Речник најчешћих старозаветних појмова

[Бранко Авдагић]

Јако корисно. Са краја Самарџићевог превода Псалтира. Допуњаваће се.

Адам – значење израза је онај који је од земље и који припада земљи. Међутим, и Псалтир и Библија, уопште, имају израз иш, који се преводи са човек, али је његово прво значење релација, и то релација према иша, што значи жена. У Библији постоји и трећи израз енош, који углавном означава смртну природу људског бића, односно човека као смртника.

Адам је позван на царско достојанство, царско из Божанске перспективе, и зато га је Бог и створио мало мањим од Себе (пс. 8:3-6). Иако је невероватно рањив и слабашан. Иако сасвим мал, пре свега у односу на Бога, а затим и у односу на целокупну творевину, човек, Адам је круна све твари (пс. 115:16). Људи су свакодневни Божји сарадници (104:14,23). С друге стране, постоји цео низ псалама који указују на крајњу слабост човека (39:5-6; 90:3 итд.). И управо између ове две "крајности" Бог благонаклоно гледа и помаже човека у остварењу и живљењу његовог царског достојанства (66:5; 84:6; 107:8; 145:11-12 итд.).

Ам – израз долази од корена амам, што значи укључити, причислити. Међутим, поред овог израза, у Библији сусрећемо још два израза који означавају народ. То су леум и гој. Ово збуњује многе коментаторе и преводиоце, па сусрећемо у преводима и народе и нације и племена. Израз нације је тотално депласиран.

Сва три израза означавају народ, с тим што гој, мн. гојим означава страни народ, обично пагански или сматран паганским. Ам пре означава припадност фамилији, племену или народу. Овим изразом се најчешће означава Израел, народ Божји, на чему је и сам Израел настојао, како би указао и одржао своју посебност. Израел је "народ, којег је Бог изабрао као своје наслеђе" (33:12; 28:9; 94:14 итд.). Израел је Божји (100:3- ср. 95:7). Бог према њему показује посебно старање (105:43; 136:16 итд.). Упркос овом посебном старању за Израел, Израел зна да се отуђи од Бога (пс. 95:10). Зато се Бог "суди" са Изрелом (50:4). Израел има свест о космичкој мисији (пс. 47:1; 66:8). "Да Те хвале сви народи, Боже" (67:4-5).

Аман – у оквиру библијске литературе, као и у ширем контексту семитских језика, израз, корен означава нешто што је чврсто, постојано, јако, нешто што траје и може да траје. У Бр. 11:12; II Цар. 10:1,5 израз указује на људе и жене којима је поверена одређена одговорност. У пасиву, израз примењен на ствар, означава нешто чврсто, постојано, трајно, трајуће (Ис. 33:16; Јер. 15:18). Када је примењено на људе, означава оне људе који су достојни поверења, који су поуздани (Ис. 8:2; 49:7; Пон. Зак. 7;9). У каузалној (узрочној) форми, израз значи веровати и као такав може имати и негативан контекст (Изл. 4:30-31; 14:31; 19:9).

Од овог корена произилази и именица емет, која се обично преводи као истина. Од истог корена произилази и емунах, што се преводи као вера, LXX пистис. У оба случаја реч преноси, пре свега, изузетно цењене и вредноване квалитете човека (Приче 3:3: 12:19; 22:21) или пак вредност у њеној савршеној форми, која се као таква налази само у Бога, поседује је само Бог (II Сам. 7:28; Ис. 61:8; Јер. 32:41). Оно што треба имати на уму јесте чињеница да се овај израз никада не односи, у оквиру Библије, на нешто апстрактно, истину као идеју, него увек на конкретну чврстину нечега, поверење у реч једном дату, поузданост одређене личности. Од истог корена долази и израз амин. Овај израз у Старом Завету изражава човекову припадност или целог народа припадност, оданост речи Божјој, која се обично представља као обећање, проклетство или посланство, мисија (Пон. Зак. 27:15-26; бр. 5:21-22; Јер. 11:5). Још у оквиру старозаветног литургичког поретка израз има значајну литургичку улогу (Неемија 8:6).

[Бранко Авдагић]

Ани – израз долази од корена анах, који у својој каузативној (узрочној) форми значи тлачити, чинити насиље некоме, над неким, потчинити некога. Од овог корена су и именице анав, ани (сиромах), они (сиромаштво) и указују пре на једно реално социјално економско стање него једно унутрашње стање, настројење. То је пре свега стање некоме нането, "наваљено" на некога, а не изабрано стање; то је понижење, а не смиреност. У оквиру Псалтира имамо још два паралелна израза – евијон више пута и рас, само једном. Значи, сиромаси су пре свега понижени, жртве насиља и они су следствено ван главних токова заједнице (пс. 10:2). Сиромаштво није нашло у оквиру Псалтира, па и шире, вредност подвижничког идеала. Сиромаштво у животу је пропраћено осећањем немоћи, беде и несреће (пс. 25:18; 88:15; 40:17 итд.). Међутим, сиромах зна како да тражи и задобије од Бога помоћ и спасење и за њега се заузима и сам псалмопевац, како за будуће спасење сиромаха, тако и за помоћ и спасење и сада и овде (пс. 14:6; 34:6; 72:12-14. итд.). Сиромаси знају како отворити срце Богу да би задобили помоћ, спасење (72:2; 82:3; 41:1; уп. 10:14,17; 37:11).

Ашреј – ово је у јеврејском плурална именица, мада се најчешће преводи придевом блажен, срећан. Ми смо се углавном држали њеног буквалног значења и преводили је, блаженства (некога, нечија). За овако значење постоји пре свега једна теолошка основа. Наиме, блаженство, блаженост је "стање" самог Бога и неко га задобија или не, те постаје блаженство овога или онога, што изазива дивљење, па отуда, по свему судећи, и најприкладнији превод био би о блаженстава, идеја је да се у рељеф стави изобиље и покрет.

Нејасно је до краја шта је корен овог израза. Највероватније долази од ашар, што значи ићи или водити (види Ис. 3.12; 9:15). И у том случају то би било оно срећно или блажено стање, које увек води напред, има одређену динамику усмерену у правцу тражења и достизања пуноће тог стања. Извесни лингвисти држе да је корен ове речи јашар, бити прав, праведан, што би онда значило да право, праведно понашање резултира стањем блаженства, "среће".

У склопу псалтира блаженство је стање у оквиру овог света (пс. 4:6-7; пс. 1:1-2).

За псалмисту блаженство је блискост Богу (34:9; 40:4. итд.).

Блаженство је состојаније и дело заједнице (84:4-6; 33:12; 144:15).

Барак – у јеврејском језику, као и већини других семитских језика, имамо два корена барак: један са значењем прикољенити се (пс. 95:6) и други са значењем благословити. Најчешћи и најжељенији благослов који се тражи од Бога је плодност. Израз колено је често еуфемизам за полни орган. Отуда се ова два корена могу посматрати као један са двостраним значењем. Благослов се преноси углавном на људе, ретко на ствари и предмете. Благослови и благосиљање су најчешће усмерени ка Богу, на Бога, јер је он Благословен и извор благослова. Па и када га људи благосиљају, то није из разлога што је Богу потребан људски благослов, него Му људи узвраћају оно што су од Њега добили, што је Његово: "Благословен је Господ" (пс. 28:6; 31:22; 41:13-14. итд.). Отуда је благослов, благосиљање пре свега захвалност, захваљивање за дарове, доброту Божју: "Благосиљам Господа, који ме саветује" (16:7). "Благословен је Господ јер услиши глас мољења мога" (пс. 28:6). "Благословен је Господ јер ми је задивљујуће веран, истинско утврђење" (пс. 31:22). Бог благосиља земљу, осигуравајући њену плодност (пс. 65:9-10). Господ снабдева сиромахе хлебом. (пс. 132:15). Народ призива Божји благослов као заштиту (пс. 29:11). Господ благосиља праведника (пс. 5:12-13). Господ обдарује (цара) благословима за увек, "Развеселићеш га радошћу присуства Твојега" (пс. 21:6-7). Благослов је присуство Божје које изазива радост, блаженство, запрепашћеност... и овде се додирују, срећу својим значењем благослов и страх (види јаре).

 

[Бранко Авдагић]

Басар – прва значења су тело, плот, како у склопу Библије, тако и у литератури других семитских језика. Међутим, у самом псалтиру присуство овог израза је врло ретко, па свеједно са богатим, разноврсним значењем. Псалтир, будући пре свега молитвеним зборником, указује да управо басар учествује у молитви. Другим речима, молитва није само или искључиво неки умни или духовни феномен. У њој учествује цео човек – „Трже се тело моје од страха пред Тобом“ (пс. 119:120), „ништа није здраво у телу моме...“ (пс. 38:3-4; ср. 63:1-2; 102:4-5). У псалтиру срећемо и израз кол басар, свако тело, свака плот, чиме се означава сва твар, и у исто време израз се користи да укаже на разлику између човека и Бога. Бог има нефеш и руах, човек има руах, нефеш и басар. Са појавом Христа, Јовановог јеванђеља, по први пут имамо новину, Јован нам открива да Бог има тело, плот, саркс, басар (Јн. 1:14). До појаве Христа, Јованова сведочења, било је лакше разликовати Бога и човека. Јовановим сведочењем ми лакше схватамо пс. 78:38-39; као и 84:2. Схватамо уникалност старозаветне антропологије, коју је било тешко артикулисати и сведочити, рецимо пред платоновским, зорастровским, гностичким дуализмом итд.

У старозаветној антропологији нема никакве дихотомије или трихотомије. Постоји један и цео човек, који је сав и цео позван да слави Бога. Ова јединственост, и међусобна, суштинска свепрожетост и недељивост човека биће још јаснија када обрадимо још неколико антрополошких израза и категорија.

Батах – Септуагинта овај израз (корен) преводи углавном са елпизин – надати (се), сасвим ретко са пиштевин – веровати. У јеврејском библијском контексту израз првенствено има значење поверења. Означава оно унутрашње стање које изазива и позива на поверење. Док израз преведен са елпизин ставља у раван донекле више једну спољашњу ситуацију. Интересантно је да се овим изразом указује на негативне релације између људи. Чини се да се хоће рећи да је поверење у човека несигурно, кратког тока и да резултира обманама, док израз примењен на Бога има искључиво позитивно значење, резултате. Изгледа да се хоће подвући како је Господ веран својим обећањима, поуздан, сигуран.

Псалмист израз употребљава скоро искључиво у релацији са Богом, према Богу. У свим другим контекстима, за израз су везани негативни резултати. Псалмист предупређује да се не ставља поверење у силне и богате (пс. 52:7; 49:7-8); ни у оружје (44:7); ни у трикове, „сналажење“ (пс. 62:11). Бог је достојан поверења, у Њему је уточиште, а не у смртнинима, па били они и принчеви, великани (види пс. 118:8-9). Поверење у Бога почива и „храни се“ на сигурности у Божју љубав за човека, зато су љубав и поверење (батах) неодвојиви, тамо где је поверење у Бога тамо је и Божја љубав, а за поверење, сигурност у Бога има места и "разлога" јер нас је Господ већ љубио, показао и показивао љубав према нама (види пс. 13:6; 52:10; 78:22. итд.).

[Бранко Авдагић]

Гаал (корен) – његово је прво значење искупити, оно искупљење или откуп, који чини сродник, сродник за сродника. У својој именичној форми овај корен добија облик Гоел, са значењем Искупитељ. У пс. 19/18:15 Бог Израелов, Јахве је Гоел. У Мојсејевом закону идеја откупа је пре свега везана за новчани откуп некога из ропства или нечијег имања. Откуп се примењује и у односу на прворођене (види Изл. 13:11-15; 34:19-20; у вези са откупом имања види Лев. 25:23-34; Рут 4:1-12; у вези са откупом људи види Лев. 25: 35-55). Код пророка и у поучној литератури, у изразу је наглашен онај аспект који се односи пре свега на избављење, спасење: Пс. 49:7-8; Јер. 32:7-8; Пс. 25:22; 26:11; 44:26-27. Поменуто избављење и искупљење укључује широку листу разних ситуација, међу којима сусрећемо и избављење од глади и рата (Јов 5:20); тлачења и насиља (пс. 72:14), шеола и смрти (Пс. 49:15-16; Ос. 13:14). Искупитељ par excellance је Јахве (Ис. 41:14; 44:6; 49:26), који ће доћи ка Сион и повратити остатак Израела, а његове непријатеље казнити (Ис. 50:2; 59:20; уп. Јер. 50:34). Новозаветни аутори овај израз преводе са литро.

У резимеу можемо констатовати да израз гоел примењен на Бога Израелова, Јахвеа, означава Га као Онога који ослобађа Израел, избавља Израел из ропства (пс. 75:2; 76:16; 106:2). Јахве је Гоел који спасава верне од страдања, невоља и искушења (пс. 68:19-21; 74:14). Јахве је Гоел који чини освету у име Израела Израеловим непријатељима (пс. 9:13). Јахве као Гоел спасава Израел од смрти (пс. 48:8,10; 102:14). Јахве као Гоел оправдава своје вернике пред њиховим непријатељима (Јов. 19=25). Он је „претеча“ новозаветног Параклита (Параклитос).

Јаре – корен јаре се често јавља у партиципској форми нора, са значењем застрашујући (страшан), као и у глаголском придеву јаре, страшећи, онај који је за страшење. Појављује се и у именичком облику јаре и нора. Означава сваку врсту страха. Међутим, у релацији Божјег присуства или Божјег пројављивања, делања, означава и поштовање, респект према тајни и величини Божјој. Бога се боје они који се скупљају у храму и који му приносе завете своје (пс. 22:23-25). Израз означава онога ко је побожан, ко је Богу предан – „Господ се поверава онима који га се боје, завет Свој јавља им“ (пс.25:14). Онај који се боји (поштује) Бога јесте образац верника, он иде стазама Божјим, у присуству Божјем.

Будући у присуству Божјем, имајући Бога који „ходи“ са Израелом, који га изводи руком моћном и мишицом подигнутом, Израел је развио једну свест и осећање о другости Божјој, Богу који је тако близу, па ипак тако далеко, који је сав други и онострани и у исто време, ту са њима и међу њима. Отуда је јаре, страх, поштовање, обожавање то мистично стање духа (руаха), целог човека пред Богом, право стање, права реакција. Тај „страх“ није гушење и мука, него је извор благослова и задовољства, блаженства – „О блаженстава човека који се боји Господа“ (пс. 112:1; ср. 128:1). Срећни су и блажени и „препаднути“ јер су пред Господом. Господ се пројављује међу њима.

[Бранко Авдагић]

Јаша – глагол јаша значи бити простран, широк, огроман. И он је супротност идеји тлачења и тескобе. У узрочној (каузативној) форми у којој је и најприсутнији израз значи ослободити некога, отпустити га слободним, направити простора, места. Ослобођење и спасење подразумевају дати простора некоме ко је претходно био притешњен и притегнут и неком малом месту (пс. 18:20; 118:5).

Од корена јаша произашле су још три речи: јеша, јешуах, тешуах. Све значе спасење. У оквиру старозаветне писмености, израз спасење значи пре свега избављење од конкретне опасности, невоље или катастрофе, или конкретног непријатеља, који је ту негде. Израз се често среће у војном контексту, па отуда и његово значење: победа. Бог спасава од непријатеља и конкретних угрозитеља живота, нападача (пс. 7:1-2; 17:7; 22:21). Бог спасава од вода које су дошле до грла (пс. 69:1-2 итд.).

Спасење је често позитиван исход из битке са непријатељима (пс. 76:10; 108:7) и преводи се просто као победа (пс. 20:5, 6,9).

По повратку из вавилонског ропства, спасење за Израел има првобитно значење обнове, „реконструкције“, и поновног сабирања племена (пс. 69:35-37; 106:47).

Следећа фаза у схватању спасења је хронолошки мање-више из истог периода, изражена у пс. 51, а под утицајем Јеремије и девтерономистичке „школе“, а где се спасење схвата више поунутрењено и везано за опроштење грехова (51:2:12).

Кавод – свуда се преводи са слава. Међутим, именица кавод долази од трајног глагола кавед, што значи бити тежак, имати тежину (пс. 32:4; 38:3-5). Идеја коју у себи носи првобитно значење је тежина и чврстоћа, набијеност, у смислу сконцентрисаности. Отуда, у библијском контексту израз слава/кавод нема никакав спољашњи карактер. Она пре произилази из унутрашње тежине личности и присуства те тежине и чврстине.

Само у пс. 49:17-18 имамо аспект славе који је чисто људски и само људски: „Не бој се када се човек обогати, када се умножава слава дома његова. Јер умирући не носи ништа,“ тј. кавод.

Слава је често оно што човек „налази и види“ у Богу (пс. 3:3-4. ; 62:7; 73:24; 84:11). Слава није у богатству и моћи, него у Божјем присуству, односно нашем присуству у Његовом присуству. Слава је Божја просијавајуће пројављивање Божјег бића (пс. 145:5).

Слава Божја је просијавање Његово и пројављивање Његово у свету, Његово присуство у свету. Циљ молитве управо и јесте: наћи се у том присуству (види пс. 19:1; 28:8-9; 85:9). Пс. 24 говори о Богу цару славе. Ст. 7-10; Он се манифестује као такав у свет и ми Њега, као таквог, прослављамо (п. 29:1-2; 96:7-9).

У молитвеном контексту прослављање Бога значи пре свега признати и исповедити Његову величину. То је таква величина која позива и упућује на вечито исповедање, прослављање – „Славићу име Твоје довека.“ (пс. 86:12).

Кадош – израз долази од корена кадаш, што значи бити свет или освећивати. У Псалтиру најчешће се употребљава именица кодеш, светост, или придев кадош, свет. Од истог корена је и израз микдаш и означава храм. Дуго се држало да овај корен означава, у оквиру Библије, оно што је свето, свештено итд. Међутим, као такво, неминовно одвојено, онострано, то јест корен би се односио на нешто посебно, издвојено, „вансеријско“ итд.

Новија истраживања упућују више на значење корена у смислу освећености, посвећености и у исто време припадности. Међутим, ово значење је само у висини и равни човека, уколико уопште може да се види где се „прелама“ светост човека, који, рецимо, припада некој заједници, будући да је Бог извор светости, а Он је сасвим Други, Онострани, „издвојен“. Сагласно псалмисти и псалмима, светост је онај суштински аспект Божје Тајне, отуда је Његово име, које кико не зна, свето. Прокламовати његову светост, што Израел чини, јесте интегрални израз Израелове вере (22:2-5; 30:5; 99:3,5,9). Интересантно је да у оквиру Псалтира, па и шире, светост некога, није схваћена као идеал људског савршенства коме стремимо. Уствари, када се говори за некога да је свет, ту се има у виду у првом плану припадност ономе што већ постоји између Бога и човека, односно Бога и заједнице. Светост је, да употребимо један новозаветни израз, „соприсушна“ саборности.

Лев – корен овог израза којим се означава срце је лавав, чије је прво значење, поред физичког органа, бити лишен разумевања (Песма над песмама 4:9), или задобити разумевање (Јов. 11:12). Изрази „без срца“ (Приче 9:4; Јер. 5; 21); или „примити к срцу“ (Изл. 7:23; 9:4) изражавају разумевање или неразумевање одређене тематике. Срце и мудрост су синоними (I Цар. 3:9-; Јов. 9:4; 37:24. итд.).

За псалмисту срце је центар целокупног живота човека, личности. Из њега произилазе мисли, намере, одлуке, осећања и беседа, било мисаона, било бесмисаона (10:6; 111:10). Срце често има улогу стваралачке воље која схвата и делује по својим замислима (20:4). Правда и добра беседа, слово долазе само из права срца (7.10; 11:2; 32:11 итд.). Срце и очи су врло повезани (19:9; 101:5; 131:1); „подићи очи ка Господу“ (123:1) значи принети Богу срце и цело биће у службу.

[Бранко Авдагић]

Мизмор – обично се преводи као псалам. Долази од глагола зимер и значи музицирати, свирати на инструменту или певати. Отуда, као верска поема и молитва, псалам се пева или се прати на инструменту. Ми смо за овај корен углавном употребљавали израз псалмопојати, који смо пронашли у преводу псалтира са Септуагинте из пера еп. Атанасија (Врњачка Бања, 2000). Овај израз се представља као заглавље текста, који називамо псалам. Више од пола псалама у Псалтиру имају таква заглавља, која указују да се пева или свира или обадвоје. Најбоља илустрација чињенице да су псалми певани и извођени уз музику је пс. 47. уп. 98:1,4-6. Псалме пропраћају многи инструменти, као и утврђени начин певања (подобен итд.).

Нефеш – ово је израз који Септуагинта скоро искључиво преводи са психи – душа. Највише овде, али и у неким другим ситуацијама, Септуагинта је под директним утицајем хеленске философије, а на штету старозаветне антропологије. Нефеш, преведен као психи – душа, усмерава нас у правцу разликовања и поделе између тела и душе, па и супростављања онога што је тело, смртно, и онога што је душа – бесмртно, онога што је конкретно и видљиво и онога што је невидљиво. Ово и овакво виђење и приступ антропологији је у суштој супротности са оним што Псалтир, псалмист исповеда и верује као и цела Библија.

За библијске ауторе постоји један и недељив човек, личност, човек је душа и тело у комплетној сапрожетости и неодвојивости. Свака дихотомија је искључена. Нефеш је често сасвим конкретна физичка ствар, који бисмо ми, исходећи из савремене антропологије и хеленских философија, најпре и најлакше сврстали у делове тела. Тако, рецимо, за библијског аутора нефеш је врат човеков, грло, душник (пс. 107:9), где читамо, како Бог насићује „душник“ гладног и жедног. Идеја је да се нефешом означавају осећања, као што су глад, жеђ, укус, чежња. Другим речима, нефешом се изражава човеково хтети и требати. Отуда библијски аутори, када говоре о „души“, мисле пре свега на човека као биће које жели. Нефеш је тај који је жедан Бога (пс. 42:2-3). Нефеш је у исто време све оно што човек, човеков живот може да понесе. „Нефеш мој је пун невоља и живот мој се шеолу приближава“ (види пс. 88:4). Бог спасава или чува нефеш од смрти, то јест спасава, чува живот (види пс. 30:3; уп. 16:10). У пс. 86:4. псалмист говори како подиже нефеш свој Богу; ово значи да приноси себе целог, цео живот. Нефеш је у исто време седиште и носилац и осећања радости, узнемирености и жалости (пс. 35:9; 42:6; 42:11). Али и у овим приликама нефеш није део човека, него цео човек с аспекта дотичног осећања. Отуда, савременији преводи овакве ситуације преводе са личном заменицом првог лица, Ја, која је сам носилац тог и тог осећања. Уз овакав приступ, пс. 35:12, који буквално гласи овако: "плаћају (узвраћају) души (нефеш) мојој зло за добро", прикладније је превести са „Враћају ми зло за добро“.

Рахамим – корен ове речи је рахам и у словенским језицима се обично преводи као милосердије, милосрђе. Израз рахам означава пре свега нежност, ону нежност и осећања која импулсирају у мајчиној утроби (рехем). Значи, то је пре свега она нежност коју мајка гаји према детету. Израз примењен на Бога, ставља у рељеф Божанско родитељство према човеку, свету, Израелу (види пс. 103:13).

Руах – у речницима обично имамо два корена који су везани за израз руах. Један је равах, што значи простран, широк, светао (I Сам. 16:23). Други корен је риах, који значи удисати, дисати, дувати (дах животни) мирисати (пс. 115:6), па отуда и именица реах – мирис, благоуханије. У свом библијском контексту, овај израз има далеко шире импликације. Тако га можемо схватити као дах, дување ветра. (Пост. 1:2; 3:8; пс. 1:4; 18:11,43). Овај израз се може схватити, односно има значење и физичког дисања животиња и људи (Пост. 7:15; пс. 104:29; Суд. 15:19; Ис. 42:5 итд.). Код пр. Исаије и Језекиље овај израз означава Божји дах, дисање (Ис. 30:1; 42:1; 44:3; Јез. 36:27; 37:14; 39:29- итд.). У Псалтиру доминирају значења дувања, ветра и животног даха људских бића. Руах је, уствари, сам живот људи. „када им одузмеш руах (дах) њихов, они умиру, и враћају се у прах. „Када пошиљеш духа Твога (руах), они су створени“ (пс. 104:29-30). Руах је тај који доноси одлуке: „Блажен је онај у чијем Руах(у) нема преваре“ (пс. 32:2). Руах је животни принцип (пс. 142:3-4; 143:4). Поверити руах Богу значи поверити и предати целог себе, цео живот свој Богу (пс. 31:5) „У руке твоје предајем руах мој“ (уп. Лк. 23:46).

Као и аутор Постања, и псалмист види у Руаху Божјем ону силу која даје живот целој творевини. „Речју Господњом небеса створи и дахом уста Својих сву војску њихову“ (пс. 33:6; Пост 1:2).

[Бранко Авдагић]

Тефила – преводи се као молитва. Израз произилази од корена палал, чије је значење у контексту онога што је у Библији познато као молитва, још увек недовољно јасно. Раније се држало да израз има исто исходиште као и арапски израз фалла, који значи сам се посећи, сам се ранити (посећи се, ранити се). Идеја, односно могућа веза са молитвом би била у томе што је онај који је сам себе посекао, ранио, веровао и очекивао да ће га то стање, кроз изливање крви довести у екстазу. Други пак доводе реч у везу са другим јеврејским глаголом, нафал, што значи пасти. У овом смислу, веза са молитвом је у томе што је то захтевало поклоњење, простирање, метанију. Шта год да је, нама остаје да се задржимо на изразу палал, који је и најчешћи, како у Библији, тако и у Псалтиру, и обично значи молити за, посредовати (Пост. 20:7, 17; Пон. Зак. 9:20,26). У склопу Псалтира, молитва се појављује као заглавље одређеног псалма. Молитва Давидова је наслов пс. 17:1; 86:1; 142:1; молитва Мојсејева 90:1. итд. Молитва може бити викање, крик Господу (4:2; 5:3 итд.), побуна, израз незадовољства (17:1; 61:2; 88:3. итд.), прозба (6:10; 55:2; 86:6. итд.), песма (42:9) или поука (142.1), говор (54:4). Молитва је практична ствар. Мало је упутстава или поука за молитву. Доминантно и скоро једино упутство за молитву је да буде истинита, у истини (пс. 17:1), са усана које не лажу, не обмањују. Постоји „организована“ и спонтана молитва, ничим условљена.

Тора – израз се обично преводи са учење, поука и закон. Корен израза је јарах. Израз схваћен као учење или поука, поучавање, указивао би на правац. Отуда би Тора била практични вођа или оријентација где се усмерити на животном путу. Друго значење, које произилази из корена, било би оно што је бачено, што се баца. Рецимо, као што се баца копље, са намером да погоди одређени циљ. Или још чешће у смислу коцке која се баца, са циљем да се добије одговор на непознаницу, да се добије поука (нека врста мало упроштено схваћеног пророчанства). Одавде је израз добио значење учити, поучити (Пост. 4:12, 15; II Цар. 12:3; пс. 119:102). Учити, поучавати понашању, животном путу (37:31; 78:10. итд.). Оно што је посебно значајно за овај израз, а у библијском контексту односно у контексту Псалтира, то је једна „персонализација“ израза, и његова употреба увек у релацији према Богу. Отуда је Тора откровење. Види пс. 119, где је Тора двадесет пута представљена као паралела речи. Тора се држи, као што се држи и Божја реч. Закон, тора је савршена и оживљава душу (човека) (19:8). У Тори је задовољство човеково (119:77). Тора је израз Божје воље (пс. 40:8).

Ханан – израз који се претежно појављује у глаголском облику у Библији, док је његов именични облик хен, а значи благодат, наклоност, опроштење. Постоје још две именице од истог корена и имају значење прозбе, пре свега прозбе за опроштење. То су техинах и тахануним. Постоји и придев од истог корена ханун, што значи опраштајући, благонпклоњен. Овај придев се сусреће тринаест пута у Библији, од тога дванаест пута се односи на Бога.

Септуагинта све горње изразе подводи углавном под изразе елевин и харис. Специфичност јеврејског израза ханан је у томе што се у свом првобитном значењу односи на физичку лепоту (види пс. 45:2-3), док израз, именица хен има пре свега световно значење и означава конкретну љубазност изражену према некоме сасвим слободно (Пост. 33:10; II Сам. 14:22; 16:4). Изгледа да би нас даље истраживање значења овог израза довело до закључка да је неко физички леп када му је опроштено, када је опроштен, помилован.

У Псалтиру, хен је употребљен само два пута, и то у смислу лепоте (пс. 45:2); и њему је паралела слава, кавод (пс. 84:12).

Друге две именице од истог корена изражавају прозбени карактер молитве у псалтиру. Глагол ханан јавља се са конкретним значењем наклоности, опроштења и резултат је конкретних Божјих пројављивања из којих псалмист или верујући, онај коме се Бог јавио, опитује опроштење, опет као дар благонаклоног Бога. Значење израза произилази пре свега из конкретног Божјег дела према човеку (види пс. 86:15; 103:8; 111:4; 116:5). Онај који прима опроштење дужан је да га дарује и другима (пс. 37:21,26). А он то може јер учествује у Божјој благонаклоности, он је заједничар те благонаклоности (112:3-4). Задобити Божју наклоност, опроштење, благодат – позив је на конкретно понашање, опраштање и благонаклоност према другима.

Хата – овај корен се преводи, зависно од његовог облика, са грех, грешити, грешност итд. Међутим, првобитно значење овог корена је промашити мету, циљ – оно значење које има и амартиа на грчком. Ратници греше у боју када промаше мету, циљ (види Судија 20:1б; уп. Пс. 25:7-8; 51:15). Сагласно псалмисти, греха се треба бојати, одбацивати га и проказивати. Међутим, није најјасније шта је управо грех. Доследан више практичном аспекту, као и остатак старозаветне литературе, него ли интелектуалним спекулацијама, аутор(и) псалама указује(у) на то шта су негативна, грешна дела (види Пс. 26:9-10) и њих се треба клонити, избегавати их, односно на то шта је пут Божји.

С друге стране, аутор(и) псалама настоји(е) на заједничарењу, „релацији“ са Богом, као свету и домену у коме се грех није зацарио. Пренебрегавање или ненеговање ове „релације“ представља стварање простора за грех (види 78:32; уп. 78:18). Ми грешимо против човека и Бога. Против човека кроз неправду и насиље, против Бога одбијајући Божански дар слободе, слободног делања, понашања. Грех унаказује личност, узрокује болест (види пс. 38:3-4). Греси се исповедају пред Богом и од Њега се тражи опроштење као дар. Већи грех је разлог за усиљенију молитву, не очајање (види Пс. 25:17-19; 41:4. 51:2; 51:9; 79:8-9). Опроштење грехова изазива опит среће, блаженства, како појединца, тако и народа (види пс. 32:1;ср. 85:2-3). Бог опрашта и узвраћа народу своме, не сагласно његовим заслугама, него сагласно величини Својој, хеседу своме (види пс. 103:10). Опроштење грехова, оспособљава човека да боље позна Бога и изазива код њега жељу и ентузијазам за нови живот, живот који подразумева киригму, проповедање другима, учење других путу Божјем (види пс. 51:15, где читамо: „Поучићу путу Твоме преступника да би Ти се грешници повратили“.).

[Бранко Авдагић]

Хесед – хесед је, по много чему, врло специфичан израз. Пре свега не постоји у другим семитским језицима, односно непознат нам је кроз друге семитске језике. Непозната је до краја и његова етимологија. Сам израз хесед, мимо Псалтира, у реткој је употреби. Придев хасид, који се преводи као верни(к), богомољац, много је присутнији. Септуагинта и Вулгата преносе израз у смислу милости, елеос, misericordia. У новије време научници све више држе да је израз из заветног, беритског речника, те му значење треба тражити на релацији заветних „партнера“. Он дефинише и означава међусобну релацију оних који су ушли или улазе у завет. У савременим преводима изразом се означава љубав, благодат, доброта, благонаклона љубав. Ова значења почивају углавном у литургијском контексту. Међутим, у заветној равни израз, пре свега, означава верност датом, положеном завету (Пост. 24:12,14; II Сам. 2:6; 9:7; пс. 18:15-18 итд., уп. Изл. 14-24). Показује се да је Бог вечно веран свом завету, односно „својој обавези“, док човек или пак цео Израел знају и да наруше Завет (хафар берит). Пре нарушавања завета завет се закључује (карат берит, што буквално значи пресећи завет, односно жртву, која се једе, и као таква, храна, ствара заједништво између заветних „партнера“). Онај који се заветовао Богу, хасид =верни(к), јесте онај који је или извор хеседа према другима, или је онај који ужива хесед од Бога пројављен.

Цадик – долази од корена цадак, од чега долази и придев цадик, што се најчешће преводи са праведан, и именица цедек и цедака, које се обично преводе са правда. Корен се пре свега односи на релацију између човека и Бога, указује на ту релацију као квалитет. У овој равни израз је паралелан изразу тешуа, спасење. Отуда израз означава спасавајућу Божју правду. Наредна значења израза иду од онога што је прихватљиво као нечије право, поштовање права, онога што се сматра правом. Међутим, сва ова права почивају на закону Божјем. Зато је неко праведан ако држи, не што било ко сматра правом, него оно што проистиче и чему је гарант Божји закон. Зато, сагласно Псалтиру, Бог установљује праведника (7:9). Он је праведан судија (7:12). Правда Божја је правда која се манифестује у процесу спасења, а не на судовима (103:6). То је правда која инспирише, то је правда које се не боји, него која се тражи. То је правда милосрдна, верна, љубећа (33:5). То је правда у којој ће се овај свет „окончати“ то је коначна, есхатолошка правда (96:13; 98:9). Правда је став верујућег према човеку и свету, верујућег, који је свестан да живи у једном состојању истине која је Истина Божја. Бити праведан значи разумевати и живети оно што завет (берит) налаже. Бити праведан значи живети у хармонији са целим Божјим светом (пс. 64:11).

Шалом – израз са првобитним значењима мир и пријатељство. Долази од корена шалем што значи бити здрав, пун, целовит, комплетан, ништа не недостаје. Он изражава пуноћу, хармонију, који провејавају кроз целу личност или цео народ. Супротност шалому је рат и све пустоши и невоље које рат собом носи. Шалом може бити лично состојаније некога и тада значи пре свега здравље и сигурност. Ово стање је нешто што се доживљава, опитује и долази од Бога као благослов (35:27). Одсуство овог состојанија је обично резулат греха и наводи болест: „Ништа није здраво у телу моме... због греха мога.“ (пс. 38:4). Када човек има мир (шалом), он са задовољством леже и устаје (4:8). Мир, шалом се постиже, осваја, за њега се „бори“ (120:7): „Ја сам за мир, али када ја говорим, они су за рат“. Бог гарантује мир, (шалом) Израелу у његовим границама, а по повратку из ропства (пс. 147.14). Ово даје основа Израелу за нови почетак (уп. 85:11-12).

Шама – ово је и корен и значи слушати, чути, приметити звук, реч, пажљиво слушати, изразити послушност, разумети, испитати. Вера Израелаца почива пре свега на чињеници да су они нешто однекуда чули и прихватили. Корен шама је носилац израелског „вјерују“ (Пон. Зак. 6:4; као и у заглављу Декалога. Пон. Зак. 5:1). Оно што је на првом месту у „религији“ Старог Израела то је отвореност за реч Божју и прихватање исте са љубављу. Оно што у једном детаљнијем прегледу овог израза обраћа на себе пажњу, то је константна „Божја нада, Божје веровање“ да ће се Израел и када највише застрани повратити и чути и послушати оно шта Бог говори. Изгледа да је Израел кроз Шема и Деаклог пре свега нешто чуо, да Бог просто „не може да верује“ да Израел неће да чује, да може сасвим да се оглуши. „О кад би само данас (о да само данас чујете) чули глас Његов“ (пс. 95:7).

[Бранко Авдагић]

Шеол – место у коме бораве умрли. Корен ове речи је највероватније шаал са значењем питати, захтевати, тражити. Отуда и значење по коме је место боравка умрлих или шеол оно место које захтева, тражи сва људска бића. Друга могућност да се схвати и изнађе значење ове речи лежи у корену шаал са значењем дубина, оно што је дубоко. Корен са овим значењем појављује се само четири пута у целој Библији. Са овим усмерењем значења корена добијамо значење дубоке рупе, јаме, што у нашем контексту упућује на место боравка умрлих, као место дубоко под земљом. Реч шаал са овим значењем приближава нас асирско-вавилонском концепту света умрлих. Византијско верско-културно поднебље је онострану стварност „умрлих“ до Христа именовало хеленским паганским концептом ада, при свему верујући у друге и другојачије оностране стварности и садржаје. Остаје да се изнађе прикладан израз за наше веровање у живот у гробу, и иза гроба пре Христа, веровање, које се, без обзира на неке техничке сличности, ипак сасвим разликује од паганског концепта ада.

Шеол у склопу Старозаветне космологије и теологије, нема оне негативне конотације пакла. Он је саставни део космоса, који је Бог створио и у коме је Бог присутан. „Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти“ (пс. 139:8). Шеол је место у коме почивају сви умрли и праведни и неправедни. „Ко може избећи руке шеола“ (Пс. 89:48-49). Пошто имамо посла са светом с оне страну, то је, а посебно у оквиру Старог Завета, и разумљиво да о њему не знамо довољно, у сваком случају не онолико колико бисмо желели.

То је место неке „полуегзистенције“, егзистенције ниског динамизма, сенком потамњеног, у прашини и тишини, без неке јасне релације са Богом (види пс. 88:6, 11-13). У наредној фази израз шеол углавном је оно место и „судбина“ која сналази зле (види пс. 9:17; 31:17-18; 49:14-15; 55:16). Праведници су, у исто време, свесни да је то место које треба избећи, кога се треба клонити. У ову сврху појављују се молитве које изражавају жељу да Бог сачува од овог места праведне (види 116: 3-4; ср. 18:5-7; 88:3-4). Зато се праведник моли „Јер нећеш оставити душу моју у шеолу, нити ћеш оставити верног Твога да гледа бездан“ (16:10). Верни се моли да га Бог спасе од шеола и да му обнови живот, јер је био умањен, будући међу онима који су у рупи (види пс. 30:3-4. ср. 86:13; 49:16; 73:23-24). Овде је подлога јеврејском веровању у васкрсење, која је још изоштреније представљена кроз Септуагинтин превод у III веку пре Христа и потоњу литературу. Ово је оно стање, шаал, када је цео човек прожет питањем, тражењем, пита се где смо, шта нас снађе, шта је ово итд. Стање, свет у који Христос по смрти силази (Христос силази у шеол, а не у ад), на које одговара. Христос јесте одговор на питање, на шаал. Христово Ја је одговор на шаал – шта, ко.

Предраг Самарџић

[Бранко Авдагић]

УРЕДНИШТВУ: ОВО РЕЧНИК ЈЕ ИПАК САСТАВНИ ДЕО ПРЕВОДА ПСАЛТИРА ПА САМ ТЕКСТ СТАВИО НА КРАЈ ПСАЛТИРА ГДЕ МУ ЈЕ И МЕСТО, А О ВАЈ ПОСТ МОЛИМ ДА СЕ ОБРИШЕ.