Архим. Никодимово разобличавање артемијевског раскола

[александар живаљев]

Пише: др Александар Живковић

                                                                           Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја

Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.).

Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо.

Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. 

Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено.

Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа").

Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи.

Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима.

Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну".

То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују.

Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора.

Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце.

О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге:

"Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља."

Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да:
"Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође."

А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175)

Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње).

Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге.

На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње.

 

 

 

 

View full Странице

[Ivan Marković]

Брате Ацо, одличан текст 

[Августин]

Веома је добро да се појавио овај текст којим се приказује књига архимандрита Никодима која је писана без унапред задатих премиса или острашћеностии којом се на неки начин он рехабилитује у нашој црквеној јавности, тако да више неће моћи да буде предмет изругивања оних који једва чекају да неко каже неку глупост па то као оспоравају.Хвала Александру што се потрудио да нам прикаже ову књигу

[Zoran Đurović]

Oдличан и у право време!

[Ведран*]

Хвала за текст.

А да полушаљиво питам. Ја не схватих да ли се то архимандрит позива на о. Зорана али не и на в. Атанасија, или само наводи аргументе истоветне о. З?

[александар живаљев]

1 hour ago, Vedran рече

Хвала за текст.

А да полушаљиво питам. Ја не схватих да ли се то архимандрит позива на о. Зорана али не и на в. Атанасија, или само наводи аргументе истоветне о. З?

Позива се на оца Зорана у доказивању да раскол није настао због јереси. А сам критикује позивање Артемија на Светог Јована Златостог, побијајући паралелу тачку по тачку. При томе не користи владику Атанасија који је исто то критиковао раније.

[Леон Професионалац]

И даље ми остаје нејасно како је тај архимандрит Никодим постао исповедник читавом свештенству Епархије ваљевске. Да, да, баш сваки поп мора њему да се исповеда.

Не могу да схватим како је могуће да ужива огромно поверење у Епархији ваљевској и да Епископ ништа не ради без њега.

То што цитира о. Зорана можда говори о промени личног курса, то даје наду... 

[Ведран*]

пре 31 минута, Леон Професионалац рече

И даље ми остаје нејасно како је тај архимандрит Никодим постао исповедник читавом свештенству Епархије ваљевске.

Па ваљда га је Владика поставио? Узгред та пракса постављања исповедника ми је недрага. Али ваљда зато што се попови махом не исповедају мора да им се наметне декретом па макар једном годишње ради декорума 

[Леон Професионалац]

пре 1 сат, Vedran рече

Па ваљда га је Владика поставио? Узгред та пракса постављања исповедника ми је недрага. Али ваљда зато што се попови махом не исповедају мора да им се наметне декретом па макар једном годишње ради декорума 

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

Познајем га јако дуго...

[Леон Професионалац]

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада... Мислим се, критика као критика је и потребна но овај стално лупета глупости.

Неки монаси уместо да се смирују свако мало неки почиње свој лични рат издајући се за Месију. Докле више?

Овога је требало одавно склонити.

[Ведран*]

пре 8 минута, Леон Професионалац рече

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

Познајем га јако дуго...

Да, разумео сам, али бојим се да нико од нас нема одговор на то питање. Вероватно према њему гаји поверење као према духовнику. Ни мени није јасно.

Или!!

Нико други није хтео да се прихвати да буде исповедник.  

[Ведран*]

пре 7 минута, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада...

Да, ђакон Ненад неофит 

[Ivan Marković]

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

A što se ti petljaš u poslove druge eparhije? Odakle ti to pravo? 

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Познајем га јако дуго...

Ja tebe dovoljno dugo...

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада...

 

Što se tiče đakona Neše, ako ga je kritikovao zbog hvaljenja one skaradarije na Bitefu (ili čemu god već ...) to mogu samo da potpišem.

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Неки монаси уместо да се смирују свако мало неки почиње свој лични рат издајући се за Месију. Докле више?

To rade i neki popovi. Dokle više???

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Овога је требало одавно склонити.

Ne samo njega...

[Ivan Marković]

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу 

Nadam se da nije potrebno da ja  kopam po netu 

[Ivan Marković]

пре 8 минута, Ivan Marković рече

Nadam se da nije potrebno da ja počnem da kopam po netu