Ipak niste toliko čudni kao što mislite

[JESSY]

Ipak niste toliko čudni kao što mislite

Socijalna anksioznost je popularna. Za neke pojedince to je kliničko stanje, dijagnoza, ali u današnjoj Instagram kulturi, veliki broj nas oseća se autsajderima. Za to možemo zahvaliti objavama na društvenim mrežama, pomoću kojih je uspostavljen kriterijum da je samo savršeno dovoljno dobro.

 

Kao terapeut i edukator, često sam se sretala sa ljudima koji su beskrajno opsednuti time šta drugi misle o njima. Socijalno poređenje i samokritikovanje oduzimaju previše vremena i energije, pa nas tako sprečavaju da uživamo u komunikaciji sa drugim ljudima i vezama – koji pritom predstavljaju zaštitne faktore za našu dušu i um.

Nedavno sam završila istraživanje koje se zasnivalo na radu sa studentima koji imaju visok uspeh – i došla sam do akronima pomoću kojeg možemo opisati šta to pothranjuje njihovog negativnog kritičara kojeg u sebi sadrže: ASSIE = Glupa Socijalna i Samonametnuta Očekivanja (eng. Asinine Societal and Self-Imposed Expectations). Možda ne zvuči kao akronim koji bi osmislio naučnik, ali najbolje opisuje klimu koja danas vlada među ljudima – morate imati zadnjicu kao Kardašijani, morate konstantno postavljati sebi sve više ciljeve i niko ne sme da vidi vaš znoj zbog teškog rada – osim ukoliko se ne preznojavate na najskupljim časovima joge, da biste pokazali svoje savršeno telo.

Kada se obratimo sebi, možemo se oprhvati anksioznošću, ili jednostavno možemo preispitati situaciju. U daljem tekstu navedene su alternativni pristupi koji nam mogu pomoći da savladamo tog unutrašnjeg kritičara.

[JESSY]

Niko ne obraća toliko pažnje na mene, koliko je ja obraćam na sebe. Većina ljudi je previše okupirana ćaskanjem sa svojim sopstvenim unutrašnjim kritičarom, da ne mogu da se posvete svakom vašem pokretu. Jedna od najvećih zabluda zbog koje se socijalna anksioznost javlja i opstaje, jeste ta što mislimo da svi obraćaju pažnju na nas, koliko i mi na sami sebe. Mi zapravo nikada ne delujemo toliko loše u očima drugih, kao što delujemo u sopstvenim.

Ne menjaj ono što je stvarno za ono što je kul. Neke male specifične navike jesu ono što nas čini zabavnima i što nas zbližava sa drugim ljudima. Ukoliko forsirate sebe da svoje osobenosti uskladite sa drugima, nećete im dati šansu da upoznaju ono što ste vi zapravo. A ono što ste vi zapravo, verovatno je mnogo zabavnija osoba od ove koja je u potpunosti isprogramirana. Ono što je „in” je proizvoljno. U terminima mode – ove mamine farmerke od juče, danas su ogroman hit. Definišite sami šta je kul tako što ćete pokazati ko ste vi stvarno.

I drugim ljudima je ponekad neprijatno. Postoji toliko toga u socijalnim interakcijama što nam je još uvek strano i nepoznato, te i sama socijalna interakcija zahteva dosta vežbe. Čak i oni ljudi koji deluju tako smireno i sigurno, ponekad imaju momente kada im je neugodno. Život je čudan sam po sebi – ćaskanje, određene uloge, pošalice, i ostala pravila igre koja nam govore da moramo da se ponašamo na određeni način kako bismo se uklopili – oni su čudni, a ne mi. Ljudi se često pretvaraju da je sve u redu u trenucima neprijatnosti. Budite prvi koji će suprotno izgovoriti naglas – i videćete da verovatno niste sami.

„Trebalo bi” nema vrednost. Kada iznova učestvujemo u socijalnim interakcijama, obično forsiramo sebe do krajnjih granica da bismo smislili nešto izuzetno zanimljivo o čemu bismo pričali. Uprkos onome što nam kažu, uvek postoji druga šansa da se ostavi prvi utisak. Svaki dan je novi dan. Oduprite se potrebi da vodite evidenciju svih svojih promašaja. Rasteretite svoju prošlost i prestanite sebe da mučite zbog nje.

[JESSY]

Ovo će mi biti kasnije smešno. Ljudsko ponašanje često ume da bude veoma zanimljivo. Svaki lapsus može postati jedna zabavna priča. Posedovanje smisla za humor jedan je od osnovnih komponenti rezilijentnosti. Svi smo nekada uradili nešto glupo ili čudno što možemo pretočiti u jednu duhovitu priču, i tada na nas utiče mnogo pozitivnije nego kada bismo neprestano razmišljali o tome kao o propustu. Šale na sopstveni račun mogu biti kao melem za dušu.

Profili na društvenim mrežama nisu stvarni. Pokušajte da ne verujete da je svačiji život tako sjajan kao što ga prikazuju na svojim obrađenim slikama. I prestanite da menjate lajk za lajk. Vreme potrošeno na društvenim mrežama može biti korisno kada je reč o razvijanju socijalnih veština, tako što ćete uspostavljati značajne i autentične kontakte.

Ne morate bežati iz „neprijatnog”. Jedna od tehnika kognitivno-bihejvioralne terapije jeste provereni način da se nosite sa glasnim kritičarem koji čuči u vama, a to je izlaganje neprijatnostima , koje pomaže da na njih postanemo tolerantniji. Čak i kada se socijalna anksioznost čini nepodnošljivom, ukoliko istu situaciju ponovimo više puno, možemo naučiti da usmerimo distres, a potom i da u njemu uživamo.

Čak i da se desi najgore, nije kraj sveta. Sve je učenje; učenje je sve. Većina stvari oko kojih brinemo, zapravo se nikada i ne ostvari, a i ukoliko se ostvari, malo je verovatno da će nas pratiti zauvek u vidu nekog prokletstva. Umesto toga, dosta možemo naučiti iz haosa koji stvaramo sami, da bismo se otarasili ASSIE-a.

[JESSY]

Ljudski je osećati neprijatnost. Ali ironično je, kada se predamo tom osećanju, propuštamo šansu da se socijalizujemo i tako prevaziđemo socijalnu anksioznost, da bi došli do stadijuma u kojem se osećamo lepo u sopstvenoj koži, sa svim našim manama. Možemo utišati tog unutrašnjeg kritičara tako što ćemo se rešiti ASSIE-a koji nam govori da nije život taj koji je čudan – već mi.

 

http://www.psihoverzum.com/ipak-niste-toliko-cudni-kao-sto-mislite/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)