Румунска поезија

[Снежана]

Више земље

На стопалима земљу носим

Колико земља запрема.

Начиних опанке од равнице

Лађе од валова

И одветра крила

Много више вода клокоће у мени

Него ли у матици мора

Више звезда је треперило 

Више је ваздуха изветрило

Више је сенки прошло

Кроз муке душе

Него међу висовима.

 

Слеђен путник на врхунцима

Донесен на носилима.

Огреј ми руке, мајко,

Под иконама

Осветли га кандилом

Топло је у твојој самици,

Топло је у твојој души.

Понуди му меда и хлеба,

Држи га скривеног сто година

Да ослушкује ноћ,

Уз твоје остареле руке,

Благо клепетање на јутрење.

Тудор Аргези

 

[Снежана]

Између две ноћи

 

Шиљату сам лопату у соби зарио,

Напољу је ветар био, напољу је пљусак рио.

Дубоко у земљи стан сам себи изрио,

Напољу је киша лила, напољу је ветар био.

Избацих кроз прозор земљу из јаме своје

Земља беше црна: завеса јој плаве боје.

Земља се све више пење уз прозоре,

Врх јој попут света, Исус плаче горе.

Лопата се сломи. Тај што је сломио

Са каменим бабицама, сам је Отац био.

Векови прођоше док се вратих доле,

Изнова се нађох, јадан, усред собе голе.

Кад опет пожелех да врх освојим тада,

На небу звезда беше, на небу ноћ већ влада.

Тудор Аргези

 

[Снежана]

Душо моја, ево ти...

 

Душо моја, ево ти стихови без лика,

Без звука и одговора,

Од прашине и песка.

Прими их и прозбори.

Опет ти смерно прилазим

Док зазирем од тебе, јер те поггледах

Дивљу и немирну.

Са мном под истим кровом

Примам бога и велика чудеса,

Како да се не бојим?

 

Покидах их да теку без реда,

Разбацане бројанице,

Парчад, крпице, свилу, лишће.

Покушаћу да шапућем изнова с тобом

Када плесови стану

И оркестар утихне

Хоћу да говоримо раздвојеним језицима

И одвезујући реч од речи

Значења да бирамо на прескок.

Некада сам зборио обувене стихове

Скројене с мером и украшене, 

Уморих се вечно држећи језик сапет у кломпама

Хоћу да га пустим да хода бос.

Тудор Аргези

 

 

 

[Снежана]

Опет једна кабаница

 

Настаних се опет у кабаници,

Дебео или мршав, велики или мали.

Бог ме је по рамену потапшао

Својом женском руком.

Да ли си то ти? питао ме; знам те.

Нисам умео да одговорим.Био сам? и нисам био?

Како је могао да ме позна?

Познајеш ли ме, Господе, из винограда,

Из света, из мађије, из манастирског скита!

 

Други ће ми пут Господ одговорити

У ситне сате, у сумрак,

Када будемо разговарали у четри ока.

 

А кад будем кренуо тамо

Могу ли понети

Дебелу купусару

И повести пса љубимца?

 

[Снежана]

Натпис на гробу

 

Осетих твоју чисту и тужну душу

Као што се осећа месец који тихо плови

Иза навучених завеса.

Осетих твоју јадну и стидљиву душу

Као просјака испружених руку пред капијом

Који нема храбросзи да покуца и уђе.

И осетих ти душу слабачку и покорну

Као сузу која не сме да прође праг очних капака.

И осетих твоју душу ратргнуту и ознојену од бола

Као марамицу у руци у коју капљу сузе.

А данас, када моја душа жели да ишчезне у ноћи,

Само успомена на те држи је

Невидљивим прстима слабости.

 

Тристан Цара

[Снежана]

Натпис на цркви

 

Сви беху неко време. Ја јесам.

Они у земљи. Ја на небесима.

 

Тудор Аргези