Jump to content

Да ли савјетодавни референдум може бити неуставан?


Ћириличар

Препоручена порука

мало измијењено, из разговора са Рилетом )

Размишљао сам о овоме још од прошле године када је Додик био заказао референдум око судства у БиХ ( не сјећам се о чему је конкретно било ). УС БиХ је референдум оцијенио као неуставан. Е сад... референдум је био савјетодавни ( наравно, неће Додо да буде обавезан народном одлуком, него је чисто дресирао бирачко тијело ) и ту сам се замислио.

Савјетодавни референдум сам по себи значи просто изражавање мишљења, без формалне обавезаности власти или било кога на било какво дјеловање. Фактички није ништа другачији од добро спроведене свеобухватне анкете јавног мњења, осим по степену прецизности ( мада је и то упитно с обзиром да увијек постоје неке махинације са гласовима код нас ). Пошто нема никакве фактичке разлике између то двоје, савјетодавног референдума и свеобухватне, валидне и прецизне анкете, као ни правног ефекта након што су спроведени - на основу чега се може тврдити да савјетодавни референдум може бити неуставан? Тј., ако савјетодавни референдум о мишљењу гледе изражавања става супротног уставу и/или закону може бити неуставан, зашто то не би могла бити и нека свеобухватна анкета? ( ово све под закључком да између то двоје нема никакве фактичке разлике, јер обоје представљају довољно прецизно изнесен став јавности и немају обавезујуће правне ефекте ). Једина права разлика је у томе што одржавање референдума служи као слање једне теже политичке поруке, али опет ни то не мора нужно да буде тако уколико и анкета показује увелико преовлађујући неуставни или незаконити став.

И сад када дође Каталонија на ред, опет се исто поновило. Уставни суд Шпаније је рекао да је одржавање референдума неуставно ( сад, не знам је ли тај референдум био обавезујући или само савјетодавни ).

Ако се крене са "фри спич" логиком, ово се у суштини своди на ограничавање или забрану слободе говора. Који би били још "pro et contra" аргументи?

catalonia-independence-01.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Пошто је одзив на тему био велики, осјећам да морам и ја допунити разговор некако ( не, није нимало сарказам ) са разговором којег сам имао управо око ове теме. Прво да означим форумске правнике @Avocado @RYLAH @Срђан Шијакињић како би видјели тему и додали нешто такође. Па онда препис:

Саговорник:

Цитат

Интересантно питање баш. 

Једино што мени пада на памет је да је референдум, било обавезујући или саветодавни, уставна категорија, и да самим тим има већу тежину, како моралну, тако, на неки начин, и законску. Поред тога, анкете кад се спроводе, свако може да каже да су намештене, лош метод и све остало, а резултати референдума су обично неспорни и дају легитимитет. На основу анкете никад не можеш да постављаш било какве захтеве, јер је неформална, а на основу референдума, који је уставна и законска категорија, можеш.

Заправо, корен је у праву које извире из колективне народне воље, што је основна вредност и темељ демократије, тако да на неки начин и превазилази и уставне и законске оквире. Зато се право на самоопредељење и темељи на референдуму, или неком другом начину за изражавање и меру народне воље.

Зашто се онда уставни судови баве референдумима, чак и када су саветодавни и не производе никакве директне последице? Зато што референдуми, макар у теорији, представљају нешто више и од устава и од закона, и макар теоретски обавезују свако друштво које тврди да је демократско.

Ја:

Цитат

Значи у том тренутку постоји сукоб између слободе на изражавање мишљења и ( могућности ) кршења устава.

Е сад, мени ту на памет одмах пада оно разликовање између слободе говора и позива на акцију ( викање у биоскопу је слобода говора, али викање и лагање да је биоскоп запаљен и да сви бјеже вани је позив на дјеловање а не изражавање мишљења ). Када ће се референдум гледати као изражавање мишљења, а када ће се гледати као позив на дјеловање?

Овако одмах одокативно када се погледа, та разлика постоји већ у подјели референдума на обавезујуће и на савјетодавне. Но, како си рекао и како сам синоћ цимкету говорио - ту је једино битна фактичка воља народа, без обзира како се она изразила. Тако да је народна воља изражена на било каквом референдуму позив на дјеловање - јер је то воља народа којој демократска власт, макар у теорији, мора да се повинује.

Но, са друге стране, сврха савјетодавног референдума је управо у правној необавезаности власти да послуша вољу народа ( чисто правноформалистички гледано ). Но, воља народа и демократско друштво нису само правна већ и животна категорија... Из животне перспективе, воља народа је свакако позив на дјеловање ( мада можда не у сваком случају? ).

Но, онда се поставља питање да ли тај позив на дјеловање носи исту тежину као и на обавезујућем референдуму. Очигледно, одговор је "не". Обавезујући референдум им много већу тежину и увијек је позив на дјеловање. А да ли је савјетодавни референдум онда у сваком случају позив на дјеловање? Ја бих рекао да није у сваком случају и да се то онда цијени ad hoc у зависности од тренутне политичке ситуације. Но то оставља онда једну сиву зону, празнину коју ће свако тумачити онако како му одговара ( централна власт да је неуставан као позив на дјеловање, народ да је уставан као изражавање мишљења ). Ево управо примјера са овим референдумом око судства БиХ - био је савјетодавни, само питање није било формулисано тако да се власт позива на неко неуставно дјеловање ( но како изгледа, неуставно је заправо судство БиХ, ако је Додо у праву - несам чколовала, мораћу се једном позабавити са БиХ ) а и након референдума је изостала било каква дјелатност власти РС-а, иако је воља народа била 98% против тренутног уставног уређења БиХ и тиме, макар у теорији, обавезујућа за власт РС, чак и поред тога што је референдум уставна и законска категорија и што има већу тежину од обичних анкета јавног мњења. Но онда, опет се враћам на исто, проблем је како процијенити шта је изражавање мишљења, а шта је позив на дјеловање.

Саговорник:

Цитат

Колико се ја сећам референдума у РС, питање се није односило на правосуђе БиХ, него само на једну конкретну ствар - Дан Републике Српске и датум прославе тог дана. Имплицитно, ту се гласало и о ауторитету Уставног суда БиХ, међутим, ако је Додик у праву и ако је Уставни суд БиХ стварно основан супротно Дејтонским принципима (а ако је истина оно што је причао, стварно је могуће), онда референдум свакако није био нелегалан, као ни датум прославе Дана Републике Српске, а све одлуке које је тај суд донео од тренутка свог постанка су илегалне. Ал да се сад не закопавамо превише у такве расправе, јер би нам се расправа разгранала.

Сваки референдум са собом носи и одмеравање уставности, јер, макар теоретски, референдум је изнад сваког устава и сваког закона ако се спроведе на одређени начин. И, макар теоретски, чак и саветодавни референдум је обавезујући за владајуће структуре, јер у демократском друштву не постоји нешто што је изнад народне воље, па ни устав ни закони.

И управо због тога власти покушавају да сузбију референдуме увек тамо где је критичан исход, јер знају да је принцип самоопредељења до отцепљења заснован на слободно и неупитно израженој народној вољи. И после референдума у ком се становништво у легалном и легитимном процесу изјасни за отцепљење, централна власт има два пута: или да крене да спроводи репресију мањег или већег обима или да крене у договоре са регионом који је изразио своју вољу на референдуму. 

Да се претходно не би догодило, свака власт, ма колико демократска та земља наизглед била, гледа да сузбије референдуме о тако осетљивим питањима колико год може (то није пример само у Шпанији, него и у многим демократским или "демократским" земљама).

Зато су и органи БиХ покушали и да сузбију референдум у РС, јер иако Дан Републике Српске није неко битно питање, плаше се неког будућег референдума, после ког неће више моћи да задрже народ у Босни и Херцеговини. Зато је и Шпанија спречила одржавање референдума, јер референдум који је био одржан онако и у онаквој атмосфери, где ни сва бирачка места нису била отворена, где је после због сакривања кутија да не би биле одузете било упитно и како се гласало и како су се бројали гласови, увек може да се прогласи нелегитимним и спроведеним тако да резултати и воља народа нису изражени на прави начин.

Зато је и нама један од аргумената у сецесији Косова тај да тамо није било никаквог изражавања народне воље, него просте голе силе на терену и ситуације коју су направиле стране силе, и да због тога косовска сецесија није легална (да се не забадамо сад у то питање, само наводим пример).

П.С. Иначе, мислим да је Миле референдумом највише хтео да прикаже свима који гледају да му не могу апсолутно ништа у БиХ, као и да над Републиком Српском ни странци ни муслимани више немају никакве власти, да не могу да намећу решења која воде даљој унитаризацији БиХ. У том смислу, референдум је максимално успео, и колико видим неки од притисака споља који су стварно постојали су спласли и прешли у "пријатељске савете" или у притиске на Србију, да Србија заврће руку Републици Српској (поред свог Додиковог маркетинга, притисака стварно има, и то великих).

Ја:

Цитат

"Референдум је изнад сваког устава и закона ако се спроведе на одређени начин"

 

Хм, први пут чујем за овакву тврдњу. Не знам да ли се слажем или не слажем са њом, јер ако нема ничега изнад воље већине - онда се залази у ону класичну критику демократије као "владавине руље, охлоса". Но то није овдје баш и тема, па...

Сада ћу се опет вратити на ранији аргумент - референдум је један од начина изражавања воље и става народа. Негирањем референдума негира се и слобода говора тог народа, исто као када се негирају избори или неки други начин изражавања ставова. Када већина изрази свој став, без обзира на који начин, да ли на референдуму, изборима или преко свеобухватне анкете којој се не могу уложити приговори невјеродостојности ( но то би биле нпр. само анкете које показују увелико преволађујући став од преко 60% или тако некако, са малим и по исход небитним маргинама грешке ) - тај изражени став је фактички обавезујући за било коју власт. И у том пољу, правна форма изражавања става може само да игра неку политичку улогу да пошаље неку поруку одређене снаге, али се опет у сваком случају ради само о изражавању мишљења, слободи говора. 

Схватам апсолутно политичке разлоге за блокирање референдума, али "сила Бога не моли" па тако ти поступци јесу оправдани са политичког становишта и са становишта националног интереса, али то не значи да су у складу са правним принципима наше цивилизације ( наравно, ако бисмо говорили о Кини, ова расправа је сувишна ). Чак штавише - ако је референдум изнад уставности и законитости ( јер се ради о изражавању воље изворишта суверенитета - народа ), онда је то још један аргумент за немогућност неуставности савјетодавног референдума, па чак и обавезујућег референдума!? ( нпр. ако би се на обавезујућем референдуму изразио став који је супротан како уставу тако и законима, онда је власт фактички обавезана да промијени у више законодавних потеза и устав и законе редослиједом којим се неће учинити неуставан или незаконит чин - тј. прво се промијени устав као највиши акт па се онда има више слободе у мијењању закона ).

Дакле - слободан говор већине свакако обавезује власт без обзира у којој правној форми је изражен ( фактичко поље ); а ако је референдум изнад уставности и законитости онда поготово не може бити неуставан, како ни савјетодавни а можда чак ни обавезујући ( правнотеоријско поље ). Једино што може бити неуставно јесте правни акт или правно релевантна радња која је унапријед као таква изричито предвиђена у уставу. 

Главно питање је онда - докле иду границе слободе говора? Да ли да се прошире и науштрб националног јединства? Да ли је оправдано ограничавати слободу говора? Ако јесте, до којих граница? ( па онда ту се мора гледати којој правној традицији се припада - јер у англосаксонским земљама је слобода говора далеко већа него у континенталним земљама које забрањују изражавање привржености неким идеологијама, негирање Холокауста итд. )

Саговорник:

Цитат

Теоретски, референдум је нешто најјаче што постоји, јер из тога проистиче све остало, па и Устав (честа појава је да је за нови Устав потребан референдум, јер Устав извире из воље народа, а не обрнуто). Ипак, ни то није без ограничења, па тако обично нема референдума (као код нас) о достигнутим људским и мањинским правима. Значи, не може да се деси да руља гласа о томе да се некој групи одузму права, јер се иста та руља раније сагласила са тим (тако што је на референдуму потврдила Устав) да себи наметне ограничења да то неће да измени.

И онда се, због твог другог дела, враћамо на оно одозго: референдум у Каталонији није одржан. Не знају се, или се може тврдити да се не знају, резултати, па чак ни излазност, јер се није одржао свуда, не зна се ко је, где и како бројао гласове, а централне власти су забраниле одржавање тог референдума јер "нису испуњени услови за његово одржавање", односно "јер је неуставан". Са друге стране, референдум у Шкотској јесте успео, и знају се резултати, који су обавезујући, и изнад су сваког устава или закона.

И зато свака власт покушава да спречи одржавање референдума који им не одговарају. Понављам: референдуми су повезани са правом народа на самоопредељење, прокламованим после Првог светског рата, које је многим народима дало државе на основу самоопредељења до отцепљења.

Наравно, право није све, али је врло битно, макар као морална референца и као упут која снага стоји иза тебе (снага народа на референдуму).

Ја:

Цитат

Да, само што та ограничења се односе на ситуацију када већина жели да се наметне мањини. Онда се поставља питање да ли се мањина може "наметнути" већини ( тј. да ли може да се отцијепи односећи само своје земље )? Ако то јесте наметање, онда ограничења важе. Али ако није, онда су ово двије неупоредиве ситуације и ограничења нема.

Сад, конкретно за Каталонију - је ли им у уставу државе коју су прихватили и прихватали све ове године стоји да је недјељива? Стоји. Енде. Дакле, неспорно је да и поред слободе изражавања воље народа постоје и неке шире обавезе и да се оне морају поштовати.

Но то опет се враћа на оно - једно је рећи да не желиш да поступаш на начин А али ипак поступаш на тај начин поштујући своју обавезу. Прво ти нико не би требао имати право да забрани ( анравно, свјестан сан реалполитике у питању ). Али је друго када не поступаш по њему.

И опет у круг - ништа то не мијења чињеницу да је изражавање мишљења само изражавање мишљења. Једино се може рећи да је савјетодавни референдум "имплицитно навођење на дјеловање" - што опет може бит', али не мора да значи.

Ма, то је то. Вртићемо се овако у круг стално. У сумацији - Референдум је најјаче средство изражавања воље народа из које све истиче, те се из тог разлога разумно очекују посљедице у стварности након спроведеног референдума - али то не мијења чињеницу да је савјетодавни референдум уједно и просто изражавање народне воље. Једино се може рећи да је народна воља изражена на референдуму од изразито великог значаја који засјењује просту причу "то је слобода говора!" због својих могућих практичних импликација, као и да поред слободе израза народне воље постоје и одређена ограничења - те ће се ту увијек моћи оправдано тумачити и у правцу неуставности савјетодавног референдума и у правцу уставности савјетодавног референдума у складу са политичком ситуацијом. Да ли савјетодавни референдум може бити неуставан? Може у одређеној политичкој ситуацији, али не увијек. Док, са друге стране, обавезујући референдум ће увијек бити позив на дјеловање и у складу са тим неуставан. Да ли би се сложио са закључком?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тибор Варади се донекле дотакао ове расправе:

Dok se Vlada Španije poziva na važeći ustav, dakle na pravnu državu, katalonski separatisti se pozivaju na demokratsko pravo naroda da odluči da li želi da ostane u sklopu Španije. Recimo da je referendum protekao bez incidenata, da je izlaznost bila 80 odsto i da se 90 odsto građana Katalonije izjasnilo za otcepljenje, da li bi to sa pravnog aspekta išta promenilo?

Sa stanovišta Ustava Španije razlika ne bi bila odlučujuća. Koliko znam, broj glasova za nezavisnost je zaista bio iznad 90 odsto – ali broj glasača nije dostigao 50 odsto građana sa pravom glasa. No i kada bi i izlaznost bila znatno veća, ostalo bi kao prepreka ustavno stanovište u Španiji prema kojem bi samo glasovi cele Španije, a ne glasovi Katalonije ili Baskije, mogli da opravdaju otcepljenje.

U Kanadi vlada drugačije stanovište, građani Kvebeka bi mogli da se odluče za otcepljenje putem referenduma. Sličan je i ustavnopravni položaj Škotske unutar Velike Britanije.

Znači da pravna država ima veću težinu od demokratskih načela?

Pravna država bi trebalo da se zasniva na demokratskim načelima. No pravna država ponekad postavlja i neke ograde ispred volje većine. I tu stižemo da složenih pravno-filozofskih pitanja.

Postavlja se i pitanje koja je većina relevantna? Da li većina u Kataloniji ili većina u celoj Španiji? A čak i ako je reč o volji većine na prostoru cele države, ta volja nije uvek racionalna, može da bude vođena i predrasudama. Pitanje je da li neko ima pravo da proceni kada je većina neracionalna. Ako recimo većina u jednoj državi smatra da ne treba primati migrante – ili da se mogu primati samo migranti hrišćani – da li to treba da bude i stanovište pravne države? Ako bi većina u Srbiji mislila da manjinski jezici ne treba da budu u službenoj upotrebi, ili ako većina u Hrvatskoj misli da ćirilice ne bi smelo biti na javnim mestima, da li to treba da sledi i pravo?

Pitanje je zaista složeno. Pozitivnu ulogu može da ima međunarodno pravo – mada za to nema uvek dovoljno snage i jasnoće.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1537462

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Može.

:D

А роб твој и робиња твоја што ћеш имати нека буду од онијех народа који ће бити око вас, од њих купујте роба и робињу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...