Jump to content

Патријарх Павле: Непроменљивост канона и живот савременог човека у Цркви

Оцени ову тему


Препоручена порука

  Поводом осме годишњице блажене кончине Свјатејшег патријарха Павла (15.11.2009 - 15.11.2017) доносимо први део његовог одговора на ово важно питање. Такст је првобитно објављен у Гласнику СПЦ јуна 1990., а ми га доносимо по 5. издању књиге Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд, 2015., I том, стр. 63 -66.

 

ПИТАЊЕ: На крају опширног одговора на питање о акривији и икономији, став који сте изнели о безусловној важности канонских прописа, по моме мишљењу је сувише конзервативан и значи спутавање, кочење савременог живота Цркве и њених чланова везама које је створио живот у првих седам векова. Расудите и сами: Зар се у Цркви није ништа изменило и не може изменити у двадесетом од онога што је настало до осмог века?

ОДГОВОР: Расудио сам и схватам, не само да може, него се и изменило у Цркви Христовој много тога, и добро је што се изменило оно што може и треба да се измени. Али има и онога што се није изменило и што је добро да се није изменило, јер и не треба да се измени. Има, дакле, ствари где је добро и потребно да будемо конзервативни, а има и таквих где то не треба да будемо. Као што у погледу акривије и икономије бива несрећно да онде где треба да се држимо акривије ми будемо икономисти, и обратно, где треба да применимо икономију ми будемо акривисти, тако је и овде. Бити на православном становишту значи: Имати поверења да Црква зна шта је неизмењиво и држи га неизмењивим, и зна шта је доступно измени и измењује га кад је потребно.

Изнели смо да су свештени канони воља Духа Светог, а Дух Свети је Бог који је увек исти и не мења се (Малах. 3,6). Он је Истина која је увек доследна себи. Као што су истине вере, догмати, од Бога и зато неизмењиви, тако је и са канонским прописима и етичким правилима, који уствари нису ништа друго него догмати вере, примењени на живот верних. Они се могу само поступно налагати, према духовном узрасту верних и приликама времена, могу се изнети и образложити савременим језиком, али се њихова суштина не може мењати.

Слично бива и у животу. Жива клица развија се у земљи, па у ваздуху, све док не донесе плод, никако не прекидајући везу са својим корењем. Ако влат прекине везу са кореном, он се суши и плода не може донети. Тако бива и у животу Цркве израженом у њеним канонским прописима. Она не прекида везу с њима, јер су израз Духа Светога, Животворног, у руковођењу Црквом њеном циљу, од Његовог силаска на Свете апостоле до краја света.

Али Црква не остаје на њиховом слову, него на духу, "јер слово убија, а дух оживљује" (2 Кор. 3, 6), нити на оним црквено-правним одредбама које је она доносила у појединим крајевима и временима у циљу спровођења духа канона у живот. Сматрати да су ови прописи, који су одговарали тадашњем времену и приликама, али дело нас људи као сарадника Бојих, исте важности са суштином, духом канона, било би свакако погрешно и довело до сасвим погрешних закључака. Значило би изједначавати божанско и људско, задржавати развој Цркве на нечем небитном, начину примене, који је у новим условима превазиђен, и тако кочити даљи ток њеног развоја. То би исто било као када би влат зауставио своје рашћење на неком достигнутом ступњу, ма колико он био важан, али би се тиме онемогућавало доношење плода, што уствари значи промашај постојања и развића уопште.

Тако, дакле, прописи донети да корисно послуже за дато време не би одговарали својој намени, могу и треба да се промене и замене ефикаснијим. Задржавати се пошто-пото на њима као непромењивим, рекосмо, било би штетно за живот Цркве, доводило би до размирица, цепања, раскола.

Не само то, него ако нове прилике у којима се Црква нађе буду захтевале, Црква ће знати и моћи донети одговарајуће канонске прописе. Није она исцрпела своје руковођење животом верних и њиховим спасењем канонским прописима донетим у првих осам векова, нити се зауставила на њима. Није Дух Свети руководио Црквом само током тог времена. Он делује у њој и данас и деловаће до краја времена, те ће она, под Његовим руководством, дочекивати и одговарати на прилике и околности живота као и до сада.

Шта треба подразумевати под "духом" канона, а шта под "словом", размотрићемо на примеру 11. канона Шестог васељенског сабора. У том канону се наређује да ниједан клирик ни лаик не може јести јудејска азима (пресне хлебове, јевр. масот), нити са Јудејцима имати општење, нити их у болести призивати и примати од њих лечење, нити се са њима купати у купатилима, а који се усуди да то чини, ако је клирик да се свргне, а лаик одлучи.  И више других канона налажу сличне одредбе. Забрањују празновање новозаветне Пасхе (Васкрса) заједно с јудејском Пасхом, пошћење са Јудејима, празновање њихових празника и примање празничних дарова, не нечестију (асевиес); да хришћани не смеју светковати јудејску суботу, него особито поштовати недељу, нити ићи у синагогу да се моле, нити односити уља и тамо свеће палити.

У овим се прописима, под изразом Јудејци, не мисли на њих као на народ, него на њихову веру, те нам мора бити јасно да се ту не ради о неком расизму, ни антисемитизму, потпуно страном хришћанству и Православљу. То одређено потврђује и чињеница да често исти канони што забрањују вернима у односу на Јудејце, исто то забрањују и у односу на незнабошце, без обзира коме народу припадају, као и на хришћанске јеретике и шизматике.

Очигледно да је дух ових прописа у томе да се православни верници сачувају од опасности по своју веру од "нечестија" (асевиас) не само јудејског и незнабожачког, него и од вере хришћанских јереси и раскола. По томе сви ови прописи важе и данас и важиће  до краја света. Ако дође у питање опасност за душу од насртљивости пропаганде јеретика, или незнабожаца и атеиста, без обзира које су нације, хришћанин је дужан избегавати општење са њима. Јер трудити се око користи за тело, око његовог лечења, чистоће и других потреба овог света, а при томе изгубити душу и Царство небеско, за хришћане би био рђав труд, не добитак, него губитак оног најдрагоценијег, живота вечног.

Али извршавање захтева да избегавамо општење у верским стварима, због опасности за своју веру, никако не може значити нетрпељивост и непријатељство према другим људима других вера, са којима нас везује општа људска природа, порекло од истих прародитеља и од Бога дарована нам свима морална и духовна слобода. Зато приговор што се данас сви, и православно свештенство и верни, лечимо у болницма где су лекари и особље и јеврејске и других националности, разних вера и безверници, износити као доказ да је 11. Трулски канон преживео, "јер га се нико не држи", ако га узмемо у буквалном смислу, можемо разумети. Но да дух овога канона за хришћанина остаје у важности свагда, треба да нам је јасно и данас, као што је било и када је канон настао. Онај православни хришћанин који би и сада одступио од духа канона, изгубио душу због тела, понављамо, ма колико то проглашавано конзервативним, нити је хришћанин, нити би, не покаје ли се и свој став не измени, то могао бити. 


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...