Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани

[Поуке.орг - инфо]

Основ људске представе о Богу односи се на појам Бића које је Свеприсутно, Бескрајно, Свевидеће и никада до краја описиво, нашим ријечима. Такав Бог не може се ограничити нити свести на одређени простор и вријеме, другим ријечима свако вријеме и сваки простор, подједнако су Његови. Па опет, духовни живот Православне Цркве, веома разликује дане једне од других. Како на нивоу седмице, тако и на нивоу годишњег круга. Зато нам, током седмице, сви дани, они тзв. радни, дођу као припрема за недјељни дан. Недјеља је дан посвећен спомену на Христово Васкрсење, а то је у хришћанској интерпретацији, онај „седми дан (што је у старозавјетном времену била субота), за који је Господ заповиједио људима да га имају посветити Њему.

Исто тако, током године, поред овог седмичног ритма, који се годишње обрне педесетак пута имамо и велике црквене празнике, попут Божића кога ових дана прослављамо. По начину живота вјерника, као и по врсти богослужења у храмовима, очигледно је да су нам четрдесет дана уочи Божића (као и недјеље које претходе овом празнику…. Дјетињци, Материце и Оци ), закључно са Бадњим даном дани припреме за торжество које ће да услиједи у веселим, празничним данима Христовог Рођења. У народу је остао израз да су ови дани „благословени, „благи…. а тај израз као да сугерише њихову доминантност у односу на друге дане. Рекло би се да су ти дани „бољи и „љепши од других, те да је, некако, у њима, Бог више присутан, него у другима.

Како сада ускладити такво схватање празника, с горе поменутим појмом Божије Свеприсутности? То ће нам најлакше бити ако ову тему упоредимо с нечим што нам је већ познато, а што личи или што нас подсјећа на ову нашу тему. Можемо да почнемо од угледања на свеприсутне природне појаве и основне елементе стварности: вода, ваздух или ватра. Одавно су научници установили да се ове појаве налазе готово свуда око нас и стално су ту, али да, под одређеним условима, мијењају своје појавне облике. Ето нпр. вода и њена, свима позната, агрегатна стања. Или, рецимо, ријека или море. Мирни ток, водопади, понирање испод земље и изван домашаја голог ока.. .плима, осјека, таласи, бонаца. Рекао би човјек, час их има, час их нема…а стално су ту. Неко ће рећи да за појаву ватре треба да се стекну посебни услови, али како је Његош давно примијетио, само један удар, може да „нађе у камену, мртвом и хпадном камену искру будуће ватре.

Али опет, изузев сликовитости, ови примјери нас не доводе до суштине проблема. Из хришћанске перспективе, на Бога тешко можемо да гледамо као на неку стихију, налик горе наведенима. Он има та својства свеприсутности и карактер неопходне (насушне) потребе , коју за нас људе имају вода и ваздух, али је Божије биће много више од тога.

Господ је, за вјерујуће људе, више налик учитељу, родитељу, добром старом пријатељу или некој вољеној особи. Свеприсутност ових личности у нашем животу, није физичка нити има ону заступљеност коју имају природне појаве, али за цјелокупан психофизички склоп човјеков важност близине таквих љуци, може да се пореди, па чак и да премаши важност дисања или топлоте!

Ево, рецимо, да парафразирам поетичност Мака Диздара:

„Од очињег вида, нема већег блага, Дража си ми, од очију драга…. А оваквих и сличних израза је препуна историја људског стваралаштва.

Дакле, Господ Бог је више налик драгим личностима него природним појавама. А те личности имају својство да су присутне у нашим срцима, унутар нас упркос њиховом повременом физичком одсуству. Мислимо на њих, сјећамо их се и несгрпљиво очекујемо следећи сусрет с њима. Волимо их, и стално су нам у глави, а опет, једва чекамо да их видимо. Понекад их сретенемо случајно, некада о њима нешто чујемо од других.. .али, какваје то радост, када знамо да ћемо их ускоро срести, или да ће доћи негдје у неко заказано вријеме, или да им се враћамо, послије дужег одсусутва.

Празник или Благи дан, јесте дан, када Онај који стално постоји, који је присутан за себе и по себи, који је присутан и у нама самима то је, дакле, дан, када нам Он долази. Па и ако је стално присутан, и непрестано је ту Он нам долази у госте. Сусрет то је суштина празничне радости.

А Божић јесте управо такав празник, када у виду бадњака који символише Христа, Богомладенац улази у наше домове. На божићно јутро, у литургијском богослужењу, Господ улази и у наше душе, у цијело наше биће, у виду Светог причешћа. Односно, наши домови и наше душе, постају налик Витлејемској пећини, у којој се Бог рађа као човјек. Да, баш тако увијекпостојећи и свепостојећи Бог, силази међу нас, да буде један од људи, и да га сусрећемо као себи равног.

Баш зато, Његош је ријечима, које се, попут Диздаревих, тичу важности „очињег вида испјевао мисао, како нема, правога славља људског, без тог и таквог Божића. Дана у коме се сусрећемо са самим Богом.

(аутор је ректор Цетињске богословије)

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

View full Странице