Старац љубави, праштања и расуђивања - Јаков Цаликис

[JESSY]

               

 

Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична.  Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека које се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми једино приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела.

Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом.

Извор светости у православној цркви јесте Божанска евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо светима. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.

[JESSY]

Царство Божје и обожење јесу вечни продужетак Божанске Литургије у времену и простору, како пише Свети Максим Повереник. Учешћем у Божанској Евхаристији, светитељи постају богови благодаћу, али су свесни да „имају благо у посудама од глине“ и гледају „кроз мутну чашу“. Они очекују са нестрпљењем време када ће се врата неба отворити и када ће видети Бога „какав јесте“. Њихова борба против страсти и демона је непрестана, и  они верују да ће сви отићи у Рај изузев њих самих. Они знају да су безначајни и недостојни, не верују у своју моралну супериорност и достојност и, смирењем које осећају, виде друге светима, а посебно када им ти људи чине почасти. Све ово је захваљујући љубави, а љубав је једино што остаје у Царству Божјем.

Пример њихове љубави према Богу је њихова лична борба за поштовање његових заповести. Предавање Божијој вољи чисти човека од његових страсти и припрема место благодати да се у њега усели. Све свете карактерише настројење ка подвигу и самопожртвовању. Према Светом Исаку аскетски живот је мајка освећења „од које се рађа први укус схватања Христових тајни“. Односно, према речима светог Максима Исповедника: „својим добровољним мучењем, поричући сва зла и страсти … постали су ходочасници и страници у сопственом животу, борећи се јуначки против побуне света и тела … сачувавши част душе своје“.

Такав сасуд благодати и пребивалиште Духа Светог био је старац Јаков Цаликис, једна од најважнијих светих личности данашњице, велики и свети старац, истинити пријатељ Божији. Он је био живо отеловљење Јеванђеља, а његов циљ била је светост. Од раног детињства заволео је молитву и одлазио у капеле, палио кандила пред иконама и молио се светима. У једној капели у свом селу, више пута је имао прилике да разговара са Светом Параскевом. Предао се Божијем позиву, који му је дошао када је још био дете, одрекавши се себе и узевши Крст Христов, носио га је до последњег даха. Године 1951. отишао је у манастир Светог Старца Давида, где га је чудесно примио сам светитељ.

[JESSY]

Монашки чин је примио новембра 1952. године. Као монах је био понизан, није роптао, и ништа није чинио без благослова игумана. Често је ходао по четири до пет часова како би се срео са својим старцем, који је имао послушање да буде парохијски свештеник у градићу Лимни. Његова главна карактеристика била је да самом себи наноси муке. Није себи лако удовољоавао. Преживео је невероватна искушења. Често се разбољевао услед великог сиромаштва самог манастира, ледено хладне келије, поломљених жалузина и снегом и хладним ветром који су продувавали кроз отворе, због недостатка основних потрепштина, па чак и зимске одеће и обуће. Подносио је духовне нападе, невидљиве, а такође и видљиве борбе коју на човека диже сатана, а кога је Јаков побеђивао послушношћу, молитвом, кротошћу и смирењем. Са својим непријатељима се борио оружјем које нам даје наша Света Црква – постом, бдењем и молитвом.

Његово подвижништво је било задивљујуће. Према наводима његовог биографа, јео је попут птичице. Спавао на земљи, по два часа свакога дана. Читаве ноћи је проводио у молитви. Што се тиче његове борбе, говорио је: „Ја сам не чиним ништа. Шта год да чиним, то у ствари сам Бог дела. Свети Давид ми помаже да све постигнем на задовољавајући начин“.

Његова главна одлика било је смирење, по чему је био на гласу, а многима надахнуће. Демони који су обитавали у поседнутим људима који су долазили у манастир, псовали су га и говорили: „Желимо да те уништимо, да те неутралишемо, да те истребимо, али не можемо због твог смирења“. Увек је истицао недовољност свог образовања, своје недостатке, као и недостатак смирења. Караткеристично за њега је било да када је говорио, свако мало би рекао: „Опрости ми“. Стално је тражио људима опроштај, што је био знак његовог смиреног погледа на свет. Једном када је позван да оде у посету у манастир Светог Ђорђа Армаса, где је игуман био покојни Јоргос Капсанис, у одговору је написао: „Оче, ја сам мртав пас. Шта ћу да допринесем својим присуством? Да загадим ваздух?“ Увек је имао осећај да је ништа.

[JESSY]

Када је постао игуман, никада није тврдио да је он сам одговоран за све што се дешавало у манастиру: „Свети Давид је овде игуман“. Када је служио са другим свештеницима, одлазио би у угао олтара, и остављао их да сами служе службу. Када би му приговорили: „То није у реду, ти си игуман манастира“, он би одговарао: „Сине, свети Давид је овде игуман“.

Иако није ишао за службом, пристао је да га покојни епископ Халкиде, Јоргос, рукоположи као ђакона, 18. децембра 1952. године. Сутрадан је постао свештеник. У свом обраћању након чина рукоположења, епископ је рекао: „А ти, сине, бићеш свет. Настави, уз Божју помоћ, и Црква ће те прогласити [светим]“. Његове речи биле су пророчанске. 27. јуна 1975. године игуманом га је начинио Митрополит Хризостом Халкидски, и на том месту је остао до смрти.

Док је био игуман према сабраћи и посетиоцима манастира опходио се са великом љубављу, разумевањем и великим расуђивањем. Његово гостопримство је било општепознато. Посебно значајно је било расуђивање са којим је приступао људима. У сваком човеку је видео лик Христов и увек је проналазио добру реч да свакоме упути. Његове утешне речи, које је упућивао директно у срца својих слушалаца, биле су полазна основа њиховог покајања и духовног живота у Цркви. Старац је имао дар да види човеков унутрашњи жибот и дар прозорљивости који је прикривао. Проницао је у проблем или грех сваког човека и пажљиво их поправљао. Просветљен Духом Светим, свакоме је у неколико речи, говорио управо оно што им је било потребно. Свети Порфирије је рекао следеће о покојном старцу Јакову: „Пазите шта вам кажем. Он је један од најдалековидијих људи нашег доба, али он то скрива да га не би хвалили.“

[JESSY]

У писму упућеном манастиру Светог Давида, Васељенски Патријарх Вартоломеј је написао: „Што се тиче почившег старца, својом топлом личношћу, за њега важи исто што је свети Јован Златоусти написао о Светом Мелетију Антиохијском: „Не само док је проповедао или сијао Божанском светлошћу, већ и сама његова појава била је довољна да сву поуку врлине унесе у душе оних који га посматрају.“

Живео је за Божанску Литургију, коју је свакодневно служио са страхом и трепетом, посвећеношћу и, у буквалном смислу речи, узвишено. Мала деца и одрасли чистог срца виђали су га како лебди или да му саслужују свети анђели. Као што је и сам рекао неколиким људима, служио је заједно са херувимима, серафимима и светима. Током проскомидије, виђао је Анђеле Господње како узимају делове оних којих се сећамо и стављају их пред Христов престо као молитву. Када се услед здравствених проблема осећао слабим, молио се пре почетка Божанске Литургије овим речима: „Господе, као човек ја нисам у стању, али Ти ми помози да одслужим литургију“. Након тога би казао да је литургију служио „као на крилима“.

[JESSY]

Један од карактеристичних аспеката његовог живота био је његов однос према светитељима. Живео је са њима, разговарао са њима, видео их. Имао је упечатљиво поуздање у њих, а посебно у Светог Давида и Светог Јована Руса које је буквално сматрао својим пријатељима. „Шапнем нешто светитељу на ухо и он ми даје директну линију са Господом“. Када је био на операцији у болници у Халкиди, молио се с вером: „Свети Давиде молим те прођи кроз Прокопи и доведи Светог Јована, па дођите обојица овамо да ме бодрите током операције. Потребно ми је ваше присуство и помоћ.“ Десет минута након тога појавили су се Светитељи и чим их је угледао Старац се усправио у кревету и рекао: „Хвала што сте примили мој захтев и дошли овамо да ме пронађете“.

Једна од његових најпознатијих врлина било је доброчинство. Често је давао свима, зависно од њихових потреба. Тачно је знао ко је од посетилаца био у финансијским потешкоћама. Тражио би да са њима поразговара насамо, давао им новац и молити их да никоме не говоре. Није желео да се његова добра дела изађу на видело.

[JESSY]

Још један дар који је имао био је дар да по молитвама светог Давида истерује демоне. Над људима који су патили на овај начин прочитао би молитве које Црква прописује, начинио знак Крста лобањом светог Давида, а ђавоимани би се очистили од демона.

Био је особити духовник и његовим саветима се на хиљаде људи враћало на пут Христов. Волео је своју духовну децу више него себе. Његова светост се посебно видела током исповести. Никада није никога увредио, нити се било ко због њега растужио. С правом су га називали „мили Старац Јаков“.

Страдао је од многих болести. Једна од његових изрека била је: „Луцифер је добио дозволу да мучи тело. А Бог је дао Своју сагласност да ђаво полаже право на моје тело, које сам носио седамдесет и кусур година, да се мучи из само једног разлога: да бих се смирио“. Последње кушање у вези његовог здравља било је обољење срца проистекло услед свих претрпљених искушења.

[JESSY]

Увек је имао сећање на смрт и предстојећи суд. И заиста, предвидео је и своју смрт. Тражио је да се позове Атонски јерођакон да га исповеди ујутро 21. новембра, последњег дана његовог живота на земљи, и да остане у манастиру до поподнева, како би га обукао. Док се исповедао, устао је и рекао: „Устани, сине.  Мајка Божија, Свети Давид, Свети Јован Рус и Свети Јаков управо су ушли у келију“.

„Зашто су дошли, старче?“

„По мене, синко“.

У том тренутку, колена су га издала, и срушио се. Као што је прорекао, отишао је „попут птичице“.  Напустио је овај свет лако, на дан Ваведења Пресвете Богородице, начинивши себи улаз у Царство Божје. Било је то у 4:17 поподне.

Дуго времена након упокојења његово тело је било још увек топло, а усклик који се отео са усана хиљада људи „Свет! Ти си свет“ сведочио је о осећањима верних након упокојења старца Јакова. Сада, након своје благословене смрти, посредује за све пред престалом Бога живога, са посебним и изузетним поверењем. На стотине верних може да посведочи о његовој помоћи.

 

https://prevodilackaradionica.com/2017/12/14/старац-љубави-праштања-и-расуђивања/