Александар Павић: После Давоса Михајловић, Селаковић, Ђурић и Ружић треба да се извине Амфилохију

[александар живаљев]

Извор: http://www.fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/posle-davosa-bi-mihajlovic-selakovic-djuric-i-ruzic-treba-da-se-izvine-amfilohiju

 

Пише: Александар ПАВИЋ

        МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући.

        Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“.

        Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“.

        Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао.

        Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије.

        С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона.

        Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“.

        Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио?

        Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“?

        Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“.

        Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству.

        „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају.

        Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму.

        Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине.

        Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле.

        Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“.

        Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож.

View full Странице