Пола века од Гагаринове смрти

[Милан Ракић]

На данашњи дан, 27. марта 1968. године током тренажног лета на авиону МиГ-15, погинуо је пуковник Јуриј Алексејевич Гагарин, први космонаут и први човек који  је био у свемиру.

Гагарин је рођен у граду Гжатску 9. марта 1934. године. Након завршене основне и Средње техничке школе, постаје питомац Пилотске школе у Оренбургу, где стиче звање пилота ловца на авиону МиГ-15. Почетком 60-их година, пријављује се на конкурс за прве совјетске космонауте и бива изабран међу 20 најбољих пилота совјетског ваздухопловства за прву мисију у свемиру.

Између осталог (политичка позадина, порекло,..), за ову мисију га је најбоље квалификовала његова висина, јер је био висок 157 центиметара што је највише одговарало габаритима прве летелице која се отиснула у свемир са људском посадом.

На дан 12. априла 1961. године постао је први човек који је летео у свемир на летелици која се звала Васток-1. Мисија је трајала око 2 сата и након мање-више успешног слетања, Гагарин је постао миљеник нације, а Совјети су се устоличили на челу трке у истраживању и освајању космоса.

Након овог успеха и медијске пажње у светским размерама, Гагарин се повлачи у неки мирнији живот и ради у Звезданом граду крај Москве на пројектима нових свемирских летелица. За све то време, обавља и редовну тренажну обуку у јединицама ловачке авијације.

На данашњи дан 1968. године, у ваздухопловној бази Киржач, полетео је на тренажни лет са инструктором.

Највероватније због блиског сусрета са једним другим авионом који је пролетео у непосредној близини њих двојице, при томе пробијајући звучни зид, Гагаринов и авион његовог инструктора су упали у турбуленцију коју је изазвао овај авион, тако да су ова двојица улетела у ковит и њихов авион је постао неуправљив, што је довело до трагедије у којој су обојица погинула.

Сахрањен је на Црвеном Тргу у Москви.

[Милан Ракић]

А кад вам досади игроказ са МЂ, препоручујем да погледате овај сјајан руски филм о Гагарину

 

[Аристарх]

Верујем да за неких 50-100 година, људи неће имати представу са којом техником и у каквим условима су Јуриј Гагарин или Америчка мисија на Месец одлазили са земље.

Као ваздухопловно инжењерство које је годинама све већи квалитет давало, гледано само од првих до данашњих кабина под притиском...

[Милан Ракић]

MISTERIOZNA SMRT JURIJA GAGARINA

Iako ima preko 30.000 stranica, izveštaj o pogibiji Jurija Gagarina ne pruža odgovor na osnovno pitanje - šta se dešavalo u poslednjim trenucima života prvog čoveka u kosmosu. Gotovo četrdeset godina kasnije, pokrenuta je inicijativa da se iz tajnih arhiva Kremlja izvuku dokumenta koja bi trebalo da rasvetle tajnu smrti prvog kosmonauta.

Greška pilota, sudar sa meteorološkom sondom, upad u vazdušnu struju drugog aviona, gubitak svesti pilota-instruktora, diverzija, pilotiranje pod dejstvom alkohola.…Ovo je nekoliko od mnogo verzija pogibije Gagarina. Koja je od njih prava još uvek se ne zna, ali je sasvim moguće da je jedna ili kombinacija nekoliko njih, najbliža onome što se dešavalo na sivom zimskom nebu iznad Kiržača, istočno od Moskve, tog kobnog jutra 27. marta 1968.

Pre nego što pređemo na analizu nekih od ovih verzija, opisaćemo ukratko šta se dešavalo u životu Gagarina pre i posle njegovog istorijskog kosmičkog leta.

Prvi u kosmosu

Jurij Aleksejevič Gagarin, prvi čovek u kosmosu, je rođen 9. marta 1934. u Gžatsku (Smolenska oblast), ali je odrastao u selu Klušino, u porodici kolhoznika. Srednju školu je završio u Gžatsku, gde se posle rata preselila njegova porodica. Godine 1951. završio je zanatsku školu i postao livac, posle čega je pohađao Saratovski industrijski tehnikum koji je završio 1955. Tamo, u lokalnom avioklubu, Gagarin je napravio prve korake u nebo. Te iste, 1955. godine, upisao je u Orenburgu Čkalovljevo vojno vazduhoplovno, učilište koje je završio 1957. prvi u klasi. Zatim je služio kao pilot-lovac Severne flote, odakle je 1960. prešao u kosmonaute. Priča o Gagarinu kao vrhunskom pilotu, koja je deo njegove oficijelne biografije, naravno nije tačna. Istina je da su za kosmonaute birali dobre, ali ne i vrhunske pilote. Nedavno su objavljena sećanja njegovog prvog instruktora letenja koja Gagarina opisuju kao pilota koji je imao problema tokom svoje letačke karijere. Konačno, komandanti garnizona koji su dostavljali spiskove pilota-kandidata za kosmonaute, sigurno nisu želeli da ostanu bez svojih najboljih pilota, tako da su na informativne razgovore sa oficirima iz Moskve odlazili piloti koji nisu pripadali samom vrhu sovjetske pilotske škole. Konačno, u većini slučajeva glavnu ulogu u izboru kosmonauta imale su, pored pilotskih, ljudske i „partijske“ osobine. Kao pilot-kadet pedesetih godina, Gagarin je vaspitavan u strogom duhu komunističke discipline. Jedne noći, kao dežurni čete u kojoj je služio, on je, na primer, žurno prijavio pretpostavljenom odsustvo nekoliko pilota, inače njegovih drugova. Usledila je stroga kazna pilotima, ali i njihova osveta – „ćebovanje“ - koje umalo Gagarina nije koštalo života. Bez svesti odveden je u bolnicu gde su lekari jedva uspeli da ga povrate.

Sve u svemu, Gagarin je postao kosmonaut, ali se ničim nije izdvajao od 20 prvih kosmonauta. Čak, kada se stave na papir uporedne karakteristike svih kosmonauta, onda se vidi da je u svim etapama pripreme Gagarin, po svojim dometima, uglavnom bio negde na sredini. U stvari, teško je naći ijednu etapu treninga za koju se može reći da je u njoj Gagarin bio broj jedan. Možda, boravak u surdokomori. Kažu da je Gagarin bio jedan od retkih koji nije imao problema da provede dve nedelje u totalnoj izolovanosti. Međutim, padobranski skokovi, centrifuga, termokomora, fizičke vežbe,teorija, poznavanje konstrukcije kosmičkog broda i rakete... u svakoj od ovih disciplina bilo je boljih kandidata od Gagarina. Konačno, kada je trebalo odlučiti koga poslati prvog u kosmos, Jurija Gagarina ili Germana Titova (koji je po mišljenju mnogih bio superiorniji kandidat), prevagnulo je, između ostalog i to što je Titov imao ime koje se Hruščovu nikako nije dopadalo: „Šta je ovo? Je l’ ovaj Nemac?“ – pitao je Hruščov iznenađen imenom Titova kada su mu pokazali fotografije i biografije kandidata za prvi kosmički let.

Gagarin je kao prvi čovek poleteo u kosmos 12. aprila 1961. u brodu „Vastok“. Kada je lansiran imao je čin poručnika, a kada se vratio na Zemlju 108 minuta kasnije, preskočivši kapetanski, unapređen je direktno u čin majora. Posle istorijskog leta u kosmos, Gagarin je, po drugi put krenuo na put oko sveta, ali ne u kosmičkom brodu. Posetio je nekoliko desetina država (ali ne i Srbiju), gde su mu priređeni veličanstveni prijemi. Već 1964. u 30. godini života, dobija čin pukovnika.

Nikolaj Kamanjin, koji je u Vazduhoplovnim snagama SSSR rukovodio programom kosmičkih istraživanja (a čiji ćemo čuveni dnevnik, kao i u slučaju pogibije Komarova, često konsultovati), pod pritiskom državnog i vojnog vrha, zabranio je Gagarinu da leti na borbenim avionima, a o ponovnom letu u kosmos nije bilo ni reči. Gagarin je godinama, kao komandant Odreda kosmonauta u Zvezdanom Gradu, obavljao poslove vezane za organizaciju pripreme sovjetskih kosmonauta. Konačno, septembra 1965. Kamanjin je dozvolio da se Gagarin vrati pripremama za let u kosmos na jednom od prvih brodova nove serije „Sajuz“. Imenovan je za dublera Komarova u prvoj misiji „Sajuz“, ali je mnogo onih koji su verovali, da u slučaju da Komarov nije mogao da poleti, Gagarina nikada ne bi pustili da zauzme mesto u prvom „Sajuzu“.

Ponovo u pilotskoj kabini

Paralelno sa obukom za let u kosmos, Gagarin je avgusta 1966. uspeo da ubedi Kamanjina da mu dozvoli da se vrati letenju na borbenim avionima. Takođe, molio je da mu se obnove padobranski skokovi, što mu je Kamanjin obećao, ali kao deo priprema za njegov drugi let u kosmos. Najverovatnije da se Gagarin osećao neprijatno u društvu kolega kosmonauta koji su se obučavali za letove u kosmos, a uz to leteli redovno na borbenim avionima. Tu, u Odredu kosmonauta, posebno među onima koji su došli posle Gagarina, bilo je pravih asova letenja, kosmonauta koji su ranije bili instruktori, čak i probni piloti. A Gagarin je u svojoj letačkoj knjižici imao svega oko 250 časova provedenih za komandama šest različitih tipova aviona. Za njega kao prvog kosmonauta sveta, legendarnu ličnost koja je dobijala činove preko noći (u jesen 1967. već mu se smešio i generalski čin) - uz to bio je zamenik načelnika Centra za obuku kosmonauta - ne leteti mora da je bio težak i neprijatan osećaj. Čak je bio spreman da podnese ostavku na mesto zamenika načelnika Centra za obuku kosmonauta da bi imao više vremena da leti. Kamanjin je to razumeo, znao je da je za pilota lovca najteže kada ne može da leti, tako da mu je dozvolio povratak letenju na borbenim avionima. Ali je tražio od Gagarina da što pre završi Vazduhoplovnu akademiju i postane inženjer-pilot.

Kako od dana kada je postao kosmonaut marta 1960. nikada nije leteo kao pilot borbenih aviona, za Gagarina je pripremljen program trenažnih letova sa iskusnim instruktorom, pukovnikom Vladimirom Serjoginom, na školskim dvosedim avionima tipa MiG-15. U međuvremenu, posle pogibije Komarova, Gagarinu je rečeno da su njegove šanse da ikada ponovo poleti u kosmos praktično jednake nuli.

Krajem februara 1968. Gagarin je diplomirao na Vazduhoplovnoj akademiji „Žukovski“ i postao inženjer. Krajem marta trebala su da uslede njegova dva poslednja trenažna leta na avionu MiG-15, sa instruktorom Serjoginom, posle čega bi, u istom danu, obavio prvi samostalni let na avionu MiG-17. Upravo tada, za vreme poslednjeg trenažnog leta 27. marta 1968. pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, došlo je do nesreće u kojoj je Gagarin poginuo. Smrt prvog kosmonauta je jedna od misterija koja i sada, gotovo četiri decenije kasnije, zaokuplja pažnju javnosti. Poslednje minute njegovog kratkotrajnog života (imao je 34 godine), o kome se do tada praktično znalo sve, ostale su nerasvetljene.

Tih poslednjih dana marta 1968. kako to često biva, kao da je Gagarin nešto predosećao. Njegova supruga Valentina koja je u to vreme bila u bolnici, rekla je da je iznenada Gagarin pozvao kod kuće foto-reportere i zamolio ih da naprave seriju snimaka. I stvarno, časopis „Aganjok“ je objavio poslednje fotografije Gagarina u porodičnoj atmosferi, sa dvema ćerkama, suprugom... Takođe, rekao je supruzi da neće moći dan pre poslednjeg trenažnog leta da je poseti u bolnici; pa ipak, došao je i ostao sa njom ceo dan. „Kao da je došao da se oprosti sa mnom...“ rekla je ona kasnije.

Izjutra, 27. marta 1968. Gagarin je umesto kolima, na aerodrom Čkalovskaja došao autobusom, skupa sa drugim kosmonautima, što je bilo dosta neobično. Jedan od njih je kasnije ispričao kako je Gagarin zaboravio propusnicu i, iako su ga kolege ubeđivale da njega zna ceo svet i da mu ne treba propusnica za aerodrom, kada je već autobus krenuo, zamolio je vozača da stane da bi se vratio po propusnicu. Za sujeverne pilote i to je bio loš predznak.

Kada je stigao na aerodrom, posle kraćeg medicinskog pregleda i konsultacije sa Serjoginom, Gagarin je saslušao raport dežurnog tehničara o stanju aviona MiG-15 kojim je trebalo da leti, i popeo se u prednju kabinu, ali Serjogina još nije bilo. Pojavio se nekoliko minuta kasnije, vidno nervozan posle nekog neprijatnog telefonskog razgovora. Sa kim je Serjogin to pričao pre kobnog leta i sada je tajna.

Zadatak pilota je bio vrlo jednostavan. Oni su trebali da obave let po krugu na visini od oko 4.000 metara, u oblasti grada Kiržač, istočno od Moskve. Trajanje leta trebalo je da iznosi do trideset minuta. Vreme nije bilo komplikovano za pilotažu; dva sloja oblaka su se nalazila na nebu, prvi na visini od 700-1.200 metara, a drugi na 4.800 metara. Vidljivost ispod oblaka i između dva sloja oblaka iznosila je više od deset kilometara.

Posada ne odgovara na pozive Kontrole

MiG-15 broj 625 je poleteo u 10:19h. Nekoliko minuta avion je leteo obavljajući najjednostavnije manevre, da bi u 10:25 h Gagarin javio da je spreman da obavi glavni zadatak. Samo pet minuta kasnije, na iznenađenje kontrolora leta Gagarin je javio da je zadatak obavljen i da traži dozvolu da okrene avion „po kursu 320 stepeni“ i vrati se na aerodrom. Po planu, za ispunjenje zadatka trebalo je dvadeset, a ne samo pet minuta. Ali, znajući da iza Gagarina sedi Serjogin, koji je bio komandant letačkog puka i koji je bez konsultacija sa Kontrolom mogao da menja plan trenažnog leta, rukovodilac leta, inače potpukovnik po činu, nije želeo da se buni. Zbog čega je trenažni let skraćen za čitavih 15 minuta još jedna je od enigmi kojoj, što je takođe vrlo zanimljivo, komisija koja je istraživala uzroke nesreća nije poklonila posebnu pažnju. U 10:30 h veza sa avionom je izgubljena. Kontrolori su i dalje pokušavali da uspostave vezu, ali odgovora sa aviona nije bilo. Za to vreme redari su i dalje pratili avion, sve do 10:43 h, kada je avion nestao sa radarskog ekrana. Tada je avion bio udaljen oko 30 km od aerodroma.

Odmah je u nebo podignut transportni avion IL-14 i nekoliko helikoptera. Oni su više od četiri sata pokušavali da pronađu delove aviona, ali bez uspeha. Konačno, u 14:50 h pilot helikoptera Mi-4 je javio da vidi delove Gagarinovog aviona 64 km od aerodroma Čkalovskaja, u šumskoj oblasti oko tri kilometra od naselja Novoselovo. Spasilačke ekipe su odmah tamo upućene. Na ovom mestu otvaramo dnevnik generala Kamanjina koji je među prvima stigao na mesto nesreće:

“Naš helikopter je sleteo na rubu šume, nekih 800 metara od mesta pada aviona. Dubina snega je bila više od jednog metra, tako da smo se sa mukom probijali. Kada smo stigli tamo je već bilo oko 30 ljudi. Avion je pao u gustu šumu pri brzini od oko 700-800 km/h. Krila, trup, rezervoari i kabine rasparčani na sitne delove bili su razbacani u pojasu 200 puta 100 metara. Mnoge delove aviona, padobrana i odeće pilota videli smo na visokim granama breza. Kroz izvesno vreme pronašli smo delove gornje vilice sa jednim zlatnim i jednim srebrnim zubom. Lekari, koji su bili sa nama, rekli su da pripadaju Serjoginu. Još uvek nismo našli nijedan detalj koji bi ukazao da je Gagarin takođe poginuo, ali su nade da je on preživeo udes bile sve manje i manje. Uskoro pronađena je planšeta (plan leta - prim. G.I.) za koju se verovalo da pripada Gagarinu, što je moglo da posluži kao osnova da je i on mrtav, ali ona je mogla da ostane u kabini aviona i posle njegovog katapultiranja.

Brzo je padao mrak, tako da su raskopavanja tokom noći i bez komisije za havarije bila nemoguća. Javio sam Brežnjevu i Kosiginu da je Serjogin poginuo i da je smrt Gagarina takođe vrlo verovatna, ali da ću o konačnoj sudbini Gagarina javiti tek narednog jutra, 28. marta, posle detaljne pretrage rejona u kome je avion pao...“

Gagarin identifikovan po mladežu

Malo je bilo onih iz spasilačke ekipe koji su te noći spavali. Ministarstvo odbrane je odmah formiralo komisiju koja je zasedala tokom noći i proanalizirala svu dostupnu dokumentaciju. Intervjuisani su očevici, komandanti, inženjeri, rukovodioci letova, kontrolori. Kosmonaut Nikolajev je potvrdio da je pronađena planšeta pripadala Gagarinu jer je on lično video kada je Gagarin u nju crvenim nalivperom upisao plan leta. Iako to nije bio dovoljan dokaz, članovi komisije su gotovo potpuno bili ubeđeni da je Gagarin poginuo. Naređeno je da se sa prvim zracima Sunca 28. marta pretraga terena nastavi jer je još uvek tinjala nekakva nada da se Gagarin ipak katapultirao i da je možda negde duboko u snežnoj šumi...

U praskozorje članovi komisije su se okupili na aerodromu Čkalovskaja i u dva helikoptera krenuli ponovo prema mestu nesreće. Oko osam izjutra na jednoj grani breze, na visini 10 -12 metara primećena je nekakva tkanina. Ispostavilo se da je to bio komad gornjeg dela Gagarinove pilotske jakne u čijem je džepu pronađen neoštećen kupon za doručak koji je pripadao Gagarinu. Tako je, po generalu Kamanjinu, definitivno ustanovljeno da je Gagarin poginuo. Međutim, kosmonaut Leonov koji je takođe učestovao u iskopavanjima, kaže nešto drugo. Po njemu, delovi tela pilota koji su pronađeni smešteni su u dve posude; teško je bilo razaznati delove tela, tako da se nije znalo čak ni to da li su to delovi samo tela Serjogina ili i Gagarina. Na vrhu, Leonov je primetio deo skalpa sa komadom uva na njemu; iza uva na skalpu je bio mladež. Leonov je tog trenutka definitivno znao da je Gagarin mrtav. Samo nekoliko dana ranije njih dvojica su bila na šišanju; tada se Gagarin šalio sa bricom da pazi na njegov mladež iza uva.

Uveče, 28. marta u prisustvu članova porodice, svih kosmonauta i visokih oficira vazduhoplovstva, ostaci tela Gagarina i Serjogina su kremirani. Sledećeg jutra 29. marta urne sa pepelom izložene su u Krasnozemjanskoj sali Kremlja kroz koju je prošlo više od 40.000 ljudi. Tada su, u jednoj izdvojenoj prostoriji Brežnjev i Kosigin razgovarali sa kosmonautima. Istovremeno, na televiziji general Kamanjin i kosmonauti Bikovski, Leonov i Popovič su nastupili evocirajući svoja sećanja na prvog čoveka koji je leteo u kosmos.

Dok je oko urni bila počasna straža sastavljena od najviših rukovodioca države, generala, maršala, kosmonauta, iskopavanja su nastavljena. Iz jame nastale usled udara aviona, između ostalih delova izvučen je njegov motor, osnovni deo prednje kabine i mnogi drugi detalji. Odmah je ustanovljeno da je motor u trenutku udara aviona bio čitav, znači eliminisana je verzija da je avion eksplodirao u vazduhu. Pronađeni su ručni satovi pilota, ali u takvom stanju da je bilo nemoguće odrediti vreme kada su stali, tj, kada je avion udario u zemlju što je za nalaze komisije bilo veoma važno. Ono što se do tada znalo bilo je da je avion leteo do 10:43 h, do kada je bio praćen radarima.

Narednog dana, 30. marta, stotine hiljade ljudi bilo je u povorci koja je pratila urne sa pepelom dva pilota. U 14:30 h one su stavljene u zidine Kremlja sa jednostavnim crnim tablicama na kojima su napisana imena pilota i datuma rođenja i smrti. Sahranjen je Jurij Gagarin, čovek koji je obeležio jednu epohu i čije je ime zauvek utisnuto u istoriju čovečanstva.

Zaključci Komisije i gnev kosmonauta

Odmah je formirana specijalna državna komisija u kojoj su bili maršali Ustinov, Jakubovski, konstruktor Mikojan, ministar Smirnov i još nekoliko generala i političara. Ona je formirala četiri podkomisije za proveru letačke pripremljenosti posade i organizacije trenažnih letova, za tehničku analizu sakupljenih delova aviona MiG-15 i ocene njegove ispravnosti, za proveru organizacije letačke obuke kosmonauta Centra za obuku i pripreme završnog materijala koji je trebalo da bude prezentovan Centralnom Komitetu SSSR. U svakoj podkomisiji bilo je 12 do 16 ljudi, među kojima je bilo i predstavnika KGB, Vlade i Centralnog komiteta. U radu podkomisija učestvovali su i kosmonauti, oficiri vazduhoplovstva i predstavnici civilnih organizacija gde su izrađivani delovi aviona.

Vrlo brzo je ustanovljeno sledeće:

• Na osnovu analize 92% pronađenih delova aviona, on je bio u ispravnom stanju. Njegov motor je u trenutku udara u zemlju radio sa obrtajima od 9.000 do 10.000 što je dovoljno za horizontalni let.
• Piloti nisu pokušali da se katapultiraju.
• U krvi oba pilota nije bilo adrenalina – znači da piloti do zadnjeg časa nisu bili pod nekim strahom.
• Na osnovu dva avionska merača vremena i ručnih časovnika Gagarina i Serjogina još uvek nije bilo moguće odrediti tačno vreme nesreće - 10:32 h, tj. 50 sekundi posle zadnjeg kontakta Gagarina sa kontrolom leta, ili u 10:44 h.
• Avion Gagarina je naglo počeo da gubi visinu kada ga je od zemlje delilo 3.500 metara.
• U zoni letenja, levo od Gaga¬rinovog, istovremeno bilo je nekoliko mlaznih aviona, dok je na manjoj visini grupa novih kosmonauta uvežbavala padobranske skokove.

Šta je to moglo da dovede dva pilota da leteći vrlo jednostavnom putanjom, naglo počnu da gube visinu i da ne uspeju da isprave avion? Budući da su detalji ispitivanja godinama sakrivani od javnosti, počele su da kruže različite priče o razlozima pogibije. Analize stručnjaka kažu da je avion na visini od 3.500 metara upao u spiralu i da je Gagarin svo vreme pokušavao da izvuče letelicu iz spirale koja ju je vodila prema Zemlji. Sve se odigralo veoma brzo, piloti nisu imali vremena ni da se uplaše (nije bilo adrenalina u njihovoj krvi). Trebalo im je svega 400 metara visine da isprave avion, odnosno oko dve sekunde vremena... Kada su krila aviona presekla visoke grane stoletnih breza, sve je bilo gotovo.

Izveštaj o pogibiji Gagarina i Serjogina od 30.000 stranica (29 tomova), završen je jula 1968. U njemu je uzrok katastrofe ostao nerazjašnjen, ali je kao najverovatniji razlog navedeno da je “usled naglog zaokreta pilota zbog oblaka ili meteorološke sonde (u izveštaju stoji izraz “vazdušna lopta” – pim. G.I.), došlo do ulaska aviona u kritični režim, što je dovelo do njegovog pada”.

Prvi su reagovali kosmonauti. Njih petorica (Nikolajev, Popovič, Bikovski, Titov i Bjeljajev) su poslali pismo maršalu Ustinovu, sekretaru Centralnog komiteta KPSS, u kome kažu da nalazi četvrte podkomisije koja je formulisala razlog nesreće nisu osnovani. U pismu, između ostalog stoji:

“Proverom meteoroloških uslova ustanovljeno je da između prvog i drugog sloja oblaka nije bilo nikakvih oblaka. Da ih je i bilo, zbog čega bi piloti naglo reagovali u susretu sa njima? Po važećim pravilima, oni su dužni da mirno prođu kroz njih koristeći instrumente... Konačno, kako su mogli probni pilot prve klase Serjogin, koji je leteo za vreme veoma složenih meteoroloških uslova, i Gagarin koji je imao iskustvo leta kroz oblake pomoću instrumenata, da zbog straha od ulaska u oblak naprave tako nagli zaokret i upadnu u spiralu?

Po našem mišljenju, to je neracionalna i neosnovana verzija, koja baca senku na naše slavne pilote.

Pored toga, nejasno je zbog čega nije uzeta u obzir ocena ponašanja aviona i posade od momenta poslednje radioveze do momenta pada aviona, koju je predočila grupa pilota-eksperata predvođena zaslužnim probnim pilotima Sjedovim, Iljušinom i drugim. Ovi specijalisti u zaključku navode:

„... Objašnjenje kretanja aviona po trajektoriji koju je predočila grupa koja je istraživala dinamiku leta, nikako se ne može objasniti dejstvom posade koja je bila u svesnom stanju. Takvo kretanje aviona moguće je kada usled nekog faktora dođe do privremenog gubitka radne sposobnosti posade u vazduhu.“

„U procesu istraživanja uzroke katastrofe“, stoji dalje u pismu kosmonauta, „ustanovljeno je da je do tako naglog pada pritiska u kabinama Gagarinovog aviona (minus 0,01 kg/cm2, normalni pritisak je +0,1 do 0,12 kg/cm2) moglo doći samo usled gubitka hermetičnosti... U vezi toga što je pad pritiska u kabinama prouzrokovan razhermetizacijom potrebno je proučiti sve uzroke koji su mogli da dovedu do toga.

Obavljeni eksperimenti ukazuju da je do razhermetizacije kabina moglo da dođe usled:

• pucanja stakla kabina usled sudara sa meteorološkim balonom ili nekim drugim spoljašnjim predmetom ili
• eksplozije koja se desila u, ili oko kabine.“

Oni takođe navode da zaključci komisije da je staklo kabine aviona polomljeno kada je on udario u drveće sa svoje desne strane nisu tačni, jer sa te strane nije bilo drveća. Uz to, činjenici da je pronađeno samo 62 % staklenog dela kabina na mestu nesreće nije pridodata ozbiljna pažnja. Konačno, očevici tvrde da su čuli eksplozije na avionu, a među njima se nalaze čak i kosmonauti Leonov i Popovič. Sve u svemu, kosmonauti veruju da je usled nečega došlo do trenutne razhermetizacije kabina aviona u vazduhu, gubitka svesti pilota i pada aviona.

Tako su pisali avgusta 1968. kosmonauti, ali odgovora na njihova pitanja nije bilo. Izveštaj je završen, predat CK KPSS i stavljen u arhivu. Šta je izazvalo upad MiG-15 u spiralu je pitanje koje međutim do sada još uvek nema konačnog odgovora. Avion je udario u meteorološki balon, upad u vazdušni vrtlog traga drugog mlaznjaka, niski oblaci, sudar sa pticama, greška pilota... Čak se pričalo da je Gagarin upravljao avionom pod dejstvom alkohola.

Verzija da je Gagarin bio pijan lansirana je od ljudi iz njegove neposredne blizine. Čak je i kosmonaut Leonov, posetivši Gagarinovu suprugu u bolnici, netaktično skupa sa rečima utehe, rekao kako svi znaju koliko su Gagarin i Serjogin voleli da popiju. Znalo su da su oba pilota bila na jednoj proslavi dva dana pre nesreće, ali očevici tvrde da ni Gagarin ni Serjogin nisu pili. „To je potpuni apsurd“, kaže probni pilot Stjepan Suhanjin, član jedne podkomisije. „Gagarin je pre leta imao dve medicinske kontrole, u Centru za pripremu kosmonauta i na aerodromu.“ Konačno, u krvi oba pilota nije bilo tragova alkohola.

Meteorološka sonda ili upad u vrtložnu struju drugog aviona

Svim verzijama koje smo nabrojali na početku ovog teksta u prošlom broju „Astronomije“ zajedničko je to da sve ukazuju da je avion Gagarina bio apso¬lutno ispravan. Avion MiG-15 u kome su leteli Gagarin i Serjogin izrađen je marta 1956. u Čehoslovačkoj. Imao je dva generalna remonta, poslednji je obavljen godinu dana pre nesreće. Od tada je leteo 62 sata, dok je motor tipa RD-45FA proizveden decembra 1954. imao četiri remonta. Poslednji je obavljen 1967. i od tada je imao radni nalet od gotovo 76 sati. Avion MiG-15 je među sovjetskim reaktivnim avioni¬ma tog vremena spadao među najpouzdanije letelice. Ovaj u kome su Gagarin i Serjogin leteli nije imao nikakvog defekta, bio je u ispravnom tehničkom stanju i vrlo brzo je kvar na avionu kao moguća verzija nesreće eliminisana. Kada su sve sakupljene delove aviona MiG-15 postavili na drvenu maketu aviona, bilo je više nego očigledno da je avion bio ceo do samog udara u tle.

Ako je avion bio u tehnički ispravnom stanju, a jeste, znači ostaju posada koja je svojim akcijama ili otustvom akcija dovela do tragedije, ili neki spoljašnji faktor koji je izazvao takvu reakciju posade da ona nije uspela da preživi.

Da li je avion udario u sondu meteorološkog balona, u neku pticu, u neki drugi avion...? Istina, dok su oni bili na nebu, u relativnoj blizini je bilo nekoliko drugih aviona, ali da je došlo do sudara sa nekim od njih onda bismo govorili o dve, a ne o jednoj avionskoj nesreći. Međutim, tog dana je samo jedan avion pao na zemlju, onaj u kome su bili Gagarin i Serjogin. Znači, sudar sa drugim avionom kao verzija pada u vodu.

Da li je onda možda avion Gagarina upao u vazdušni vrtlog iza nekog od drugih aviona, što je poremetilo stabilnost leta tako da posada nije uspela da ispravi avion. Samo minut posle poletanja Gagarina, u nebo su se sa istog aerodroma vinula još dva aviona tipa MiG-21 sa po jednim pilotom. Oni su leteli u grupi, paralelno. Tri minuta kasnije, poleteo je školski MiG- 15, jedanaest minuta kasnije u nebo je bio još jedan avion (An- 22), da bi poslednji avion koji je poleteo dok je Gagarin još uvek bio živ, bio An-24. On je poleteo 14 minuta posle Gaga¬rina. Svi ovi avioni su leteli putanjama koje su bile gotovo paralelne putanji Gagarinovog aviona. Ono što je neobično to je da je Gagarinova putanja bila bočno od putanja ostalih avi¬ona i dok su piloti ostalih aviona leteli pravolinijski, Gagarin je manevrisao u prostoru presekavši putanje leta svakog od ovih aviona ukupno tri puta. On je prvo leteo relativno pra¬volinijski, zatim napravio osmicu, u polukrugu se vratio nat¬rag, napravio jednu nepravilnu osmicu i u polukrugu krenuo dalje, da bi se zatim srušio. Treba reći da piloti ostalih avi¬ona nisu bili kosmonauti. Gagarin je prvo u 10:27 h napravio figuru u obliku osmice. U 10:30 h Gagarinu je najbliži bio drugi MiG-15 pod komandom pilota Andrejeva. On je bio na 12 km od Gagarinovog aviona, na visini od oko 3.000 me¬tara. Za to vreme Gagarin je leteo na 4.200 metara. Zatim je Gagarin krenuo natrag, u pravcu aerodroma, njegova putanja je presekla putanje leta svih nabrojanih aviona, da bi u povrat¬nom letu napravio još jednu figuru u obliku nepravilne osmice.

Tada, u 10:43 h avionu Gagarina najbliži je bio An-24 kojim je komandovao pilot Čajkovski, na 14 km. On je međutim bio na visini od 1.600 metara, dok je visina Gagarina još uvek iznosila 4.200 metara. Sada je Gagarin opet leteo u suprotnom smeru od aerodroma, opet je presekao putanje leta svih aviona sve dok se avion nije srušio nedaleko od mesta gde je na nebu na početku leta napravio prvu osmicu.

Teorija o gubitku kontrole nad avionom kada je on upao u vazdušni vrtlog iza nekog od ovih aviona, iako je bila pop¬ularna, nije mogla biti i dokazana. Njen inicijator je prof. Sergej Belocerkovski, kod koga je Gagarin inače diplomirao svega nekoliko nedelja pre tragedije. I prof. Belocerkovski je učestvovao u jednoj od istražnih podkomisija. Mnogo godina kasnije on je objavio dve knjige o smrti Gagarina, uz podršku kosmonauta Leonova. Njegovo mišljenje međutim nisu delili kosmonauti Beregovoj, koji je među kosmonautima tog vre¬mena važio za najveći autoritet kada je upad aviona u spi¬ralu u pitanju i Titov koji je tvrdio da svaki pilot može bez većih problema da izvuče avion MiG-15 iz spirale. Takođe, po rečima prof. Lisenka, čak i da je Gagarinov avion upao u vazdušnu struju nekog od bombardera, koji imaju daleko jaču „vučnu“ silu u odnosu na MiG-ove, došlo bi do neznat¬nog poremećaja leta Gagarinovog aviona i delimičnog gubitka visine. U oba slučaja piloti bez problema umiruju svoj avion, tako da nema govora o tome da je avion Gagarina zbog toga mogao da upadne u vrtlog iz koga piloti nisu uspeli da se iz¬vuku. Znači, upad u vrtložnu struju iza nekog od aviona kao moguća verzija tragedije, takođe je eliminisana.

Ako vrtložna struja aviona u zoni leta Gagarina nije bila dovoljna da izazove upad u spiralu Gagarinovog aviona, da li je moguće da se upravo neki od susednih aviona iznenada po¬javio iz oblaka? Da bi izbegao sudar, Gagarin je naglo povukao ručku na dole. Avion je nosem krenuo prema Zemlji, povećao brzinu i upao u spiralu iz koje nije uspeo da se izvuče... Za ovu verziju takođe nema potvrde jer su intervjuisani piloti svih aviona koji su bili u vazduhu i svi su rekli da ni u jednom trenutku nisu primetili Gagarinov avion.

Ornitolozi su vrlo brzo odbacili svaku sumnju da je sudar sa pticom doveo do nesreće. Istina, nedaleko od mesta pada Gagarinovog aviona pronašli su jednu mrtvu pticu, ali se zna da ona nije u stanju da leti na visinama iznad 100 metara. A Gagarinov avion je naglo gubio visinu počev od visine od 3.500 metara.

Serjogin i njegovi zdravstveni problemi

Jedna verzija koju je podržavao general Nikolaj Kuznjecov, načelnika Centra za obuku kosmonauta i direktni nadređeni Gagarina (koga uzgred budi rečeno Kamanjin okrivljuje za lošu organizaciju Gagarinovog poslednjeg trenažnog leta), kaže da je na visini od 3.500 metara Serjogin naglo izgubio svest, da je telom pritisnuo ručku upravljanja tako da je avion naglo krenuo prema Zemlji. Gagarin nije uspeo da povrati komandu nad letelicom. Preokupiran težinom situacije u kojoj se nalazio Gagarin nije odgovarao na pozive sa Zemlje, što objašnjava zašto nije bilo radio veze sa avionom.

Po boji glasa na snimku razgovora sa kontrolnim tornjem, evidentna je smirenost Gagarina, disao je ravnomerno. U ostacima njegovog tela pronađeno je dovoljno kiseonika, što znači da je Gagarin bio apsolutno zdrav. Da mu za koji trenu¬tak predstoji smrt izgleda da nije ni slutio. Međutim, kiseoni¬ka u tkivu ostataka Serjogina gotovo da uopšte nije bilo, što je dovelo do Kuznjecovljeve verzije o njegovim zdravstvenim problemima tokom leta koji su doveli do pogibije oba pilota.

Vladimir Serjogin je bio mnogo stariji od svog slavnog učenika, kako po godinama (12 godina), tako i po letačkom stažu. Kada je Gagarin krenuo u prvi razred osnovne škole, Serjogin je leteo kao borbeni pilot u Drugom svetskom ratu. Ovenčan ordenjem za uspehe tokom rata, Serjogin je zatim leteo na prvim reaktivnim avionima. Međutim, ima indicija da njegovo zdravlje nije bilo perfektno. Kuznjecov kaže da su mu bledo lice Serjogina i njegov usnuli pogled govorili da on ima problema sa srcem i želucem. Takođe, evidentirano je da je Serjogin pre leta bio nervozan, tako da neko tvrdi kako je on u tim trenucima imao hroničnih problema sa srcem, ali misleći da će to proći kao mnogo puta ranije, ipak nije želeo da otkaže let. Tokom leta, Gagarin je sa Serjoginom održavao radio-vezu preko unutrašnje linije i, kada je odjednom Serjogin prestao da govori, shvatio je da se nešto desilo sa komandantom puka... Zato je pre vremena (5 minuta umesto 20 minuta) javio da je zadatak završen i zatražio dozvolu da izađe iz zone letenja i vrati se natrag. Od rukovodioca leta, iznenađenog zbog prevremeno završetka zadatka za šta je realno umesto 5 trebalo 20 minuta, uz to bez ikakvog kontakta sa Serjoginom (on uopšte nije kontaktirao kontrolni toranj), dobio je dozvolu da sa vrati natrag. Gagarin, međutim, nije spomenuo da se nešto desilo sa Serjoginom, želeći da sačuva njegovu čast, a u nadi da će se on osvestiti pre sletanja. U tom trenutku, Serjogin koji gubi vazduh popušta kaiševe da bi udahnuo više vazduha. Sledi novi napad, i Serjogin telom pada na ručku upravljanja. Avion naglo kreće nadole, upada u spiralu iz koje Gagarin zbog prevelikog opterećenja nije uspeo da ga izvuče. Proračuni govore da je u tim trenucima na pilote i sam avion delovala sila od 11G, što znači da su piloti težili po čitavu tonu! Čak i znatno mlađi i bolje pripremljeni piloti u takvim okolnostima mogu da izgube svest. Malo je verovatno da je ova verzija sa pukovnikom Serjoginom kao „krivcem“ za smrt Gagarina istinita. Mnogo toga u njoj je hipotetičkog. MiG-15 nije imao „crnu kutiju“, tako da ne postoji način da se proveri konverzacija među pilotima i da li u ovome ima imalo istine. Za mnoge je međutim njome sačuvan ugled prvog kosmonauta, ali na uštrb profesionalnosti Vladimira Serjogina.

Sudar sa sondom meteorološkog balona je još jedna popularna verzija pogibije Gagarina. Pregledom dokumentacije utvrđeno je da tog dana nije bilo puštanja sondi, a sve sonde koje su našli na zemlji, a koje su bile lansirane ranije, nisu imale tragove ikakvog sudara sa nekim telom u vazduhu. Zanimljivo je da je kosmonaut Sevastjanov izjavio kako je 75% siguran da je ovo bio glavni uzrok pogibije Gagarina, dok je u jednom od nedavnih intervjua kosmonaut Poljakov izjavio kako je u tajnim arhivama Kremlja ipak pronađen do¬kument u kome stoji da je jedan vojnik, bez navedenog im¬ena, bez znanja pretpostavljenih ipak tog dana pustio u nebo jedan meteorološki balon sa sondom. Ova verzija još uvek čeka čvrstu potvrdu, ali i ona je pod velikom sumnjom poseb¬no kada se zna da je avion bio potpuno ceo pred sam udar u zemlju. Da li je onda Gagarin iznenada naletevši na sondu, da bi izbegao sudar sa njom, pao u spiralu iz koje nije uspeo da se izvuče? U prilog ove verzije govori to što je avion bio neoštećen do samog udara u tle. Ovo bi mogla biti vrlo oz¬biljna verzija, ali naravno mnogo toga i ovde tek treba da se oficijelno proveri.

Nestručnost pilota

Maja 2005. objavljena je senzacionalna i reklo bi se vrlo hrabra verzija generala Jurija Kulikova, koji je učestvovao u analizi uzroka katastrofe. Kao prvi čovek Službe bezbednosti letenja Vazduhoplovnih snaga SSSR-a, general Kulikov je imao pristup jednom od dva primerka 29-tomnog izveštaja koji se nalazi u arhivama ove Službe. Mesecima je proučavao svaki detalj izveštaja. Po njemu, prvo što je neobično, to je toliko obiman izveštaj. Dok su izveštaji drugih sličnih nesreća obima jednog do dva toma, ovde je napisano preko 30.000 stranica u vidu 29 tomova! Zbog čega? Da bi se možda prikri¬la prava istina? I iznad svega, iako je sakupljeno 96% delova aviona, znači postoji gotovo kompletan dokazni materijal, komisija nije dala odgovor na glavno pitanje. Avion je, kako je to definitivno utvrđeno, tokom čitavog leta, dok nije udario u tle, bio u ispravnom stanju. Takođe, svi podaci o pratećoj tehnici na Zemlji i službi koje su pripremale avion, govore da nije bilo nikakvih problema u radu službi aerodroma. Jed¬nom reči, avion je bio u ispravnom stanju dok su priprema, praćenje i obezbeđenje leta odrađeni krajnje profesionalno. Znači, ostaje posada, ljudi koji su upravljali avionom. Po generalu Kulikovu, postoji samo jedan faktor koji je doveo do tragedije – ljudski. On negira teoriju o zdravstvenim prob¬lemima koji su mogli da dovedu do nesreće. Nad oba pilota obavljen je medicinski pregled pre poletanja koji ne ukazuje na bilo kakvu sumnju u zdravstveno stanje jednog ili drugog pilota.

General Kulikov smatra da su ocene da Gagarin i Serjogin, kao prvoklasnim piloti, heroji SSSR-a, pukovnici ovenčanim mnoštvom ordenja, nisu mogli da pogreše nisu tačne. Jed¬nom kada uđete u kabinu aviona, sva vaša slava, zvezdice na ramenima, ordenje – sve to tamo ništa ne vredi. Tamo i naj¬manja pogrešna procena, najmanja greška može biti fatalna; tamo ste pilot, čovek od krvi i mesa, odgovoran za letelicu, za svoj život.

Gagarin je, kao što smo naveli imao nalet od 252 sati i 21 minut kada je početkom 1960. postao kosmonaut. Od tog vre¬mena, on je proveo 75 sati i 4 minuta za komandama aviona MiG-15. Pred poslednji let, Gagarin je od 1960. do 1968. na¬kupio svega 78 sati i 41 minut i to leteći sa instruktorom. Od 1960. Gagarin nije obavio ni jedan samostalni let. Na njegova pleća palo je veliko breme svetske slave; putovao je puno, predstavljao svoju zemlju, učestovao na mnogo prezentacija, mitinga, kongresa… Lagano, gubio je navike profesionalnog pilota. U vreme tragedije, Gagarin iako je imao nivo pilota prve klase koju je dobio za kosmički, a ne za let na borbe¬nim avionima, nije bio dovoljno dobro pripremljen; njegov pilotski nivo odgovarao je nivou pilota treće klase, klase koju imaju piloti-početnici. Grubo rečeno, iako je imao dokumenta pilota prve klase, Gagarin je u stvari bio pilot najniže klase. 

Sa druge strane, reputacija Serjogina kao pilota ne izaziva nikakve sumnje; probni pilot, učesnik rata, godine letačkog staža. Međutim, Serjogin nije više bio u cvetu mladosti. Te 1968. imao je 46 godina. Konačno, njegov imenovanje za komandanta puka, i to onog u kome će leteti slavni Gagarin, nije bilo baš najpametnije rešenje koje je donelo rukovodstvo Vazduhoplovnih snaga. Naime, Serjogin je bio probni pilot prve klase, iskusan pilot-lovac, a sada je kao komandant puka trebao da rukovodi obukom neiskusnih pilota, kosmonauta, i da praktično održava minimum tehničke letačke obučenosti budućih kosmonauta. Za pilota takvog kalibra ovo sigurno nije bilo najsrećnije rešenje. Serjogin se nije najbolje snalazio na novoj menadžerskoj dužnosti. Potonje analize su pokazale niz propusta u radu Serjogina od 1963. kada je imenovan za komandanta letačakog puka sovjetskih kosmonauta. Na prim¬er, umesto 25, on je obavio svega 13 provera tehnike piloti¬ranja i to onih najosnovnijih. Kao instruktor, Serjogin nije bio obučen da trenira pilote za iole složenije tehnike letenja.

Po generalu Kulikovu za nesreću su krivi piloti koji nisu reagovali na pravi način kada su uleteli u oblak. Gagarin kao nižerazredni pilot bez iskustva leta kroz oblake i iza njega Serjogin koji, u stvari nije bio tako dobar instruktor. Kada smo kod izbora Serjogina za instruktora Gagarina, njega je lično odabrao general Kamanjin. Njemu je načelnik Centra za obuku kosmonaut general Kuznjecov predložio da upravo on bude Gagarinov instruktor, ali je to ovaj odbio ocenom da je generala Kuznjecov, kao prvi čovek Centra za obuku kosmo¬nauta, dugo izvan letenja.

Da li je Gagarin ubijen?

Jula ove godine bivši saradnik Centra za eksploataciju i remont aviona Vazduhoplovnih snaga Rusije Igor Kuznjecov lansirao je novu verziju koju je, kako kaže detaljno proučio primenom najnovije kompjuterske tehnike. I on je bio član jedne od komisija koje su istraživale uzorak nesreće Gagarina. Po njemu, krivac je neko sa strane ko je namerno ili nenamer¬no ostavio otvoren ventilacioni uređaj kabine. To je dovelo do razhermetizacije kabine, gubitka svesti posade i pada aviona.

“Sa punom odgovornošću tvrdim da su piloti bili bez svesti poslednjih 60-tak sekundi posle zadnjeg javljanja bazi,” kaže Kuznjecov. Činjenica da kabine nisu bile hermetizovane us¬tanovila je jedna od podkomisija još 1968. a o razhermetiza¬ciji kabina govore i kosmonauti u svom protestnom pismu maršalu Ustinovu. Ventilacioni uređaj prve Gagarinove kab¬ine bio je otvoren 48%! Drugi ventilacioni uređaj koji se nalazio na kabini Serjogina se ne spominje, ali kako se druga kabina samo nastavlja na prvu, bez ikakve hermetičke pre-preke između njih, to znači da su obe kabine od početka leta bile razhermetizovane. O tome piloti su mogli da saznaju tek pomoću pribora na visini od preko 2.000 metara. Kako su ve¬likom brzinom leteli u vis, piloti toga nisu bili svesni. Da se nešto dešava sa vazduhom u kabinama su primetili tek kada su krenuli sa obavljanjem jednog od zadatka leta – pred zaokret na visini od 4.200 metara. Kada su to otkrili uradili su ono što nalažu instrukcije – prekida se sa obavljanjem zadatka, naglo se spušta visina leta do 2.000 metara i vraća se na aerodrome. Analizom putanje leta Kuznjecov zaključuje da su Gagarin i Serjogin upravo to i uradili. Napravili su zaokret da bi što brže smanjili visinu leta. Gagarin je zatražio dozvolu da obavi za¬okret na 320 stepeni, tj. želeli su da skrenu ulevo. Ali, uspeli su da stignu samo do 180-og stepena. To je lako objasniti. Sa leve strane, na visini od 3.000 metara leteo je drugi trenažni avion MiG-15. Serjogin je znao da leteti u tu zonu nije nimalo bezbedno. Takođe, ako bi krenuli na dole, tamo se padobrani¬ma skakali mladi kosmonauti pod rukovodstvom iskusnog ko¬smonauta Leonova. On je čuvši zvuk aviona iznad njih rekao kolegama da je to Gagarinov avion.

Sa sigurnošću Kuznjecov tvrdi da je manevar bočnog leta na pikiranje, u cilju smanjenja visine, obavio Serjogin. Uradio je to energično, desnim zaokretom. Gagarin nije bio uvežban za tako složen manevar. Onda se desilo nešto neočekivano. Avion je krenuo naglo nadole i nije uspeo da izađe iz spirale. Svi se pitaju – zbog čega iskusni Serjogin čak nije ni pokušao da izvuče avion iz strmoglavog leta prema zemlji. Takođe, po pravilu prvi treba da se katapultira pilot u drugoj kabini, znači instruktor, zatim pilot-učenik. Međutim, nikakvog pokušaja katapultiranja nije bilo. Zašto? Zato što su piloti već tada bili bez svesti – odgovara Kuznjecov. Oni su na visini od 4.200 metara više od šest minuta leteli u razhermetizovanim kab¬inama. Kiseoničke maske, što je zanimljivo, nisu nosili. To je takođe bio jedan od nalaze komisije. Znači, kiseonička glad – hipoksija. Od tih šest minuta, piloti su praktično pet minuta bili pod uticajem preopterećenja. Tada je počelo na¬glo spuštanje, praćeno porastom opterećenja. Za to vreme u nehermetičkim kabinama kako je atmosferski vazduh ulazio, pritisak je naglo rastao; za vreme prvih 5-7 sekundi piloti su doživeli takozvani aerodinamički udar. Pritisak je rastao brzi¬nom od 9-14 mmHg/s, dok je brzina propadanja iznosila 140-150 m/s, kako su pokazali pribori u kabini. Zamislite da ste u avionu koji naglo gubi visinu. Kada je njegova brzina pro¬padanja „samo“ 5-7 m/s osećate kako su vam uši zaglunute. A Gagarin i Serjogin su ponirali brzinom od 150 m/s! Kao posl¬edica aerodinamičkog šoka, piloti su u prve 3–7 sekundi izgu¬bili svest; avion je od tada leteo bez ikakve kontrole. Dvadeset dve sekunde kasnije, udario je u zemlju.

Analize obavljene 1991. pokazuju da pilot koji je izgubio svest u takvim okolnostima, može da povrati svest u periodu od 5-15 sekundi, zatim treba mu dodatnih 15–20 sekundi da ustanovi šta se dešava, a za aktivno ponovno upravljanje av¬ionom treba da prođe 30–120 sekundi posle gubitka svesti. Gagarin i Serjogin nisu imali toliko vremena na raspolaganju da se povrate.

Kuznjecov smatra da za poluotvoreni ventilacioni uređaj prve kabine koji je uzrok razhmermetizacije kao i visoku ver¬tikalnu brzinu padanju pri pikiranju ne treba kriviti posadu. Ventilacioni uređaj je mogao da ostavi neki mehaničar, ili pilot koji je leteo na ovom avionu pre Gagarina. Da li je možda u pitanju u stvari ubistvo prvog kosmonauta i kome je to trebalo? Brežnjevu? Nije tajna da Brežnjev nije voleo Gagarina. Naime, Gagarin je bio Hruščovljev ljubimac, koga je Brežnjev skinuo krajem 1964. tako da je prirodno da prema prvom kosmonautu nije gajio prevelike simpatije. Kažu da je samo jednom bio na prijemu skupa sa Gagarinom i da se našao vidno uvređen kada su se ljudi okupili oko Gagarina, ostavivši njega – Generalnog sekretara KPSS, prvog čoveka moćnog SSSR-a, po strani.

Takođe, poznato je da Brežnjev nikada nije primio Gaga¬rina, ili nekog od kosmonauta tog vremena iako su oni čak poslali pismo moleći ga da ih primi, a u vezi sve većeg za¬ostajanja SSSR-a u kosmičkoj trci sa SAD-om. Konačno, Gagarin je voleo da popije i bilo je njegovih ispada koji su bacali senku na reputaciju prvog kosmonauta, uz to „sina komunizma“ koji je morao da bude iznad svega čist, primer za druge. Poznate su i njegove ljubavne avanture. U jednoj od njih sa medicinskom sestrom koja je bila zadužena da prati prvog kosmonauta umalo nije nastradao kada je, čuvši korake i glas svoje supruge, skočio sa drugog sprata jednog hotela na Krimu. Tada je Gagarin ozbiljno povredio lobanju (imao je veštačku levu obrvu) i, prema tvrdnjama sadašnjih lekara, u takvom stanju on nije smeo, niti mogao da leti. Sve je to uticalo na ugled ne samo Gagarina, već možda po mišljenju Brežnjeva na ugled čitave nacije. Gagarin je postao opasan i trebalo ga je ukloniti...

Da li je Gagarin ubijen Kuznjecov naravno ne može da odgovor već, kao i Kulikov, predlaže da se što pre formira nezavisna komisija koja će, oslobođena pritiska Kremlja, koji je očigledno bio prisutan 1968. ispitati sve detalje tragedije. Konačno, rođaci Gagarina i Serjogina, koji do dana današnjeg nisu dobili zvanično objašnjenje pogibije svojih najmilijih, imaju pravo da zatraže pokretanje nove istrage. Dok se to ne uradi na najvišem nivou, pogibija prvog kosmonauta ostaće i dalje tajna i predmet različitih teorija i nagadjanja. Nedavno je napravljen značajan korak na tom putu kada je grupa kos¬monauta i probnih pilota tog vremena od Dume zatražila da se pogibija Gagarina, kao *jedna od najvećih misterija XX veka, ponovo preispita i konačno rasvetli.

Grujica IVANOVIĆ , Članak iz Astronomije br. 17, 12. april 2008. godine