Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje kao stil komunikacije

[JESSY]

Da li uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo? Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio?

Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

U komunikaciji sa drugim ljudima, funkcija objašnjavanja je da približi određenu materiju i da razjasni eventualne nejasnoće, pod uslovom da postoji nešto nepoznato ili nejasno. Šta se dešava kada potreba za objašnjavanjem nije obostrana? Kada je to potreba samo onog koji inicira objašnjavanje.

Objašnjavanje kao stil komunikacije može da bude deo naše svakodnevice ili da se s tim fenomenom susrećemo ponekad. Možda je to naš stil komunikacije, ili ga prepoznajemo u načinu na koji neki ljudi komuniciraju. Nezatraženo objašnjavanje može da ima funkciju pravdanja ili ubeđivanja. To su one situacije kada umesto da postavimo konkretno pitanje ili damo konkretan odgovor, prvo krenemo da nešto objašnjavamo sagovorniku, pa ga tek onda pitamo ili mu odgovorimo na pitanje. Ili umesto informacije koju smo tražili, prvo slušamo određeno objašnjavanje kao uvod, a u međuvremenu čekamo informaciju.

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

 

[JESSY]

Privlačenje pažnje i primećivanje

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Neka deca konstantno moraju da ulažu ovaj dodatni napor, jer sledeća alternativa je da odustanu od svojih želja i potreba.

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom.

Dete se upinje da zadobije pažnju i odobrenje odrasle osobe tako što se pravda ili objašnjava. Za neku decu to je jedini način da zadovolje svoje potrebe, kao da samo njihovo postojanje nije dovoljno da budu primećena. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

[JESSY]

Strah od kazne i bazično nepoverenje

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom. Taj negativni ishod može da ima nekoliko formi: da ih drugi ne primete; da ih primete ali ignorišu; da ih primete ali pogrešno shvate i tumače. Isto ono što su iskusili sa značajnim odraslim ljudima tokom svog odrastanja. I kada ta deca postanu odrasli ljudi, objašnjavanje koriste kao način prevencije kazne ili odbacivanja. Ne veruju da neko može da ih vidi i prihvati upravo takvima kakvi su i da to bude jednostavno. Da ih istinski vidi, čuje i prihvati. Naučili su da se do prihvatanja dolazi uz mnogo truda i napora, pa čak i onda nema garancije da će biti prihvaćeni.

Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo?

[JESSY]

Manipulacija i kontrola

Objašnjavanje može da ima i funkciju uspostavljanja kontrole nad situacijom i sagovornikom. Često je to potreba za sigurnošću u kombinaciji sa bazičnim nepoverenjem – „da obezbedim sve uslove da me sagovornik pravilno razume“. Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo? I da li još uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo?

 

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Sagovornika tretiramo kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni, što može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega.

[JESSY]

Efekti nezatraženog objašnjavanja

Objašnjavanje oduzima vreme i energiju svim učesnicima u komunikaciji. Produžava trajanje verbalne razmene i otežava praćenje sadržaja. Sagovornik je prinuđen da čeka relevantnu informaciju i da pritom sluša objašnjenja koja nije tražio. Kada ljude zatrpavamo sadržajima koje nisu tražili, rizikujemo da kao odgovor dobijemo njihovu agresivnu reakciju kao način da prekinu tretman koji im ne prija. Mogu da postanu nestrpljivi, da cupkaju i da se vrpolje, ili da prasnu na nas. „Skrati“, „Nemoj da gnjaviš“, i „Pređi na stvar“ su izrazi kojima nam ljudi daju do znanja da ih zatrpavamo sa nepotrebnim sadržajima.

Pasivna agresija

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Tretiramo ga kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni. Ovo može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega. Objašnjavanjem zadovoljavamo svoje potrebe i ne vodimo računa o potrebama sagovornika. Zatrpavamo ga sadržajima za koje prethodno nismo proverili da li su mu potrebni. A najverovatnije i najčešće nisu. Istovremeno ga stavljamo u poziciju da čeka na informaciju koja mu je potrebna.

Na taj način ljudi gube strpljenje i energiju, a na kraju i želju da komuniciraju sa nama.

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

[JESSY]

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje

Objašnjavanje može da bude u formi pojašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Svaka od ovih formi ima za cilj da utiče na sagovornika i da modelira njegovo ponašanje, mišljenje i osećanja. Objašnjavanje samo po sebi ne mora da bude dobro ili loše, već njegov predznak uglavnom zavisi od namere i konteksta. Reakcije na objašnjavanje mogu da nam daju korisne povratne informacije.

Ukoliko želimo dobre relacije sa drugim ljudima, pogotovu sa ljudima do kojih nam je stalo, važno je da budemo svesni kako komuniciramo sa njima. Koje su njihove, a koje su naše potrebe u toj komunikaciji.

 

http://www.danas.rs/zivot.1140.html?news_id=358587&title=Objašnjavanje%2c+pravdanje+i+ubeđivanje+kao+stil+komunikacije

[JESSY]

Komunikacija koja to nije
Zašto čujete neizgovoreno

Najveće probleme u odnosima pravi pogrešna komunikacija. Odnosno nerazumevanje onoga što govorimo mi, ili neko drugi. Ili tačnije – pogrešno tumačenje i analiza nečijih reči.

Zašto? Skloni smo da sve što čujemo posmatramo iz našeg ugla, pod teretom naših ličnih uverenja, iskustava, obojeno našim emocijama i stavovima. I tada tuđu priču pretvaramo u našu, koja joj može biti dijametralno suprotna.

Umesto da toj osobi, ako nam se ne sviđa ili nam nije jasno ono što je rečeno, postavimo pitanje: zašto, mi sami nalazimo odgovor. Što smo emotivniji prema rečenom ili nam je tema bliža, to smo skloniji da objašnjavamo sadržaj na svoj način.

Svi znamo za ono čuveno: Ne dao ti Bog što ti majka misli. Jer majke se u svakom trenutku plaše za svoju decu. A deca se, recimo, često roditeljima ne odazivaju kada ih zovu na mobilni telefon. Koliko je onih koji će pomisliti da je samo reč o tome da od glasne muzike ne čuje telefon, ili je usred razgovora koji neće da prekine nama – smaračima?

Druga česta situacija je kada uz pomoć drugih tumačimo reči našeg emotivnog partnera. Pa ta bliska osoba dodatno oboji iz svog ugla izgovoreno, pa to više nema ni jednu dodirnu tačku sa onim kako zaista jeste.

„Večeras neću doći tamo“, rekla je ona. Jedna prijateljica je protumačila da neće da dođe, druga da ne može. Kako su čule to „neću“ ili „ne mogu“? Nikako. Rekla je da neće doći, bez objašnjavanja zašto.

„On je seo u auto i dodao gas, vozio je brzo i bez osmeha na licu“. Ostavila ga je, kakav je to divljak, šef ga je iznervirao, može mu se, bahat je, žurio je, nešto ga je bolelo…sve to i više od toga smo skloni da „čujemo“. A šta piše stvarno? Da je seo u auto, ne znamo ni čiji je, da je vozio brzo ali ne znamo kuda, možda putem na kojem je dozvoljeno brzo voziti, i da nije imao osmeh na licu, ali to ne znači i da je bio neraspoložen, da je bio besan

[JESSY]

„Čizmice su joj bile mokre od barice ispred njene kuće“. Šta sve možemo da čujemo? Da je padala kiša, a ona jadna nije mogla da izbegne baru i upropastila je čizmice. Ili: da je komšija prao auto, perači ulice, pukla cev, ali kiše nije bilo, možda i da je podetinjila i namerno skočila u baricu nasmejana, a čizmice su bile gumene, baš za vodu, ili takve da im malo vode ne smeta. Ono što jeste istina je: da je bila u čizmicama, da je ispred njene kuće bila bara, da je stala u nju. Ostalo mi kreiramo, a da nije rečeno.

Tipično je da čujemo da neko kaže da nešto „mrzi“ kada kaže da „ne voli“, a zapravo mržnju nije ni pomenuo, možda je ravnodušan? Ako neko kaže da je „u centru grada gužva u saobraćaju“, spremni smo da kažemo da se taj neko žali, da je nervozan zbog toga, akoo kasni da se pravda. U suštini, reč je o jednostavnoj konstataciji: u centru je gužva u saobraćaju. Sve ostalo mi kao slušaoci dodajemo.

Ova potreba ljudi da čuju ono što nije izgovoreno, ili napisano, koristi se u svetu marketinga, mnoge reklame i kampanje oslanjaju se na tu našu potrebu da tumačimo na svoj način. Nedavno je veliki procenat ljudi kada je pomenuta „beba“ čuo i „ljudska“, dakle dodao je to u tumačenju rečenog, neobraćajući pažnju da ima osam meseci i prohodala je, što eliminiše bebe ljudi, koje u tom uzrastu ne hodaju.

Važno je da u odnosima sa ljudima do kojih nam je stalo, koje volimo i želimo u okruženju i komunikaciji, težimo da što manje čujemo ono što nije ni rečeno. Da, kada primetimo da objašnjavamo tuđe reči nateramo sebe da se zaustavimo. Ako imamo neke sumnje, tražimo pojašnjenje, direktno i jasno.

I najvažnije: budemo spremni na vrlo prijatne ali i mnogo neprijatne odgovore koje možemo dobiti. I da ih ne tumačimo iz našeg ugla posmatranja dalje, nego budemo zahvalni na iskrenosti.

Kada imate vremena, igrajte se razmišljajući o nekim rečenicama, šta je stvarno a šta dodajete. Zastanite i zamislite se o svakoj reči. Ovo može biti i vrlo zanimljivo, zabavno i tokom druženja sa prijateljima.

A posebno će biti korisno kada bude trebalo da zaista čujete ono što nije rečeno, odnosno uočite poruke koje su skrivene u rečima sa drugim značenjem, a uglavnom zato što ljudi jasnim govorom ne žele da nas povrede, žele da izbegnu sukob, reše situaciju što bezbolnije, ostave odšrinuta vrata za neki drugi put ako shvate da su pogrešili.

Kako ćete onda znati da li da čujete samo rečeno ili ipak malo analizirate? Ako nečije reči nose drugu poruku od izgovorene, obično je red reči manje običan i opušten, neke reči se naglašavaju, ponavljaju (ne, ja zaista neću doći – neću doći), ako je reč o dopisivanju na pitanje zašto čekate dugo odgovor a često ga i ne dočekate, a ukoliko ste fizički zajedno reči su praćene nešto drugačijim, čini vas se i nervoznijim pokretima tela i mimikom koju do tada niste viđali.

No, vi ćete se najbolje osećati ako sebe zaustavite u tumačenju i budete otvoreni i iskreni. Ako pitate za razlog i krajnje smireno kažete zašto vas odgovor zanima i kako se osećate.

http://antistresvodic.rs/komunikacija-koja-to-nije-zasto-cujete-neizgovoreno/2/