo gde ide ulje sipam vodu, i umesto mleka takođe vodu, a umesto jaja da dodam kvasac. Posle se samo nadograđuje. U početku smo recepte rukom prepisivali, onda smo ih kopirali. Zatim sam rešila da ih saberem u knjižicu i počela da poklanjam, ali se dešavalo da ih i ne pogledaju, pa sam krenula da ih pozajmljujem, i to se pokazalo uspešnije. Kuvare sam slala svim ženskim manastirima. Tako su, malo-pomalo, našli svoj put do vernika i svih koji su hteli da obogate svoj jelovnik.

Kuva, beleži i „prelama”

Na pitanje zašto su kuvari malog formata, naša sagovornica kaže da je

želela da budu pri ruci, u džepu kecelje, laki za rukovanje, što jeftiniji,  kako bi ih svi mogli priuštiti.

Prvi „Kuvar posnih jela na vodi, žive nekuvane hrane, kolača na vodi i napitaka” štampan je 1997. godine na preko 60 strana. U njemu su i saveti kako se naklijavaju semenke pšenice, pirinča i suncokreta, kako se prave kolači na vodi, boza i crno ... kao i niz uputstava u vezi s postom.

Jela iz „Posnog kuvara” su prvo poslužena za manastirskom trpezom

– Mnogi recepti su manastirski, ima dosta i onih koje sam zapisala od ovdašnjih žena koje su vredne domaćice. Stig je bogat kraj, pa otud i ukusne torte čak i na vodi, u koje se umesto brašna stavljaju mleveni orasi. Ima i recepata koje sam preuzela iz čuvenog „Patinog kuvara” i prilagodila današnjim mogućnostima – kaže naša sagovornica.

Interesovanje je raslo, pa su usledila i nova izdanja: „Čorbe, variva i ostala jela na ulju”, „Jela od ribe”, „Posni kolači”...

– Rukovodila sam se potrebama vernika u želji da im na svaki način pomognem i olakšam ne samo pripremanje jela u dane posta, već i da dam odgovor na mnoga pitanja, posebno kada je reč o slavama, jer su one jedno vreme bile zanemarene – navodi monahinja Atanasija, koja ne samo da je sakupila brojne recepte, već je naučila i sve o kompjuterskoj pripremi knjige za štampu.

– Bilo mi je nezgodno da svaki čas zanovetam, tražim da se doda, promeni... Sela sam i naučila da radim sama, tako da danas manastir Rukumija ima, pored kuvara, i druga izdanja verskog sadržaja. Među najtraženijim knjigama je i „Kako da slavimo krsnu slavu: jelovnik posnih jela i predjela”.

Obeležja slave su kolač, sveća, vino i žito, sve preko toga je u skladu s tim koliko ko može. Slava se slavi kod kuće, gosti dolaze da čestitaju, posede i popričaju. Čuje se nešto od starijih ljudi, nauči. To je jedna lepa i uzvišena svečanost, a ne veselje, zato ne treba da se zasedne. Oličenje naše površnosti je da sve pretvorimo u gozbu – kritična je monahinja.

Bogat nije što i imućan

Razgovor smo nastavili za manastirskom trpezom, na čijem čelu je iguman manastira Rukumija otac Simeon. Jede se u tišini. Pred nama razne đakonije, počev od čorbe i domaćeg hleba, kajgane sa paprikama, do vanilica.

– Hrana je domaća, naš proizvod – ističe starešina manastira. – Imanje nije veliko, ali ima svega: starom vinogradu pridodati su novi zasadi, a da bi vino bilo što bolje, svaki grozd se ručno odabira. Paradajz je iz našeg plastenika, imamo voćnjak, povrtnjak, pčelinjak...

Na naš komentar da je manastir bogat, otac Simeon nas poučava: „Bogat čovek ima Boga uza se. Ko je duhovno bogat nikada neće biti siromah. Nije isto biti bogat ili pak imućan.“

Slavica Berić

--------------------------------------------

Manastir Rukumija

Na pitanje o poreklu naziva manastira, otac Simeon nam objašnjava da se veruje da je ceo predeo nosio naziv Rukumija zahvaljujući lekovitim izvorima: „Pošto bi došli na jedan od dva izvora, vernici bi prvo prali ruke, a zatim se umivali i molili Bogu za zdravlje.“

Manastir je podignut na istočnoj strani Sopotske grede, koja se spušta gotovo na samu obalu Mlave, a na mestu sa koga pogled seže mlavskom ravnicom sve do Dunava. Ktitor današnje crkve, podignute 1825. godine na istom mestu, bio je knez Miloš. Crkva je posvećena svetom Nikolaju. Tek 1953. godine je pri njoj osnovan i ženski manastir. Rukumija je sada muški manastir, u kome živi i monahinja Atanasija, koja je ovde ostala iz vremena kada je bio ženski.

Ovde su bile dve svetinje: svete mošti Martirija Sinaita (bio je jedan od 300 monaha sa Sinaja, koji su u srednjem veku ovamo stigli da ojačaju veru Hrista) i ruka svete mučenice Jelice (na kivotu). I mošti i ruka su nestale, ostao je samo kivot, iznad koga se i danas čitaju molitve za zdravlje i porod. Ovde se mnogo toga pozitivnog dogodilo, što je monahinja Atanasija Rašić zabeležila u knjizi „Čuda Božja naših dana”.

-------------------------------------------

Pašteta od oraha

Od monahinje Atanasije dobili smo savet i kako da sebi priuštimo kvalitetan, a opet posan obrok:

Za osnovni recept je potrebno 200 g mlevenih oraha, 200 g pirea od krompira, sušenog začina, biber, seckan beli luk, senf i decilitar maslinovog ulja. Sjedini se pire, ulje i mleveni orah, pa umeša sušeni začin, senf i beli luk, i sve dobro sjedini. Umesto krompir pirea možete uzeti instant krompir pomešan sa mlevenim orasima i sipan u teglicu, koji možete i na poslu popariti s malo vrele vode – i eto ukusnog namaza za kiflu.

www.politika.rs

[antipa]

Rukumijska crkva pretvorena je u ženski manastir 1953g. Prva igumanija bila je mati Ilarija , koja tu ostaje kratko vreme onda je za starešinu manastira postavljena monahinja Angelina Ilić(1925/1977)veoma vredna i sposobna monahinja.

Njenom zaslugom i trudom prikupljen je novac za freskopisanje manastirske crkve 1971g. Godinu dana kasnije od strane vladike Hrizostoma proizvedena je  za igumaniju.Sa ocem Savom i malim sestrinstvom mati je pokrenula obnovu ovog svetog mesta. Sestre koje su tad bile u manastiru monahinja Ana ,monahinja Marija(1888/1981) , monahinja Paraskeva(1909/1977) , monahinja Hristina(1903/1996) ,monahinja Melanija(1936/1967) monahinja Sara (1928/1989). Ovo malo sestrinstvo podnelo ogroman teret u toku obnove manastira , radilo se neprekidno , monahinje su prevlačile materijal, radile na ekonomiji , mešale malter , pekle ciglu ,radile u bašti , kuhinji. Monahinja Ana bila je zadužena za nabavku tako da je stalno putovala , sestra Angelina je u manastirskoj radionici za mašinom plela odevne predmete , koje su kasnije prodavale i od toga kupovale nephodni materijal ,otac Sava je pored gradjevinskih radova pravio sveće.

Kad je otac Sava 1958 stigao u manastir monah Stefan mu je predao 30kil. kukuruznog brašna jedino što je manastir posedovao od pokretne imovine.

Sestre su sa o.Savom sagradile konak dug 25metra .širok 8m. onda trpezariju sa kuhinjom i jedno odeljenje dugo 48m.a široko 4m. , veliku manastirsku radionicu, ekonomske zgrade , garažu za polj. mašine, koš za kukuruz, tri podruma, zvonaru sa četiri zvona , betonsku ogradu oko manastira od 382met.i četiri bunara da manastir u svakom trenutku ima vode.

Njihovim trudom i radom manastir je zasijao u punom sjaju.

Posle upokojenja oca Save , iguman Simeon je nastavio sa sredjivanjem manastira .

[Sofija_]

 

[Sofija_]

 

[Sofija_]

Mnogo volim oca Simeona pravi duhovnik.