Економски погледи Емира Кустурице: Где су нам вишкови или зашто Србија нема 5 милиона оваца и 35 милиона крава?

[александар живаљев]

У јубиларном 500. броју недељног магазина "Печат" као носећи објављен је изузетно интересантан и отворен разговор са редитељем Емиром Кустурицом (интервјуисао га је Филип Родић). Издвајамо економске погледе које је изнео Кустурица.

Узмимо за пример привреду. Овде је суштински проблем остао, а био је изражен и у време Тита, оним што се каже да је Смедерево за производњу гвожђа, а не грожђа. Никако не могу да разумем зашто Србија нема у свом главном привредном програму, поред страних инвестиција, од којих има можда унеколико повећане плате, али нема вишкова, озбиљан план за развој пољопривреде. Ту се можда ради о питању ограниченог суверенитета. За мене је главно економско питање како се у троуглу привреда-инвестиције- буџет врти новац и оно, за шта не треба бити паметан, председник или премијер, где су вишкови. Од чега ми стварамо вишкове? Да ли је то као за време Тита муниција, или јабуке? Ми смо се одлучили за извоз одређене количине пољопривредних производа и увоз оних који би овде да производе свињско месо. Главни је привредни проблем Србије што се није поставила као Уругвај који има три милиона становника и дванаест милиона крава. Зашто Србија нема пет милиона оваца и 35 милиона крава? То је одговор на питање зашто Србији није добро, а не да ли ћемо ми ући у ЕУ или не. Одговор је где су стратешки циљеви и на који начин Србија може да оствари вишак, а не да се живи у систему у којем се неки људи богате преко сваке мере, а да се богатство не распоређује. Нема вишка, али има политике. А вишак је, по ономе што сам видео, могао да буде створен на сваком педљу српске земље. Пола Златибора би могло да прими пола милиона крава. Зашто тих крава нема? Мислим да ту настаје тај лимитирани суверенитет. /.../

У друштвено-политчком смислу или економском систему, ми смо остали горе него вазали јер ми залуђујемо свој народ идејом да ће у ЕУ имати боље плате и боље живети, а суштински не стварамо привреду која ће остваривати вишкове. Важно је и напоменути и да је Србија једна од 13 земаља које нису дозволиле увоз генетички модификоване хране. Један од начина да се ограничи сувереност државе јесте да јој се наметне шта да једе, да јој се наметне обавезна куповина семена. Политички је потпуно јасно да пут у Европу подразумева лимитирање суверености до крајње тачке. А ми треба да производимо квалитетну и скупоцену храну.