Срби на Косову и Метохији данас

[Михајло]

Blokirani svi putevi na severu Kosova

08.09.2011. 12:06

Svi putevi na severu Kosova blokirani su danas oko 11 sati od strane lokalnih Srba, javlja izveštač Tanjuga.

Blokade su postavljene neposredno pošto je Euleks policija, nešto pre 11 časova, vozilima blokirala magistralni put Kosovska Mitrovica - Ribariće u mestu Zupče, u okviru dalje istrage ubistva pripadnika specijalne jedinice kosovske policije kod Zubinog Potoka krajem jula.

Na oko kilometar od Euleksove blokade Srbi su takođe preprečili taj put svojim automobilima.

Istovremeno, vojnici Kfora drže u blokadi sporedne puteve, prenosi Tanjug.

Predsednik opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić rekao je da su se građani samoinicijativno organizovali i postavili blokade na svim putnim pravcima na severu Kosova.

Pantić tvrdi da predsednici opština na severu "ne drže situaciju pod kontrolom" i da ne može da kaže da li će blokade puteva biti uklonjene nakon sat vremena, kako se moglo čuti na nekim punktovima. Situacija u ovom delu Kosova je mirna, ali napeta.

http://www.radiokim.net/?cid=3,7,12197

[Михајло]

Zubin Potok: Nova akcija EULEKS-a i KFOR-a

08.09.2011. 11:14

U Zubinom Potoku u toku je akcija pretrage terena u okviru istrage o ubistvu kosovskog policajca 26.jula, potrđeno je KIM radiju iz EULEKS-a.

Portparol EULEKS-a, Irina Gudeljević kazala je u izjavi KIM radiju da je akcija počela rano jutros i da će put Zubin Potok- Zupče privremeno biti zatvoren.

“Nastavljamo sa istragom na putu između Zubinog Potoka i Zupča. Ova istraga “mesto zločina” je u vezi sa ubistvom pripadnika Kosovske policije 26.jula“, rekla je Gudeljević KIM radiju.

Ona je dodala da se svima, dok traje današnja akcija, preporučuje da koriste alternativne putne pravce.

Akcija EULEKS-a sprovodi se uz pomoć KFOR-a. Istragu u vezi sa ubistvom kosovskog policajca zajednički vode EULEKS i Kosovska policija.

http://www.radiokim.net/?cid=3,7,12195

[Михајло]

http://www.tanjug.rs/vest.asp?id=19845

BEOGRAD, 08.09.2011

D S S i SRS: Da li država ima plan za 16. septembar?

Poslanici Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke pozvali su danas vlast u Srbiji da saopšti da li ima plan za 16. septembar, za kada su kosovske institucije najavile da će administrativne prelaze preuzeti kosovski carinici i policija.

Predstavnici D S S su u delu sednice u kome poslanici svakog utorka i četvrtka prema Poslovniku mogu od predstavnika vlasti da zatraže određene informacije, pozvali predsednika i premijera Srbije Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića da jasno kažu

da li će da zaštite svoj narod na Kosovu i Metohiji.

“Mi Srbi koji živimo na severu Kosova preživljavamo najteže trenutke u svom životu i u neravnopravnoj borbi borimo se za

očuvanje institucija Srbije na prostoru Kosova. U ime građana severa poručujem – po cenu sopstvenog života ne prihvatamo da živimo u nezavisnoj državi Kosovo, jer je takav život nemoguć”, rekao je Vladimir Milentijević iz te stranke.

Radikal Dragan Todorović zatražio je sednicu Skupštine Srbije na kojoj će Vlada Srbije poslanicima predočiti šta čini kako bi sprečila dolazak kosovskih carinika i policije na administrativne prelaze.

On je vlast u Srbiji pozvao i da saopšti da li će predstojeći popis u Srbiji biti sproveden i na teritoriji Kosova i Metohije.

Todorović tvrdi da je vlast u Srbiji odustala od popisa na Kosovu i Metohiji i da sve što čini ide u pravcu da se polako prizna nezavisnost Kosova.

Kosovski premijer Hašim Tači najavio je u sredu da će sporazum sa Beogradom o carinskim pečatima početi da se sprovodi od 16. septembra, i u tom kontekstu naveo odlučnost kosovske vlade da vrati službenike kosovske carine i granične policije i pripadnike Euleksa na punktove 1 i 31, kod Jarinja i Brnjaka.

"Vlada Kosova je odlučila da 16. septembra počne potpuna primena sporazuma, pri čemu će prvo početi sa radom samo prelaz 31, jer ćemo na prelazu 1 raditi na poboljšanju infrastrukture", kazao je Tači na konferenciji za novinare nakon sednice vlade i dodao da će kosovske institucije imati glavnu ulogu u ovom procesu.

[Михајло]

[Михајло]

Grčki ministar spoljnih poslova stiže na Kosovo

08.09.2011. 10:54

Ministar spoljnih poslova Grčke Stavros Lambrinidis danas stiže na Kosovo. Planiran je sastanak s Tačijem i poseta manastiru Gračanica.

Lambrinidis je prethodna dana boravio u Zagrebu i Beogradu, a danas će u Prištini razgovarati sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem. Nakon toga grčki ministar posetiće manastir Gračanicu.

Lambrinidis je juče u Beogradu razgovarao sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem o bilateralnim odnosima dve zemlje i evropskim integracijama Srbije.

Tom prilikom je konstatovano da su odnosi na visokom nivou i da postoji potencijal za unapređenje ekonomske saradnje.

Tadić je zahvalio Lambrinidisu na principijelnoj podršci Grčke evropskim integracijama Srbije i očuvanju njenog teritorijalnog integriteta.

http://www.radiokim.net/?cid=3,7,12194

[Михајло]

Повлаче признање Републике Косово

07. 09. 2011. - 22:00

Азијска држава Оман и афричка држава Гвинеја Бисао повукле су одлуку о признању независне државе Косово, и то је први пут од косовског проглашења независности да се нека држава одлучи на такав потез. Ове информације српски званичници добили су током билатералних састанака за време Самита Покрета несврстаних.

Одлуке о повлачењу признања донешене су током Самита несврсртаних у Београду

Како “Блиц” незванично сазнаје, шеф делегације Омана обавестио је српске званичнике да Оман никада није признао независност, иако је њихово признање у Приштини прослављено.

- Вук Јеремић је шефу оманске делегације рекао да је разочаран због одлуке те државе да призна независност, упркос обећању које је раније добио да се то неће догодити. Његов саговорник се зачудио, уверавајући министра да се то никада није догодило. Такође, Гвинеја Бисао је ушла у процес признања, али су се посланици побунили, па је процедура обустављена - наводи извор “Блица” из организације Самита.

Наш саговорник оцењује да ће бити још таквих одлука: "Још две државе су најавиле повлачење одлука и то би требало ускоро да се објави, а у једној афричкој земљи се води истрага против високог званичника који је узео новац од албанског бизнисмена да прогура одлуку о признању".

[Anti Palma Crew]

24.10.2011.

17:05 - Srbi sa barikada duž severa Kosova podelili su vojnicima KFOR-a letke na kojima piše:

- Bacite oružje.

- Budite pacifisti, a ne fašisti

- Ne ubijajte nevin srpski narod

- Vi ste ovde na tuđoj zemlji, mi nismo u vašoj zemlji

- Ne dozvolite da se manipuliše vama iz NATO-a

- Ako ste iz demokratskih zemalja šta će vam oružje

- Idite svojim porodicama i ne dozvolite da vas ovde NATO ubija

- Srbi ovde nikoga ne ugrožavaju, to ceo svet vidi.

[nedeljko]

Звечан: КФОР пуца на Србе

01. 06. 2012 9:53 | Бета / Васељенска ТВ

18

КФОР пуца на Србе (Фото: Мондо / архива)

Окупиране територије – На северу окупираних територија поново ескалација насиља. КФОР је почео да пуца на Србе код Звечана. Има повређених, а хитна помоћ стално преузима рањене.

КФОР је отворио рафалну паљбу на Србе код Звечана, сазнаје С медиа портал. Како је објављено на друштвеној мрежи Твитер има повређених, хитна помоћ упутила се ка барикадама.

КФОР тешком механизацијом покушава да уклони барикаду, јавља Радио КиМ.

Претходно су сви путеви који од Звечана воде ка селу Рударе и бетонској барикади у месту Дудин Крш блокирани, а у Звечану су се огласиле сирене за опасност.

Припадници америчког КФОР-а не дозвољавају пролаз ни возилима ни пешацима а велики број грађана кренуо је ка Рудару после сирена које су се огласиле у Звечану и Косовској Митровици.

Грађани су узнемирени, прикупљају се у све већем броју да спрече најаве припадника КФОР-а да ће уклонити барикаде.

Упозорење због српских таблица

Преко административног прелаза Јариње на северу окупираних територија од јутрос пролази веома мало број возила са таблицама које имају ознаку српских градова са окупираних територија. Како јавља репортер ТВ Мост са лица места, од поноћи је Унмик полиција почела да упозорава возаче да убудуће неће моћи да возе без таблица нелегалних шиптарских структура.

Упозорења су усмена и за све информације грађани се упућују на органе нелегалних шиптарских структура.

[nedeljko]

[Viktor Ljvovic]

                                     Скупштина АП КиМ позвала патријарха Иринеја да седиште СПЦ пренесе у Пећку Патријаршију

 

 

          

Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Иринеју и Архијерејима Српске Православне Цркве:

Ваша Светости и оци Архијереји!

У ове празничне дане, када прослављамо Рождество Богомладенца Христа, обрадовао нас је, као и увек, Ваш позив Србима на Косову и Метохији да остану на својим вековним огњиштима и живе са својим светињама. И ми, самим тим што и даље опстајемо на Косову и Метохији, у све горим, опаснијим и бесперспективнијим условима, већ показујемо, и својим животима сведочимо управо ту жељу - да останемо ту где јесмо. И да живимо са светињама које нису само наше, већ светиње целокупног српског народа, који без њих не би опстао и био оно што још увек јесте.

Ми својим животима и својим опредељењем да останемо и опстанемо на Косову и Метохији чувамо те светиње, које су баштина целокупног српског народа, али и баштина целокупног православног света и свих који истински верују у Христа и Његову Цркву.

Међутим, у данашњем смутном времену и оном које тек долази, страхујемо да наше снаге неће бити довољне за тај велики подвиг, који ће захтевати саборну и духовну снагу целог нашег народа. Заправо, сматрамо да једино повратак Патријарха српског у древну Пећку Патријаршију може да обезбеди опстанак српског Косова и Метохије, да једино такав чин може да улије веру не само овдашњем народу да опстане, већ и прогнаном народу да се врати.

Наравно, уз повратак државе, која се сада, на очиглед свих нас, повлачи са простора Косова и Метохије, препуштајући нас још неизвеснијој судбини, што доприноси новим исељавањима, којима смо, ових дана, скоро свакодневни сведоци.

Ваша Светости! Спремни смо да све што имамо и што јесмо уложимо у очување наше Свете земље. Позивамо Вас, у ове празничне дане, да се вратите за стално међу нас. Да заједно обновимо наш народни, Косовски завет, како речју, тако и делом.

Мир Божји - Христос се роди!

У Северној Митровици, о Божићу 2015. године

Вашој Светости и Српској Православној Цркви одани,

Посланици Скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија изабрани по Уставу и закону Републике Србије.

(саопштење Скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија)

Извор: „Факти“

 

 

 

http://borbazaveru.info/content/view/7457/1/

[feeble]

СРБИ СА КОСОВА, ИЗГНАНИЦИ У ОТАЏБИНИ

 

Потресна репортажа италијанске новинарке са Косова и Метохије, коју је писала са таквом искреношћу која може све да нас постиди

[Данче*]

У Ораховцу око 400 Срба бије битку за опстанак

Здравко Антић и Немања Витошевић и Милица Шарић у призренској ношњи са друговима (Фото Б. Радомировић)     

 

Ораховац – То злокобно стратиште недужних, те 1999. оплакало је 20 Срба који су страдали од албанске УЧК, а само у једном дану фамилија Баљошевић је изгубила пет мушких чланова. Сада, 16 године касније, од некада три хиљаде Срба, у граду између планинских врхова Паштрика и Коритника има тек око четири стотине оних који живе на вековном имању и који свој живот не виде у туђини.

За њих је све иза ових 300 метара, колико се Срба сабило у четири сокака Горње, српске махале – туђ свет. Чак и онда, кад се зором, преконоћ, на продатој, српској кући завијори албанска застава.

– Од 1999. године до данас продато је сто српских кућа. Што тамо у граду, што овде, у српском делу. Само у априлу и марту ове године будзашто је 15 дато Албанцима. Влада у Приштини даје новац, како би све ставили под своје, а ово, некадашње насеље које се помиње још у повељи српског краља и цара Стефана Душана, ставили под своју тапију. Није лако, кад осванеш, а на кући, на којој се вековима вила српска стоји албанска застава – у ходу нам казује Марјан Шарић, доскора први човек општине Ораховац, који са супругом и двоје деце живи у тих триста метара, колико је од рата преостало Србима.

Куће се продају за 5.000 до 15.000 евра. Цео Ораховац се пре неки дан сјатио ту на тргу и у порти Цркве Успења Пресвете Богородице. Обрадовали се, дошла делегација из Београда. Поодавно никог није било.

– Тешко се, претешко живи. Куће се продају. Страх се увукао у преостале Србе. Не радимо, а помоћ коју шаље Србија је тек да преживимо. Нећемо ми социјалну помоћ. Ми хоћемо сами да зарађујемо, да привређујемо – сетно говори Љубиша Шарић, младић који има факултетску диплому, а посла нема.

У Ораховцу, енклави без жица, сокацима шетају албански полицајци. Од рата Срби се сахрањују на црквеном гробљу, јер је гробље у албанском делу остало запуштено и оскрнављено.

Надомак имагинарне линије са албанским делом града, затичемо уплакану седамдесетогодишњу Радмилу Улановић. – Син ми се потуца по туђим кућама са петоро деце. Да ми је да се он удоми. Ја, са мужем болесним, ево, ту сам – показује на камену, распуклу кућу док јој прилазе и теше је Маријела Целић (53) и Љубица Илић (54), које углас рекоше да никуд из Ораховца нису ишле.

Срећемо Новицу Радића, који је напунио 60. годину, и који нам ко некад, казује да су му „гелери још у главу”. – Причао сам ти, тад кад сам ја рањен, погинуо је Зоран Вукићевић – тешким гласом, док му суза искри, као за себе, говори Новица, некадашњи радник „18. новембра”.

Обретосмо се у Винарији „Антић”, чији је власник некадашњи главни технолог у ПКБ „Орвин”, у којој је ове године прерађено око 35.000 белог, црвеног и розе вина. Надалеко позната винарија све теже послује.

– Како је потписан Бриселски споразум, не можемо робу да пласирамо у Србију. Муче нас дажбине, папири. Овдашњи народ је вредан, хоће да ради, да живи од своје зараде, али се не може. Молимо Београд да нешто уради. Само један папир и решили бисмо се мука – отресито говори тридесетседмогодишњи Немања Витошевић, чија се двоспратна породична кућа налази на самом улазу у Ораховац. На питање да ли планира да оде из родног града, одсечно одговара: – Нема тих пара. Ако ја одем, оде цео српски Ораховац!

У основној школи и гимназији, али и у вртићу има око 50. деце. Многи родитељи, у страху, децу уписују у школе у Косовској Митровици. Одједном граја. Пискавим гласом, хоће да их сликамо Урош Грковић (8), Милутин Зечевић (9), Немања (10) и Филип Шарић, који је годину дана старији, Лука Стојковић, Марија Станковић, Валентин Матић... У призренској ношњи, ко велика, Милица Шарић. Тискају се, питају како до новина да дођу. А, овде београдске новине не долазе. Телевизијски програм је углавном, на албанском, сигнал мобилне телефоније „никакав”.

Биљана Радомировић

Политика

28 / 11 / 2015

[Дијана.]

Докле неправда може да траје: Српска бака иде у затвор јер ју је претукао Шиптар  

 

Нико се против неправде не бори, она се у овом делу Европе негује.

Пише: Јања Гаћеша

Грабац, Косово и Метохија (Фото: radiokim.net)

У селу Паралово у општини Ново Брдо са својом породицом живи баба Перса Стојановић. Она има 85 година и мора, по одлуци суда, да плати казну од 50 евра или да три дана одлежи у затвору јер је крива што је из свог дворишта истерала стоку која је у власништву породице Ибиши. Албанац који је краве утерао у двориште Стојановића је том приликом баба-Персу истукао. Њене комшије тврде да јој држао и секиру изнад главе претећи да ће је ударити. Ништа од тога судија није узео у обзир.

„Узурпирали су нам комплетно имање. Остало нам је тих десет ари око куће и ту нам штету праве. Кад сам истерала краве и добила батине, проглашена сам кривом. Син ми каже да платимо казну јер правде за нас нема. Бог да чува. Казну нећу да платим. Три пута сам од њих у свом дворишту батине добила, и ја да будем крива. Жалићу се и суду у Стразбуру ако треба“, каже баба-Перса.

Породица Ибиши већ 16 година терорише Србе и у Паралову и у суседним српским селима у новобрдској општини. Председник општине Ново Брдо Светислав Ивановић каже да је породица Ибиши недодирљива. У полицији против њих има десетак пријава, али то их не спречава да краду, туку Србе и отимају њихову имовину. Многи Срби трпе притисак и шиканирање, али их не пријављују јер се боје да ће терор онда бити још јачи. Знају да од правде нема ништа.

Терор Ибишијевих у Параволу

Срета Стојковић прича како их је ухватио да му секу дрва у шуми. Позвао је полицију, они их одвели, а Ибишијеви опет сутрадан дошли да краду. У полицији су му рекли да су платили казну за бесправну сечу дрва. Сретен се пита ко ће њему да надокнади штету јер они не престају да секу шуму. Сретен има шесторо деце и каже да су одрасла са страхом да изађу на улицу јер су их Ибишијеви нападали и тукли. Живојину Трајковићу су јесенас узурпирали хектар земље и посадили пшеницу. Он тој њиви не сме ни да приђе. У Паралову кажу да су немоћни да било шта ураде јер је јасно да Ибиши све то раде уз нечији благослов. Они само могу да питају: докле више?

У селу Сига код Пећи спаљена је кућа Максима Јашовића. Преостали Срби у Сиги кажу да не знају ко је кућу запалио, али да знају ко је опљачкао.

„Никад себи нећу опростити што сам му пред судијом у Пећи опростио ту пљачку. Све је из куће однео, али брат и ја смо му све то опростили само да кућу чува. Дао је реч пред судијом. Ишао сам да му лупам на врата кад сам видео згариште куће мог покојног брата. Још полиција тражи да им помогнемо да ухвате кривца. Знају они боље него ми ко је, али неће да га ухапсе. Он као да има задатак да нас терорише. Шта ми можемо, шта ми да урадимо“, пита Радош Јашовић.

Срби из Паралова, односно општине Ново Брдо, Косово и Метохију нису напуштали. Једна фамилија их терорише од завршетка бомбардовања и за то знају Кфор, Унмик, Еулекс, Косовска полиција, институције „државе Косово“ са све Србима који у њема раде – прво са онима без и сада са овима које је благословио званични Београд. Њихова мука се само пребацивала са једних на друге и ником ништа.

У Сиги живе повратници. Вратили су се пре 11 година и још увек нису створени услови за безбедан живот. Они које сам набројала у примеру Паралова знају и за проблем повратника. И њихова мука преношена је са једних на друге и ником ништа. И они питају докле више ова неправда може да траје?

Зашто су се враћали?

Проблеми Срба на Косову и Метохији годинама се намерно игноришу. Имамо само онолико правде и хлеба колико је довољно да одједном не поцркамо – то је права реч – већ треба постепено да нестајемо. Притисак мора да се врши, Срби морају да знају да им будућности на Косову и Метохији нема. Систем који је успостављен за задатак има да то одржава. Резултат тога је да баба од 85 година треба да одговара што је бранила своју имовину. Иза тога се крије јасна порука да Ибиши полажу право на све што Србима у Паралову припада и тачка.

Преостали старци у Сиги треба своја огњишта да напусте, јер што су се уопште враћали. Запаљена кућа је порука свима који би да се врате у Метохију да им опстанка нема.

То стање комплетна међународна заједница толерише. Тачно знају да је мало насиља према Србима неопходно Албанцима, јер тако имају најбољу контролу над њима. Нико се против неправде не бори, она се у овом делу Европе негује.

Погледајте само циркус у Приштини. У скупштинској сали траје перформанс Аљбина Куртија, Рамуша Харадинаја, Фатмира Љимаја. Насупрот њима глумачка постава коју предводи Хашим Тачи – опозиција и позиција за све наивне. Погледајте та имена, све сами миљеници Американаца. Па ко боље од њих плеше уз каубојску музику?

Док се чека одлука „Уставног суда државе Косово“ о Заједници српских општина, они несрећни Срби што учествују у раду „косовског парламента“ гутају сузавац, бибер спреј и скачу кроз прозор кад постане густо. Они могу да издвоје новац и поправе кућу неком Србину, направе спортски терен, дечији парк, али немају ауторитет ни један проблем везан за будућност Срба на Косову и Метохији да реше. Једном речју – гротеска – у којој ништа није смешно већ је све застрашујуће.

Хаос који се намерно прави у косовском парламенту и на улицама Приштине лако може да се пренесе и на српске средине. У том случају нас нема ко да заштити. Као и много пута до сада, Албанци ће бити награђени – можда формирањем сопствене војске – јер, забога, треба их некако умирити. Срба ће у том случају на Косову и Метохији бити још мање, а званични Београд неће моћи ништа да учини јер нас је потписивањем Бриселског споразума предао Приштини. Разлог: жури му се у Европску унију.

Срби са Косова и Метохије таоци су са којима се поступа како коме одговара у одређеном тренутку и једино знамо до сада добро нисмо осетили. Саосећамо са породицама свих невиних жртава које се последњих дана свакодневно повећавају широм света. На Косову се већ деценијама таква страдања Срба просто зову инцидентом, и за њих се нико не кажњава. Они који се сумњиче за многе злочине главни су актери косовске политичке сцене, са њима се преговара и договара. Док у овом комплетном бесмислу тражимо смисао из ових наших кавеза можемо само да питамо: извините, ко је овде луд?

Извор: Нови Стандард

http://www.pravda.rs/2015/11/30/dokle-nepravda-moze-da-traje-srpska-baka-ide-u-zatvor-jer-ju-je-pretukao-siptar/

 

 

 

[александар живаљев]

Живот и стандарди: Младост у енклави

20:00 (вечерас, РТС 2)

 

Живот младих људи у косовским енклавама није једноставан, младост им је спутана бројним ограничењима. Живе у енклави, али су талентовани, креативни и имају свој пут.

 

Позоришни ансамбла младих "Гето" траје већ дванаест година и за то време је кроз трупу прошло стотинак младих људи. Немају сталну позоришну сцену, за пробе се сналазе, али где год да играју, дочекују их с радошћу. Представе за децу и младе изводили су и у најугроженијим српским енклавама на Косову и Метохији.

Одрастање уз позоришне илузије

Одрастање у овом окружењу лакше је и лепше уз музику.

Живот уз музику је лепши и лакши

Посетили смо и породицу Васић у селу Брњица. Музички образована породица у којој је музика и посао и задовољство и будућност.

Млади у Штрпцу не мире се са тешкоћама и проблемима. Велики је број оних који се школују и враћају, време испуњавају спортовима који су им доступни.

Млади каратисти успесима чувају свој клуб

Забележили смо и део ноћне атмосфере у овом градићу на обронцима Шар-планине.

 

Ауторка и уредница емисије: Татјана Манојловић
Сниматељ: Александар Агбаба
Монтажа: Владимир Крстић
Реализација: Јелена Тодоровић

Скијање на Брезовици је ипак скупо задовољство

 

 

[александар живаљев]

Лепо ли си Косово моје, Света ли си Метохијо моја!

 

15. јун 2016.

Ко не живи у некој од усамљених српских средина на Косову и Метохији не зна, а често и не може да разуме, какав је то живот, нарочито како је деци и омладини која у њима живе. Све што је уобичајено, нормално, свакодневно тамо негде иза те црте коју неки зову административни прелаз, а други граница, изгледа и јесте другачије.

Школе су тамо веће, одељења са више ђака, а на екскурзију се иде често и више пута годишње. А овамо, и кад је жеља јака, и кад и новца буде, препрека је на сваком кораку. Ораховачке школе су од октобра прошле године остале и без свог аутобуса којим су се од 2000.године превозили ђаци из Велике Хоче до Ораховца и обратно, али је аутобус коришћен и за ретке екскурзије, макар до оближњих манастира. Сада ни тога нема, а жеља и потреба да се деца изведу из овог савременог логора на југу демократске Европе, још увек постоји. И шта преостаје него да профеори уз сагласност родитеља повезу децу својим аутомобилима, да макар на један дан посете своје светиње, обиђу усамљене монахе и монахиње, суоче се са својим коренима, историјом, вером... Са њима радост овог малог путовања делим и ја, као један од њихових професора.А новац за пут послао је пријатељ из Дрездена Мајк Милер.

Дреница

Прва станица на овом поклоничком путешествију за петнаест гимназијалаца и осам њихових професора је био манастир у Дреници, Девич, познат на далеко по чудотворним моштима Светог Јоаникија Девичког који се ту пре више векова подвизавао. Упркос бројним покушајима, нисмо успели да се телефоном најавимо сестринству. Али, на наше ударање алком на вратима девичке порте, пред нас изађе сестра Перса, са дугачким штапом у рукама. Радосна што нас види, али и забринута како да склони керове чуваре да нас не нападну. Научени на опасност, они су чували манастир и сестринство од свакојаких злонамерника, да бар у порту не упадну кад већ секу шуму, растурају имање, а нападали су и сам манастир у два наврата и 1999. и 2004. Сада су сестре опрезне, јер су двапут преживеле те нападе, увреде, пљачку, скрнављење и паљење светиње.

Дочек у Девичу

У цркви нас је дочекала једна од старијих сестара, Олимпијада. Мати Игуманија је са још једном сестром тренутно изашла ван манастира у набавку потребштина за манастир. Сестра Олимпијада је села на ниску дрвену столицу крај кивота са моштима непознатих светитеља у једном делу цркве и чекала да се у тишини помолимо Светом Јоаникију у малој капелици унутар цркве. А после се окуписмо око ње како би слушали причу о Светом Јоаникију, његовом подвигу у шупљој дупљи једног стабла у удолини крај манастира, причу о светињи, Ђурђу Бранковићу и излечењу његове ћерке, страдању сестринства. Од 1952. године ова је монахиња становник и молитвеник девичке светиње и зна како она дише, осећало се то у њеној причи, мада је мало говорила о себи. И она обнова 1953. и све обнове и страдања прошла је од тада са светињом. Прво са игуманијом мати Параскевом, а потом и са садашњом игуманијом мати Анастасијом и сестрама.

- Ех, колико имање манастир има, оно доле крај пута је све наше. Имали смо тамо и зграде и опрему, и баште, боравили би цело лето на имању. А горе шљивик... Какве су то шљиве! Исцветале, исцветале ове године, гледамо их из дворишта, али зарасле, не смемо до њих, а жељни смо шљиву да поједемо... Правимо ми крстиће, имамо млађе сестре, али имање не обрађујемо. А доле поред имања огромни су били дубови, тополе на међама, милина их је било гледати...све су посекли... А дођу и сад у манастир, ретко, али дођу. Кажу лекари не могу да помогну, па смо дошли овде у цркву... Е децо моја неко ће одговарати за ово што су учинили светињи, ако не они, њихови потомци сигурно хоће...- сведочи сестра Олимпијада.

У порти исцветале руже, а Леси, један од манастирских паса, умиљава се око ногу деце. Сестре рекоше да он није опасан, недавно му је брата ујела змија и нису могли да га спасу. Запалисмо свеће, деца купише по неку бројаницу, икону за успомену из манастира, јер ко зна кад ће опет доћи... А сетра Олимпијада, нас испрати до капије, док сестра Перса отера опет керове тамо негде иза цркве, и кретосмо путем ка Клини, грабимо ка другом манастиру. Тамо у селу Будисавцима опстајава још један манастир по месту добио и име - манастир Будисавци.

На вратима манастирске цркве чекала нас је мати Матрона. Назвали смо је кад смо улазили у село да нам објасни како да стигнемо до манастира. Зна она добро ове путеве по Метохији, возила је, како нам касније рече, кола и трактор кад је била млађа. На лицу јој је био осмех док нас је дочекивала топлим речима добродошлице. ,,Добро нам дошли, како је лепо видети ову децу!“

Уђосмо у цркву на њен позив, поклонисмо се и целивасмо иконе и крст са распећем из Јерусалима. Међу фрескама на зиду, приметна ктиторска, на којој Свети Макарије Соколовић, други ктитор овога манастира, држи цркву у рукама.

- Ех, када је Јелена Дечанска дала новац да се сазида овде црква хтела је да буде као и дечанска, велика и лепа. Али, ко зна како и зашто су мајстори направили овако малу цркву. Чак је и припрата касније дозидана, у време Светог Макарија Соколовића. А посвећена је Светом Преображењу, ето фреске Преображења у порталној ниши на улазу - прича мати Матрона.

Деца су палила свеће, а жеђ због врућине која је у то доба дана, чини ми се била највећа, гасили су водом из бунара. Професор Мирослав је извадио воду кофом чији је конопац био омотан око старог ђерма. Ђаци, који ретко виђају такву справу, окупили се око бунара гледају, а потом малим металним лончићима захватају воду из кофе и испијају. А вода, као освећена, лечи...

Мати нас позва да ,, мало поседимо, попричамо“. Високе бетонске степенице нас поведоше до уског, поплочаног, платоа пред горњим конаком. Изнесосмо клупе и столице, а мати додаде и ниске дрвене столичице,, на њих нам поседају дечица кад дођу из суседних села на литургију. Има их неколико, и уносе нам радост кад дођу са родитељима“.

Наслањајући се на однекуд се штап, однекуд се појави старица, други становник манастира. Омотала главу браон марамом, насмеја се што има с ким да прозбори коју и као да се дуго знамо, исприча како је ишла да обиђе краву.

-Имамо једну краву, бринемо о њој, а ливаду нам раде Дечанци, па доносе сена. Ми не бисмо нит смели, нит могли- каже мати Матрона.
Уз сокове и слаткише дуго смо разговарали са мати Матроном. Знала је добро оца Стефана, свештеномонаха из овога манастира, пострадалог од шиптарских екстремиста 1999. године, када се враћао из продавнице у селу, а поделила је са нама и сећања на оца Серафима Будисавачког, који је дуго служио у манастиру и био велики молитвеник.

КПС полицајац нас испрати на капији. Мати Матрона рече да је ,,овај полицајац добар“ ,, а и други што нас чувају су добри“.
Без обзира на ту заштиту, да није Бога, овај манастир не би опстао. У Будисавцима нема Срба, има их тек на пар километара у селима Осојане, Кош...

Преобрази Господе ове около, да не дирају више наше манастире, да нас оставе на миру да живимо на нашем огњишту, не тражимо им ништа више... Помолих се још једном у себи Господу чијем Преображењу је посвећен манастир који остаде за нама и у њему две старе, али вером јаке жене.
Ка Гориочу нас је пут водио кроз шуму и нека села. Стигосмо до Истока. У центру, крај самог пута велика порта и у њој црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Изненађен, јереј Небојша, парох источки, изађе пред нас који застасмо пред парохијским домом.
-Христос Воскресе, оче! Ми кренули за Гориоч, па да не прескочимо и ову вашу цркву!- рекоше неки од нас.
- Ваистину Воскресе и добро дошли!- отпоздрави нам млади свештеник и поведе у цркву.

- Ето, ово је црква у којој служим само два пут годишње, на њену славу и други дан Васкрса! Недељом и празницима служим у Гориочу, овде нема народа. Остало је само неколико људи у околним улицама, али и они час су ту, час оду код родбине - исприча свештеник.
Поклонисмо се и целивасмо иконе, и изађосмо у порту где је већ јурио један дечаћић, најстарији од тројице синова оца Небојше.

- Ето на ту страну су чувени источки рибњаци са пастрмком, тамо фабрика воде... а преко пута у комшилуку су ми и ветерани УЋК. Не дирају ме, поздравим их ,,добро јутро“, они ми отпоздраве ,,добро јутро попе“, и то је то, шта да кажем друго. Две године сам овде свештеник, навикнеш се – исприча нам и то испраћајући нас до капије. А ми унезверени, гледамо около, питајући се ,, како тај човек може да живи ту, како му ту одрастају деца? Е, нек му је Бог у помоћи, ту је потребна јака вера и снага, и њему и попадији.

За десетак минута стигосмо до велике капије на имању манастира Гориоч. Зазвонисмо и капија се отвори, и настависмо путем до улаза у сам манастирски комплекс. У порти нас дочека старија монахиња Вида. И на њеном лицу осмех, кад рекосмо ко смо и одакле долазимо. Она оде испред нас ка цркви, а ми занемели пред лепотом уређене порте. Трава свуд уоколо, редови шимшира поред бетонских стаза до улаза у цркву, руже исцветале крај конака. У средини травњака висока стара липа, а под њом дрвени сто и клупе. Мало даље чесма и мали рибњак у којем су пливале пастрмке. Не знају деца шта пре да погледају. Монахиња нас уведе у цркву. У припрати нема фресака, док су у унутрашњој цркви зидови били украшени фрескописом на којем је између осталог приказано и житије Светог Николаја Мирликојског. На једној страни Свети Никола спашава лађу из узбурканог мора, а на другој, крај певнице, враћа вид Светом краљу Стефану Дечанском. Да, по предању, због враћања очињег вида је Свети Краљ Дечански саградио ову светињу Светом Николи. А на зиду, изнад кивота са моштима непознатих светитеља и монаха ископаних у порти, приказан пренос моштију Светог Николаја у град Бари у Италији. Монахиња Вида (у разговору сазнасмо да је мајка монаха Јеремије Дечанског), нам исприча о светињи и животу у њој говорећи да је она најмлађа монахиња, јер се задња замонашила овде у манастиру.

У порти под липом нас је већ чекало послужење. Једна млађа монахиња(по годинама) је изнела кафу. Наши дечаци су напунили хладну воду са чесме, послужили је свима редом и поседали по трави као по тепиху. А ми око стола заузели место да, уживајући у лепоти и мирисима ружа Гориочке светиње, попијемо кафу. Пред одлазак, одосмо на монашко гробље, уређено иза олтара. А у наставку наслањајући се на цркву, расла је винова лоза. Преко ниског зида поглед се ширио осојанском долином, видео се обесрбљени Исток као на длану. И опет се искраде уздах,, Лепа ли си Метохијо моја! Свето ли си Косово моје...Зато те од нас краду...“

На излазу нас је чекала мати Исидора, игуманија. Није нас стигла пре поздравити, и изашла је сада да нас благослови. Њено лице, је иако озбиљно, некако сијало док је са нама разговарала о животу у Ораховцу, Великој Хочи. Толико љубави, толико утехе, вере на лицу једне старице, монахиње. ,,То су те старе, сопоћанске монахиње“, прошапта један од колега кад кретосмо. ,,Старе, а усправне, пуне љубави, вере, снаге...“ Док су се наши аутомобили удаљавали, она је стајала са високо подигнутом руком, махала је док смо нестајали низ пут.
Следеће одредиште нам је била Пећка Патријаршија. Дан је полако одмицао, а на паркинг крај Бистрице стигосмо десетак минута пре 19 часова. Сестринство је било на вечери, али нас две сестре примише и уведоше у цркву. Журили смо да стигнемо на канон Светоме Краљу у Дечане, и само на брзину целивасмо иконе и кивоте са моштима архиепископа и патријараха српских. И молитва Богородици, Красници Пећкој. ,, Помилуј, заштити, сачувај, Мајко Богородице све нас, и ову децу, која су ту, која одрастају у изолацији метохијској, све их је мање, али не одустају...“

Пар фотографија у порти крај старог дуда засађеног рукама Светог Саве и настависмо ка Дечанима. Ми у порту, а монаштво и дведесетак верника излазе из цркве. Управо се завршио Канон Светоме Краљу, и отац Сава је благосиљао неке од верника који су му прилазили. Кад приђосмо по благослов пожурујући нас рече:

- Пустите мене, пожурите у цркву, узмите благослов од Светога Краља, откривене су мошти!
Послушасмо га и уграбисмо тренутак, стигосмо пре но што монаси затворише кивот са моштима. У тишини, један, други, трећи... поклон, метаније, целив, и провлачење испод кивота... и мир неки, иако не беше пуно времена за молитву. Свети Краљ је слушао, чуо, и оно што нисмо стигли да изрекнемо, знам...

Неки од нас никада нису били у Дечанима, као ни у осталим светињама које смо обишли. Подизали су поглед до куполе откуд је крупним очима гледао Христос Пантократор, којем је Стефан Дечански посветио своју задужбину. А фреске, не зна се која је од које лепша, и која прича важнију причу... И Лоза Давидова, и Лоза Немањића, и упаљено кандило на мермерном кивоту Јелене Дечанске. И свеће за живе и упокојене запаљене на свећњаку у припрати... А напољу је већ порту окупао мрак. Оци нас свратише на чардак на послужење. Мирисао је тек испечен жу-жу постављен за нас, а ширио се и мирис кафе. Деци су гостопримци већ сипали лимунаду. Отац Авакум, седе поред нас с једне стране, а с друге отац Петар.

-Уплашили смо се протеста оче, одржаних у Дечанима, - проговорих. Како је прошло, јел било пуно демостраната?
-Није било како су очекивали и најављивали, мало их је било. Хвала Богу, нису ништа постигли, мислим да ће за сада бити мирни. Ми смо само добили своју земљу, ништа нисмо њихово узели. Свети Краљ неће да дозволи ништа да се деси.- рече уверен отац Петар.
А ми се подигосмо да кренемо. Испрати нас отац Петар до капије, на којој од пре пар месеци дежурају и момци из Велике Хоче. Осветљена је остала само дечанска светиња, а ми се упутисмо назад. Већ се родитељи забринули. Ретко су им деца на оваквим путовањима, без пратње...Али, деца морају да живе, а кад се иде у Светиње, Бог је највећа пратња. И све је протекло без проблема, са пуно утисака, радости, благослова...Нико није морао ништа да каже. Задовољство је било јасно исписано на лицима свих.

Оливера Радић