Jump to content

Мира Алечковић

Оцени ову тему


Препоручена порука

 
Мира Алечковић - Mira Alečković.jpg
Мира Алечковић
Датум рођења 2. фебруар 1924.
Место рођења Нови Сад
Краљевина СХС
Датум смрти 27. фебруар 2008. (84 год.)
Место смрти Београд
Србија

Потпис 160px-Mira_Aleckovic_potpis.JPG

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) је била српска књижевница и песникиња.

 

Биографија

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као: Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и друга жена на бежичној телеграфији у Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Мира Алечковић била је прво женско дете које се родило у српској херцеговачкој породици Алечковића.

250px-%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%B0_%D0%90%D0
 
Мира Алечковић као дете (1933)

У детињству је свако лето проводила на Косову код сестре своје мајке Јелене, учитељице, која јој је пренела љубав за српску народну поезију (епску и лирску), где се играла поред река Ситнице и Лаба. Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица, до краја њеног живота, а Бранко Ћопић јој је био венчани кум. По завршетку гимназије патријарх Варнава јој је указао велику почаст и понудио се да јој буде покровитељ у њеном даљем школовању, у иностранству и о трошку СПЦ, али је те планове спречила његова изненадна смрт. Студирала је и завршила општу књижевност и славистику у Београду, као најбоља студенткиња у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића, а потом и вишу Фушеову школу при Сорбони. Била је полиглота и говорила је чак десет (10) страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки...

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста.

250px-%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%B0_%D0%90%D0
 
Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Блажо Конески у партизанима (1944).

Пошла је у рат са Југословенском војском, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора. Највећи део Другог светског рата је провела у устаничкој Топлици. У рату је била болничарка, са завршеном болничком обуком, и лечила је рањенике, али је такође носила и пиштољ, па и пушку. У њему је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата.

150px-%D0%93%D1%80%D0%BE%D0%B1_%D0%9C%D0
 
Гроб Мире Алечковић у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Била је изразити хуманиста, а пријатељство и културне везе ширила је широм света, можда понајвише са руским и француским писцима и интелектуалцима, али и са ствараоцима из великог броја земаља са свих континената. Занимљив је податак да је, упркос прележаној туберкулози у детињству и мучењу у београдској Специјалној полицији (где су је тукли волујским жилама по ногама и грејалицом јој пржили ноге), на кросу који је одржан одмах после завршетка Другог светског рата у Београду, међу 10.000 девојака стигла друга на циљ, иако се никада није бавила атлетиком, мада је с поносом истицала да је била „соколица” у великом словенском и европском покрету „Сокол”. Била је и мајка, родила је троје деце, две кћерке и сина.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[1]

Дело

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир“, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на више од 20 језика (руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, монголски, италијански, и на све језике народа и народности СФРЈ (Југославије).

Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.

Аутор је текста песама "Друже Тито ми ти се кунемо", "Свечана песма" и "Југославијо" (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.

Збирке песама

220px-S.Kragujevic%2C_Tanja_Kragujevic%2
 
Додела Јубиларне плакете града Београда 1984
  • 1946. Звездане баладе
  • 1949. Дани разиграни
  • 1949. Три пролећа
  • 1952. Трагови без стопа
  • 1955. Пионирско пролеће
  • 1956. Пријатељи
  • 1957. Ластавица
  • 1963. Сребрни воз
  • 1970. Сунчани солитери
  • 1972. Да живот буде љубав
  • 1975. Сањалица
  • 1980. Не могу без снова
  • 1981. Затечена у љубави
  • 1982. Стаза сребром извезена
  • 1989. Звездане баладе

Романи

  • 1953. Сребрна Коса
  • 1960. Збогом велика тајно
  • Зашто грдиш реку?
  • Јутро

Награде и признања

250px-%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%B0_%D0%90%D0
 
Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983.
  • 1950. Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“
  • 1953. Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“
  • 1964. Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу
  • 1965. Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји
  • 1966. Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце)
  • „Партизански курир“ за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе
  • Орден Официра Легије части и орден Витез Легије части (од генерала Шарла Де Гола и од Франсое Митерана
  • Орден „Академске палме“, највећег француског одликовања које се додељује за највише уметничке домете
  • Орден „Сенегалског златног лава“ од Леополда Седара Сенгора (песника и председника Сенегала)
  • Орден руског, тј. совјетског Ордена за храброст испољену у „Великом отаџбинском рату
  • Октобарска награде града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво,
  • „Златна медаља Пистоје“ (Фиренца, Италија)

    Извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/Мира_Алечковић

Солидарност ће спасити свет.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Рођена сам 2. фебруара 1924. године, у Новом Саду, где је из Херцеговине, из Требиња, дошао мој отац новинар Махмут Алечковић. Мајка ми је Новосађанка, и док је деда Младен Трпинац правио опанке, сва су му се деца школовала, па је и моја мама Драгица завршила вишу девојачку школу и била једна од првих жена које су радиле на бежичној телеграфији код нас. Зато ми је једна од највећих радости био повратак мамин с посла. Обрадовала бих се што ми се враћа, а затим и што ми доноси дрвене котуриће који су остајали после откуцаних телеграма на траци. Понекад би ми донела много лепих дрвених котурића па сам их делила деци и правили смо играчке, и што их је било више, била сам веселија, а нисам знала да је, што их је више, мама више куцала, целе ноћи, да је била уморнија.

Нисам имала ни годину дана кад смо из Новог Сада прешли у Београд. Мама је и даље радила на телеграфу у старој згради, иза данашње Народне скупштине, а около су биле баште и сасвим близу гробље. Београд је био много мањи него данас. Живела сам с мамом, тетком и ујаком. Мама је радила и издржавала нас, ја сам учила, а они студирали. Отац је отишао у свет. Био је новинар и боем и неодољиво су га вукла пространства и даљине. Оца су ми заменили деда весељак и ујак, који је у то време већ био заволео своју хемију. Мамина мама, мајкица, како сам је звала, знала је много народних песама напамет, као и сви Срби из Војводине, нарочито све оне о борби за слободу, о косовском боју, о хајдуцима и ускоцима, о устаницима. Од ње сам чула прве народне песме. Говорила их је као из књиге.

Мамина млаћа сестра Јулка студирала је књижевност, а пошто сам била немирно дете, да би ме умирила, читала ми је наглас књиге. Уз тету сам још више заволела књижевност. Прве књиге ми је она куповала од своје сиротињске зараде, од часова које је давала деци имућних породица, а касније од ноћног дежурства у Телефону. Живели смо у то доба сасвим сиротињски, обично смо становали у оним тако карактеристичним зградама за стари Београд, најамним кућама, које су се простирале у дубину у два реда, стан до стана, соба и кухиња. Становали смо на Неимиру и испод Неимара у једној од последњих улица где је текао поток. Била је то улица Војводе Мишића.

Нису око нас биле велике и модерне грађевине, него кућице и дугачке куће, као што ни Београд није био овај садашњи, бели град, па је близу данашње Скупштине и зграде где је мама радила почињала пољана и дуга улица с малим уџерицама, ситним радњицама и турском калдрмом. Том дугом улицом ме је, као сасвим малу, често водио мој деда. Већ тешко болестан и готово слеп, одлазећи свом другу чика-Паји, опанчару, да му, колико може, помогне око прављења гумених опанака. Или је од старетинарнице до старетинарнице тражио старе јефтине аутомобилске гуме да би са својим другом дошао до мале зараде. Нисам ни могла да верујем да се од једне такве гуме може да направи неколико пари лепих опанака, које је опет деда носио власницима тих малих радњи да их прода. Да сте само видели како је вештом руком полуслепи деда кројио гуму на слојеве, на каишеве, с каквом је радошћу опипавао завршени опанак, с каквим је осмехом примао малу зараду. Од ње је одвајао да ми купи ђеврек, фишек кестења, кувани кукуруз, једну поморанџу или грудву ружичастих кокица.

Мој деда, то је посебна прича мог детињства. Као да ми је већ он пренео ону љубав за људе, за сиротињу, ону бољку свог тешког детињства и причу о једном зимском празнику кад је као шегрт из Новог Сада пошао кући код мајке у село. Та његова прича из детињства као да је први пут пробудила у мени жељу да то опишем, да запишем као обичан записничар оно што мој слепи деда није могао, па да то прерасте у жељу да нешто учиним да другима не буде као мом деди. Мени моје детињство није изгледало тако тешко. За мене је прича о деди, коме је отац умро а мајка га дала на занат код мајстора опанчара да ради само за стан и храну и пар опанака годишње, била прва сурова животна прича. Строга и зла је била мајсторица, дечак је био слуга а не ученик, правио је опанке, а носио воду, цепао дрва, прао судове, рибао подове, тресао крпаре и чувао децу. И све му то није било тешко од силне жеље да заврши занат и постане свој човек. А тешко му је било када га те зимске ноћи мајсторица није пустила, као што је обећала, да оде кући до мајке. Дан је био кратак, до села неколико сати хода, посао се ређао за послом, вече је пало и тек га је онда пустила да пође. Договор је био с мајком, ако он не стигне до зоре, мајка ће му поћи у сусрет. Пошао је у сам мрак, прешао пешке залеђен Дунав и јурио кроз бесни северац да стигне до зоре кући. Стигао је промрзнут и болестан, и ту болест из детињства вукао је до саме смрти. Увек је тешко дисао и гушио се. Али је стигао пре мајке у последњем тренутку, када је мајка с обрамицом излазила из куће и загазила у дубоки снег њему у сусрет. Стигао је и да своју прву једногодишњу зараду, нове опанке, донесе мајци на дар. Пишем вам што ово није само прича о животу мога деде него о животу какав сам ја као дете сагледала, о каквом сам после читала у књигама Максима Горког. Мој деда Младен ме много чему лепом научно. Желео је да завршим школу, што вишу школу, да научим језике, да учим музику, само да знам више од њега, „да се не би патила у животу“. Вечерали смо често само црног хлеба и чаја, некад ручали пекмеза и хлеба, некад за два динара чварака, али смо сви учили, ја школу, тетка и ујак факултет, и сви смо били добри ђаци. Да бих научила француски и да не бих по цео дан била сама на улици, дали су ме у француску школу. Сећам се. Тада сам увек имала поцепане или укрпљене чарапе, није ми мама могла куповати нове и вечито је крпила оне рупе, оне очи које би прогледале од мог трчања, скакања и несташлука. И ципеле сам много цепала. Знам да ми је деда, кад је касније дошао код нас, говорио да нико не једе ципеле тако као ја. Смешкао се деда и говорио: „Као да их ђаво једе“, а јела их је проклета турска калдрма, сваки час је требало оправљати пете, и увек сам их ја поново дерала. Ни нови капут никад нисам имала, увек су ми прекрајали све старо. Шила ми је тета, студирајући своју књижевност, и шила ми је лепо и ја сам била задовољна. Знала сам да за кројачицу нема новца. Први нов капут добила сам у петом разреду гимназије, кад сам имала пуних четрнаест година. Купио ми га је ујак. У том капуту ме затекао рат, у њему сам пошла у партизане. Тетка ми га је скратила да буде згоднији при ходу и издржао је тај капут многе ратне зиме.

После француске школе пошла сам у први разред гимназије. Обрадовала сам се кад сам сазнала да ће ми српскохрватски предавати Десанка Максимовић. Имала сам дотле много добрих професора, било је међу њима и напредних људи који су нас младе подржавали у нашим сновима. Али Десанку сам највише волела и мада сам прво била у суседном разреду, она ме убрзо пребацила себи. Године нам нису сметале да постанемо још у то време присни другови. Десанка је увек била млада колико и ја и имала разумевања за све оно о чему сам ја маштала. Убрзо сам постала председник књижевног одбора литерарне дружине. Имала сам мало више од четрнаест година. То је било поверење које ми је дато и које нисам смела изневерити. На седницама дружине читала сам своје прве озбиљне песме. Увек ме питају за прву песму, а ја увек кажем да она прва, да оне прве песме нису у ствари биле песме него покушаји. Писала сам их као дете у основној школи и мада је једна од њих објављена још кад сам ишла у први разред и кад нисам имала седам година, ја заиста мислим да су то само невешти дечји покушаји који су се допали мојој учитељици, па их је она послала у „новине“. Онда су ми тражили слику, па су ме одвели да се сликам код фотографа са мојим мечетом, о коме је била и написана једна од првих песама. То је била моја прва слика у новинама. У то време, пред одлазак у школу, разболела сам се, оболела су ми плућа, па су ме после прележане болести послали у северно приморје, у борову шуму у Биограду на мору. Била сам тужна и сама у дечјој колонији, где никог нисам познавала, најмлађа од свих, па сам тих првих дана написала тужну песму „Мала једрилица на мору“:

Лети мала једрилица
као бела морска птица
у њојзи је увек мир

тужно море тихо жубори
на Јадрану једна барка
плови по води.

То је била моја прва песма. Друга је већ била веселија. Упознала сам се с децом, спријатељила и писала сам кући писмо у стиховима, које је било весело и на које сам добила од деде одговор. Писала сам у основној школи песме о јесени, о сирочету, о меци коме сам случајно одвалила уво, о мајци, о мору, о птичету које се смрзло једне зиме пред мојим прозором, о свему оном што ме узбудило, што сам дубоко осетила. А онда сам мање писала, мање бележила стихове, а више читала. Читала сам много, гутала сам књиге као да сам схватила да без тог пространог и богатог света нећу моћи даље. В својој петнаестој години написала сам своје прве озбиљне песме. Песма „Свели су млади љиљани“ за мене је, у ствари, моја прва песма. Био је четрнаести децембар. Вратила сам се из школе кући и у даљини сам чула повике: „Доле рат!“ Радознала, потрчала сам да видим шта се догађа и помешала се у бујици омладине. Чула сам прве плотуне, видела прве мртве на плочницима Београда. За мене је овај дан био крај мога детињства. Дошла сам кући и написала песму. Дала сам је председнику своје литерарне дружине, Станици Буровац, а она старијим друговима — студентима, па је већ петнаестог децембра Станица дошла кући по мене да ме води на комеморацију палим, која се одржавала у сали Правног факултета. Моје чуђење било је велико: слушала сам своје речи са подијума, први пут је неко рецитовао моју песму. Ушла сам тад у редакцију „Зоре“ и „Новог средњошколца“, напредних омладинских листова. Постала сам члан СКОЈ-а. Била сам најмлађи члан руководства Прве женске гимназије. Ту почиње мој пут београдске омладинке, сличан путу хиљада младића и девојака, одраслих у оно бурно предратно време, ту сам стекла многе другове, који су и данас живи, и многе који су данас само имена школа, бригада, улица. Књига би читава требала да их набројим и да кажем само неколико реченица о њиховој младости. А њихова младост била је и моја младост.

Био је 8. септембар 1940. године, био је то један од многобројних омладинских излета у Кошутњак. Ту, надомак Београда, у шуми Кошутњаку, било је наше излетиште и састајалиште, били су ти наши недељни изласци и смотра снаге београдске омладине. Певало се ту, играло, шетало по шуми, били смо на свежем ваздуху, али смо имали времена и да измењамо мисли и да се упознамо. Постајали смо једна велика породица. Нико није сањао да ће тога дана у омладину која је безазлено седела на трави и певала полиција сасути нове плотуне. Изненада, усред недопеване песме, сјурили су се са брда коњаници и расули рафали. Друмом крај железничке пруге стигла су већ и мртвачка кола, унапред спремна на жртве. Било је то за нас најмлађе прво ватрено крштење. Пали су Сократ Димовић и Бранислав Петрушевић (Бранд), али су дечје руке Зорице Божовић и Наде Анастасијевић прве дограбиле каменице у одбрану. Почела је камена битка. Никад нећу заборавити тај осми септембар, никад нећу заборавити погреб Бранислава Петрушевића, дугу поворку која је београдским улицама ишла окићена црвеним каранфилима, ни говор Браце Бјелића на отвореном гробу са заклетвом београдске омладине, с обећањем да га нећемо жалити сузама него борбом, иако смо сви тада плакали. Ни Брандову мајку нећу никад заборавити, мајку која је збацила црни вео са главе у раку и, гушећи се у сузама, изговорила: „Сине, неће мајка да те жали, и мајка ће да пева кад си погинуо за слободу!“

Дошао је онда рат. Онај страшни, у злим сновима сањани, и ми, најмлађи Београђани, голобради младићи и девојке нежних увојака постали смо војници револуције. Оно што сам у рату преживела, оно што сам осетила у народноослободилачкој борби покушала сам да кажем у својим песмама за децу и одрасле, и у својој прози, у романима „Зашто грдиш реку“ и „Јутро“. И још сам остала дужна тим данима. И у „Звезданим баладама“ сам покушала да уткам делић тих дана. Ја знам да млади људи више воле радосне песме и приче, и ја сам их волела, и ја их волим, а ви ћете ми опростити за све оно тужно и тешко о чему сам писала, верујте да сам то морала да напишем. Била је то жеља да упознамо зло да бисмо се против њега борили. Да се ослободимо глади, голотиње, болести и умирања, и да бисмо могли у миру да живимо. Да не мора моја мајка да бди целе ноћн крај врата неће ли упасти полиција, да ја не ноћивам у рушевинама, да се не крију код нас онакви дивни људи као што је била Јованка Радаковић, асистент професора Белића, као што је био доктор Тоша Бороцки, илегални секретар лекарског синдиката, који су страдали. Њих помињем зато што сам од њих највише научила о тежњи човека да створи друкчије друштво, у коме ће сви људи моћи људски да живе. Јованки и њему дугујем за многе лепе књиге које сам прочитала, за „Мајку“ Максима Горког, за „Виринеју“, „Нову земљу“, „Карабугаза“, за „Лулу“ Пјера Дибуа, за „Порекло породице и друштва“ и за „Комунистички манифест“. Никад нећу заборавити неку необичну грозницу коју сам осетила читајући речи „Манифеста“, читајући почетак о бауку који кружи светом, кога се боје нечисте савести и они који хоће рат, а кога ми дозивамо свом својом младошћу дозивајући праведнији свет. Данас, кад се ниједна књига не крије, тешко је и замислити онима који расту и који нас смењују с каквом смо љубављу и гордошћу и спремношћу на жртве скривали сваку књигу која би нам откривала ново. Знали смо да полиција не хапси само људе него и књиге и морали смо их бранити.

А књига ми је била одувек пријатељ и пре ових које сам поменула имала сам много књига — пријатеља. Знам да сам волела „Чика-Томину колибу“, „Малог Трота“, „Малог лорда“, „Козетину лутку“ и „Гавроша“, „Без породице“, књигу о Лују Пастеру, бајке разних народа, наше народне приче, а још више нашу народну поезију.

У тешким ратним данима мало сам читала, још мање писала. Понека пркосна песма, понеки борбени стих. Леци, састанци. Прве акције, саботаже. Прва хапшења и стрељања. После једне наше акције стрељано је двеста талаца, међу њима и мој отац. Тада, 1941, оне прве ратне зиме написала сам пародију на немачку солдатску песму „Лили Марлен“. Ишли смо улицама Београда и певали је на немачку арију, пркосећи Немцима. Касније сам хапшена и протерана из Београда. Ту песму сам чула идући Србијом и нико није знао да је моја, а мени није било жао, радовала сам се што је живела у другима.

Кад сам се за време рата тешко разболела на плућима, нисам ни у једном тренутку помишљала да треба да лежим, носила сам болест на ногама док сам могла, спавала у рушевинама, а мама ми је доносила храну у торби и предавала на улици верујући да ја ипак негде имам кров и преноћиште. Често сам га имала у кућама другова и пријатеља. Мајци сам говорила да се не брине, да сам ја на сигурном месту.

Видела сам многе градове и села Србије. Поморавље, Топлица. Видела сам како народ живи. Сазнала сам више о сиротињи, болестима, оскудици. Гледала сам како непријатељ тера људе, жене и децу из села да препознају мртве. И стрељање на Морави сам видеда. И чула сам о храбрости многих, чак и деце. Тада сам почела да пишем „Звездане баладе“. До мене је стигла вест о девојчици коју су убили због петокраке, о дечаку коме су урезали у чело звезду.

Волела сам да читам и да учим, да маштам, да сањам о далеким путовањима. Рат ме је отргао од књига, а понекад и од маштања. За четири године рата мало сам прочитала, а много научила. Живот је — најбоља књига. И много књига сам смислила и у себи написала — ко зна хоћу ли их једном заиста и написати.

Завршавајући овај текст, хтела бих да споменем и име своје учитељице: звала се Милица Стојановић, волела ме и учила, и прву моју песму она је послала у новине. Волела сам је много. Хтела бих да јој једном то кажем, а живот нас је раставио, никад је више нисам срела, никад ништа о њој чула, иако сам за њом трагала. У време кад ме учила била је млада и лепа и веровала сам да су она и моја мама две најлепше жене на свету. У љубави је човеку све лепо, као што је и моје мало сиротињско мече било за мене најлепша играчка.

Године 1944. написала сам прве песме за децу, за малишане, за оне које су борци повели с разрушених огњишта и спаљених кућа. Биле су то песме: „Малишан на стражи“, „Сети се, друже“, „Ми смо деца“. Они су их знали напамет, а ову последњу су и певали.

Још 1944. песме су ми умножене на шапирографу, а песма „Сети се, друже“ штампана је 1944. у Америци у листу наших исељеника. „Малишан на стражи“ написан је детету докторке Саше Божовић, малишану кога је морала да остави у снегу, и свој деци која иду зими с војском, деци без родитеља, без крова, којој је рат отео детињство. Волела сам малог Мишка, Симу, Буру и Јовицу, и многе друге чија имена не памтим. Нека ми опросте ако прочитају ове редове. Сима је после рата умро, Бура је имао седу косу и тринаест година, Јовица није хтео да чита бајке које сам му дала док није видео да их је прво прочитао друг Рато Дугоњић, па је после и он дошао по бајке, и рекао да су му се допале, а чинило му се да је срамота да их чита јер је већ велик и прерастао бајке. Мишка, одраслог младића, једном сам срела на улици Београда. Тој деци сам почела да пишем, а наставила својој деци и свим дечацима и девојчицама који ме примају за друга.

Прва моја штампана књига за децу била је „Дани разиграни“. Изашла је одмах после рата. Затим су следиле књиге: „Подземни хероји“, „Пионирско пролеће“, па „Звездане баладе“, и „Љуљашка на грани“. Касније сам написала сликовницу „Да се упознамо“, онда „Сребрну косу“. „Сребрна коса“ је прича о дечаку који је оседео за време рата. Под насловом „Ластавица“ написала сам књигу приповедака. Написала сам још поему „Летећи људи“, збирку песама за децу „Пријатељи“, а затим роман „Збогом, велика тајно“. То је прича о мом детињству. Роман је до данас преведен на мађарски, пољски и шиптарски. На румунски ми је преведена књига песама и поема „Подземни хероји“.

За одрасле сам написала више збирки лирике: „Три пролећа“, „Трагови без стопа“, „Пољана“ и „Ноћ ова последња“ и романе „Зашто грдиш реку“ и „Јутро“.

Мира Алечковић
Из школске лектире, 1966.

 

 

Солидарност ће спасити свет.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЗВЕЗДАНА БАЈКА О ВЈАЗМИ

ЛЕТЕ ПО СРЕБРНОМ СНЕГУ САНКЕ,
БОРОВИ СНЕЖНИ, СНЕЖЕ И ЈЕЛЕ…
ТО ЈЕ ПОЧЕТАК ЗВЕЗДАНЕ БАЈКЕ…
СНЕГ ДУБОК, ИДУ УМОРНЕ ЧЕТЕ…

ЈА СЕ ТО СЕЋАМ ЗИМЕ ЈЕДНЕ,
ЈА СЕ ТО СЕЋАМ ТУГЕ ГОЛЕМЕ,
СПАЉЕНО СЕЛО, ПУСТО СЛЕМЕ
И ДЕТЕ ЈЕДНО СА ЗГАРИШТА
У ЗАГРЉАЈУ ПАРТИЗАНКЕ.

НОСИ ГА, СПОРО КРОЗ СНЕГ КОРАЧА
ДОК БЕЛА ВЛАКНА ВЕТАР МОТА,
И ЗАНОСИ СЕ ОД ДЕЧЈЕГ ПЛАЧА,
ОД ОВОГ БУНТОВНОГ МАЛОГ ЖИВОТА.
ОТКРИЋЕ ПЛАЧЕМ ГДЕ ЈЕ КОЛОНА,
И ЗНАЋЕ МЕЦИ КУДА ИДЕТЕ,
ДЕВОЈКО ДРАГА ИЗ БАТАЉОНА,
ПЕВУШИ ПЕСМУ, УСПАВАЈ ДЕТЕ.

УМИРИЛО СЕ, КЛОНУЛА ГЛАВА,
ЋУТИТЕ, ПУШКЕ, ТИШЕ, ТИШЕ,
ПУСТИТЕ ОВУ МАЛУ ДА СПАВА,
ДЕВОЈЧИЦА ЈЕ ОВА САМА,
НИКОГА НЕМА, НИКОГА ВИШЕ.

ЋУТИТЕ, ТОПОВИ У ДАЈИНИ,
У СНЕЖНОЈ БУРИ, И ДИВЉИНИ
ОВО СИРОЧЕ МАЈКУ САЊА,
И УМУКНИТЕ, МИТРАЉЕЗИ,
НЕК ДЕТЕ ОВО СПОКОЈНО СПАВА,
ДА СЕ НА ПРОЛЕЋЕ РАДУЈЕ БРЕЗИ,
ДА НА ПРОЛЕЋЕ ПОТРЧИ ТРАВОМ,
ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА НЕМИРНА ПЛАВА,
БЕЖИТЕ, ЦРНЕ ПТИЧУРИНЕ,
СА НЕБА МОЈЕ ДОМОВИНЕ,
НЕ БУДИТЕ МИ ДЕТЕ ШТО СПАВА…
А КАКО ЋЕМО ИМЕ МУ ДАТИ?
КО ЗНА КАКВО ЈЕ ЖЕЛЕЛА МАЈКА,
У ОГЊУ КУЋЕ СПАЉЕНА МАТИ…
ВЕТРА ФИЈУЧЕ, СНЕГ СОЛУЈАВА.
ЉУДЕ ВЕЋ ЈЕДВА НОГЕ ДРЖЕ,
ПРЕНЕСИ ДАЉЕ: – КОРАЧАЈ БРЖЕ.
ПРЕНЕСИ ДАЉЕ: – ВЈАЗМА ЈЕ ПАЛА…
ВЈАЗМА ЈЕ СЛОБОДНА, – ПРЕНЕСИ ДАЉЕ…

РАДОСТ СЕ РАЗЛИЛА ПО КОЛОНИ,
СВА СРЦА НАДОМ ЗАИГРАЛА,
ВЈАЗМА ЈЕ СЛОБОДНА, ВЈАЗМА ЈЕ ПАЛА.

НЕКА СЕ ВЈАЗМА ЗОВЕ И МАЛА!
ПАРТИЗАНКА ЈЕ ПРОШАПТАЛА.

НЕКА СЕ ВЈАЗМА ЗОВЕ И МАЛА…
ПАРТИЗАНСКА ЈЕ КОЛОНА СТАЛА…
КОМАДАНТ НА РУКЕ ПОДИЖЕ ДЕТЕ.
– ДРУГОВИ, ТИШЕ, НЕКА СПАВА…
– НЕШТО ЈЕ ЛЕПО РЕЋИ ХТЕО,
У ТОМ ТРЕНУТКУ ПРЕКО ГЛАВА,
ЈЕДАН ЈЕ РАФАЛ ПРОЛЕТЕО.

– ПА БУДИ СРЕЋНА, ВИЖЉО МАЛА,
ИМЕ СИ ДОБИЛА ОД НАШЕ ЧЕТЕ…

ПАРТИЗАНКА ЈЕ ЗАПЛАКАЛА
И ДАЉЕ КРОЗ СНЕГ ПОНЕЛА ДЕТЕ.

А СНЕГ ЈЕ ВЕЈАО, ВЕЈАО БЕО,
СВЕ НАМ ЈЕ СТАЗЕ БИО ПОМЕО
И МИ ИШЛИ ПО БЕСПУЋУ
ДО ПРВОГ ОГЊА СЛОБОДНОГ СЕЛА
ТРАЖЕЋИ МАЛОЈ ВЈАЗМИ КУЋУ,
САВ ДАН СМО ИШЛИ ПУТ ЈЕДНОГ КРОВА,
СВУ НОЋ СМО ИШЛИ ПУТ СВЕТЛОСТИ,
И БАЈЦИ ЈЕДНОЈ ЗВЕЗДАНОЈ, БЕЛОЈ,
БИЛИ СМО ТОГА ДАНА ГОСТИ.
И СЛАВИЛИ СМО ЈЕДНО СЛАВЉЈЕ
ПЈАНИ БЕЗ ПИЋА, СИТИ БЕЗ ХЛЕБА
ЗБОГ ЈЕДНОГ МАЛОГ СИЋУШНОГ БИЋА
ШТО НОСИ ИМЕ СЛОБОДНОГ НЕБА.

…БИЛО ЈЕ ДАВНО, ЗЕМЉО, ОПРОСТИ
И СЕЋАЊА СЕ ДАЛЕКА МУТЕ.
УЋУТАЛИ СУ МИТРАЉЕЗИ,
САДА ЈОШ САМО ЗВОНИ ЗВОНО
ВЕЛИКИХ САНКИ МОЈЕ РАВНИЦЕ,
СНЕГОМ СЕ ВИЈУ СЛОБОДНЕ ПТИЦЕ.

ЈА УВЕК ВИДИМ КАД ЈЕСЕН ОДЕ,
КАД СНЕГ ЗАВЕЈЕ БЕЛЕ СТАЗЕ,
КАД СЕ ЗАЛЕДЕ ШИРОКЕ ВОДЕ,
ГДЕ ИДУ ЉУДИ ГЛАДНИ И БОСИ,
ИДУ И ИДУ ПУТ СЛОБОДЕ
И СВАКО ВЈАЗМУ МАЛУ НОСИ.
mFr3T7Z.jpg

Солидарност ће спасити свет.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Život, da život bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao šume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da čovek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve više takvih sa čovečnom reči
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleči.

Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči
iskolačene do besvesti,
kad život kažeš, da vidiš žene
sve zdrave žene, blagovesti
bremene žene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da će im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kažeš majke, marame vrane
da ne lepršaju pred tvojim vidom,
kad kažeš čovek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad čovek kažeš, o kad kažeš,
da teče jedna široka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za čoveka.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe

  • Волим 1

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

Песма за мамине очи

За све бесане ноћи
и за све брижне очи
које си од мене крила,
за све уздахе твоје,
за очи које се боје,
за мене, мајко мила,
за све пољупце твоје,
за руке твоје меке,
за речи топле благе;
које си шапутала,
за све, за све ти хвала,
за сву одшиту дугмад,
за све немирлуке моје,
за порубе које си шила,
за сваку твоју сузу
која није потекла,
за све што си ми дала,
за све што си ми рекла,
хвала ти, мајко мила.

(леееееееепи дааани мооооооог детињства)

  • Волим 1

Солидарност ће спасити свет.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...