Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!

[Поуке.орг - инфо]

Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира.

 

Звучни запис беседе

 

Извор: Радио Слово љубве

 

View full Странице

[JESSY]

ДУХОВНИ МЕД

 

У човековом животу постоје различити периоди и стања. Кад човек тек приђе Богу, начита се аскетских књига и у њему се распламса жеља да се угледа на свеце, иако је још дете, и то каприциозно и самољубиво, а притом говори да не жели да живи по осећањима, већ жели да живи духовно, то може бити страшна пародија на истину о Богу.

Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба да живимо. Ево, наш митрополит Филарет је врло осећајан човек, али су његова осећања племенита. Свети Јован Кронштатски је био врло осећајан човек, због тога су неки чак и патили, али у сва његова осећања ипак била усмерена на угађање Богу. И његова туга због греха је такође осећање, осећање да је душа згрешила. Он се просто пео на Небо како би молио за опроштај…

Ако нам се одузму осећања, у шта ћемо се претворити? Страшно је и замислити. Светитељ Игњатије Брјанчанинов је о осећањима писао трезвено и тачно, али је живот различит. Наравно, поводећи се за осећањима човек неће далеко стићи. Али кад се налази у безосећајном, сломљеном, мрзовољном стању и апатији то је налик на смрт. Зато имамо дух, душу и тело.

Ако је реч о телесном животу, све нам може бити мање-више јасно. Душевном човеку су потребна нека осећања, емоције, нека стања, он живи тиме. Духовни човек живи само оним што је од Бога, ништа друго не прима, јер ће у том случају у душевном стању бити кашика катрана — греха. Зато је за нас важно да одредимо у ком стању се налазимо, која је наша данашња мера. Овде је важно узети у обзир околности нашег живота, околности ближњих и много тога другог. И манастири су различити.

Сваки човек живи по одређеним фазама. Кад душа расте, она с болом прелази из једне фазе у другу. Све то нам је данас својствено.

Пошто смо заражени грехом, опасно је имати поверења у своја осећања, јер ако на пример, осећамо увреду и неповерење, непријатељ ће насликати такве слике од којих можда нећеш моћи да се одвојиш. Зато, иако се налазимо у таквом телесном, чулном, стању, душевном, користимо неке ствари које су повезане с духовним животом. То су послушање, између осталог, извесно одрицање, одбацивање свог разума у неком тренутку. Јасно нам је да, да бисмо ишли даље, да не бисмо грешили и да се не бисмо поводили за грехом, треба пре свега да се боримо са собом и да тражимо истину Божију, а не своју истину. Међутим, наравно, то нам не полази за руком тако једноставно, и овде је потребна посебна благодат Божија, велико стрпљење и трезвеност, које нажалост данас не поседујемо. Наравно, каже се „пожури полако“, и телесни човек не постаје одмах духован. Ако је неколико година ишао у храм, а већ на све гледа с духовног пиједестала то је смешно.

Наравно, имамо интуицију, али је важно да немамо поверења у себе, да не инсистирамо на својим осећањима, на неким стањима и виђењима, да не будемо тврдоглави. Ако видиш да се десила грешка, треба да је признаш и да се смириш, да замолиш за опроштај.

Кад човек тежи ка добру, светлости и чистоти, ка истини Божијој и види своју немоћ (а што више тежи, тим више види своје немоћи) то је веома добро. Човек сматра да тако и треба и ништа не приписује себи. То је врло лепо. Али данас смо, нажалост, сви врло чулни и духовно крхки, и вероватно треба још много да се потрудимо како бисмо закорачили на неки други степеник и рекли: „Већ трезвено оцењујем ову или ону ситуацију, сад више нисам подвргнут овим стањима и у мени живи Дух Свети, желим само оно што жели Бог.”

На пример, молитва Спаситеља у Гетсиманском врту. Он се као човек молио: „Господе, нека Ме мимоиђе чаша ова. “Каква је то молитва? Чулна. Али чулна молитва је била побеђена послушношћу вољи Оца Небеског: „Али нека буде воља Твоја.“

Зато је важно да човек види своју меру, своје стање, и да га не обузима ужас због тога што не видимо себе онаквима какви бисмо желели да будемо, што нисмо у црквеном календару, с неким ореолима, већ видимо своју немоћ. И апостол каже: Чиме могу да се хвалим? Својим немоћима. Јер, да бисмо тражили вољу Божију, нису довољни сопствено стање, интуиција и осећања, потребна је потврда. Треба је тражити у околностима, у речима људи у које имамо поверења, у молитви. Мислим да не треба бацати жреб, јер новчић може различито да падне и рачунати на то да је наша молитва толико јака да ће новчић пасти онако како Бог хоће, чини ми се да такође значи искушавати Бога. А молити, куцати, тражити — то је исправно. Ако будет ако поступао човек ће сигурно наћи оно што тражи.

Кад осећамо свој међусобни утицај, нашу међусобну одговорност, схватамо да наш грех није само наш пораз, већ је и бол наших ближњих. Кад се човек моли за цео свет његова душа је отворена за Бога, у њој живи љубав Христа Који је дошао да спаси грешника — не одређене људе који ти се свиђају и твоје рођаке, већ баш сваког човека. Зато смисао монаштва није просто у прерастању душевног човека у духовног. Потребно је да у твом срцу постоји туга због сваког брата или сестре. То је већ висина. И о њој треба да говоримо, али је чињеница да данас за ту висину нисмо спремни, зато нам је потребно много небеске хране којом нас Господ храни. Потребно нам је искуство љубави Божије према нама и поверења у Бога како би се у нама заиста нешто променило и како бисмо заиста пустили Бога у свој живот. И кад човек, посебно у невољи или болестима, проживи много година у духовној трезвености, у борби против тела и крви, у њему се појављује виђење вечности. То је врло лепо и важно сведочанство тога да Господ може да живи у човековом срцу и да заиста управља његовим животом, а не онако, у налетима.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/duxovni-med

 

[JESSY]

„ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“

„Не могу да не приђем“

Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.

Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.

Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“

Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“

Циљ

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.

Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“

На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.

Шта је то љубав?

Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?

Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.

Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).

Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.

Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?

Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.

Ако немате страха

Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.

Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“

Колико храбрости имаш

Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“

Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“

[Стаљиново унуче]

пре 19 часа, JESSY рече

„ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“

„Не могу да не приђем“

Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.

Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.

Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“

Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“

Циљ

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.

Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“

На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.

Шта је то љубав?

Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?

Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.

Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).

Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.

Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?

Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.

Ако немате страха

Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.

Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“

Колико храбрости имаш

Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“

Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“

@Željko Injac o овоме си ми говорио синоћ

[JESSY]

„НЕ ВИДИМО ЧОВЕКА С КОЈИМ РАЗГОВАРАМО…“

Протојереј Андреј Лемешонок 

 

 

Реч духовника обитељи

Ако уста ћуте то не значи да човек ништа не говори… Као што је лепо рекао преподобни Серафим Саровски, човек који је стекао дух мира, дух љубави, више не мора да прича, то није обавезно. Срце испуњено Богом говориће гласније него уста, ако је срце празно.

Често дижемо глас, нервирамо се кад желимо да нас неко чује и да уради по нашем. Али нас људи не чују, зато што не видимо човека с којим разговарамо, с којим покушавамо да остваримо контакт. Да би дошло до сусрета Христос треба да буде међу нама. Моје „Ја“ притиска, моје „Ја“ болно рањава другог човека, и зато он не чује. Нека свако погледа себе: кад нам неко прича заповедничким тоном, као да командује, гласно и захтевно, и нехотице се рађа нека одбрамбена реакција. А кад нас замоле — молба је иста, али је у речима присутно смирење, поштовање, а да не говорим о љубави, зато што ако буде љубави, чуће нас на километар — то је потпуно друга ствар.

Али љубав је дар. Љубав долази у срце које је спалило све своје болести, које је извадило све своје трнове, које се предало Христу. Љубав је већ деловање Самог Бога, Који делује у човеку.

И онда Господ Сам води човека, Сам управља, Сам уређује све ствари које су потребне за спасење.

У Цркви је све тако мудро уређено (ако се правилно гледа) да немамо повода да мислимо како смо ми нешто урадили, нешто рекли, нечега достојни. Зато што делује Господ, Дух Животворни. Кад одлази Дух Божији човек није способан ни за шта. Увек је способан да учини грех, али за стварање, за неко деловање усмерено на јединство, на изградњу, није. Зато што нема унутрашњег живота, нема фила. Пита може бити лепа, али какав је фил у њој? И обрнуто, фил који не изгледа много лепо —с печуркама, с луком, може бити укусан. Тако је и са човеком. Видиш, човек је неугледан, и одједном чујеш како почиње да прича и мислиш: каква је лепота у човеку! А дешава се да је човек наочит, леп, згодан, али… мртав. Зато што је у њему грех, зато што човек живи усамљено, без Бога.

И молитва. Наравно, можемо да кажемо да нам је потребна срдачна молитва, велика молитва, али нам је пре свега потребна пажљива молитва.

Да би се родила љубав прво је потребна пажња, потребан је стални унутрашњи труд, контрола над својим речима, над својим корацима. Иначе ћемо сањати о неким неостваривим стварима и све уништавати.

Пут ка Христу почиње онда кад човек дође себи, кад се сети љубави Божије и кад уопште види у каквом стању се налази.

[JESSY]

"ЧОВЕК СА СВОЈИМ "ПРАВОСЛАВЉЕМ" НЕ ВИДИ БЛИЖЊЕГ, КОЈИ СТРАДА..."

Протојереј Андреј Лемешонок, 

 

Реч духовника обитељи

Црква је јединство, она је у овом свету неразрушива, њу ни врата ада не могу одвојити, зато што нас Христос воли, а Црква је саздана на љубави Христа према човеку. Та љубав постоји и данас, постојаће и сутра - та љубав је безусловна, зато што је не потиче од нас, напротив, ми се на њу навикавамо. Та љубав се не умањује, чак и тамо где се умножио грех, још већма преизобилује благодат (Ср.: Рим. 5:20). Господ нас не пита: "Да ли си достојан или не Моје љубави?" Он нам говори: "Желиш ли ти ту љубав?"

Бог нас не присиљава на Своју љубав. Ми живимо милошћу Божијом, том љубављу Божијом која нас данас сједињава, без обзира на све то што је греховно у нама, што, рекло би се, одавно би био довољан разлог да нас јошвише разједини. Видимо, како поједини људи, препустивши се људским виђењима и некој врсти људског вредновања и истине, одлазе предалеко. Они су одлучили да је њихова истина једина исправна и да је њихово мишљење једино важно, али то је грешка. Када човек увиђа ту грешку? Може је видети или на крају свог живота, а можда и веома ускоро...

Тужно је слушати о падовима... Сатима проводиш време на исповестима, долазе млади људи који говоре о томе како им је ђаво разрушио породице, како се људи жесте и љуте један на другог. Чак му успева да уради оно најгоре - породице постају непријатљи због некаквих материјалних размирица, због наследства, квадратних метара површине. Како је то страшно! Како човек може да направи лош избор, да се покаже безуман! Тако је све време.

Када стално слушате то, дешава се да оптимизма и радости има све мање и мање. Тада треба схватити да је то све периодично, повремено, површно. Треба говорити о источнику живота, о радости која постоји, која дејствује у овом свету и која га побеђује. Некада је просто немогуће видети то својим очима, тада су нам за то потребни вера и поверење у Бога. Овде је нужно одбацити себе, своје мишљење, своје виђење дате ситуације.

Добро је да се човек смирава и да слуша. Некада он то не чини. Најтужније је то, што се такве ситуације некада прикривају псеудоправославним идејама и доводе до апсурда: човек са својим "православљем" не види ближњег који страда, који се мучи - а поред њега је! Треба решавати космичке задатке и најбоље је све и одједном. Од тога, опет, не долази оптимизам, али је потребно неговати веру и наду.

Дужни смо да помажемо једни другима, да носимо немоћи једни других, да не бисмо отпали и да не бисмо упропастили свој однос и своју везу са Богом. Наша општа молитва и сабрања нам помажу, вероватно нам се то не дешава увек. Некада имамо веселу молитву, некада тужне, а понекад веома тужне. Без обзира на све, морамо да наставимо да живимо даље овај живот, да га проживимо и преживимо неке странице нашег живота, његове тренутке, периоде и оно што из њих произилази, али не да бисмо грешили, и запали у грех, који је некада много уверљивији од онога што говори Господ.

Наш пут се наставља, и питамо се на шта ћемо наићи, шта ћемо открити из садашњег живота. Најважније је да је Бог присутан, да су и наш живот као и животи наших ближњих у Његовим рукама, а не у рукама неких случајности, виђења и неких дешавања. Све је под Божијом контролом.

[JESSY]

Свако од нас је подвојен: живе у мени два човека (в.: Рим. 7: 14-23). Али ја желим да живим по љубави, учим да живим по љубави, и молим Бога да ми опрости то што у мени има још толико много греха! И храм који је Господ основао као велику војну болницу, као велику болницу за сваку душу, јер нам је свима потребно лечење, и лек који нам Господ даје — Своје Тело и Крв да бисмо живели вечно — све то постаје заиста главно у нашем пролазном животу.

Желео бих да побеђујемо сваку тугу, сваку жалост и сваку недоумицу овог света радошћу — радошћу због тога што смо у извесном животном тренутку срели Бога, и што је у нама почео нови живот; радошћу због тога што очекујемо сусрет с блиским, драгим и вољеним људима који су већ отишли у вечност. Зато што је смрт побеђена. Али с осећањем ове победе можемо да живимо тек онда кад идемо за Христом, кад не одступамо, кад не подлежемо саблазнима којих у овом свету има тако много, кад имамо главни циљ и кад је основни задатак у нашем животу да се заувек сјединимо с Богом, за вечност. А све остало ће се придодати. На нашем животном хоризонту има и болести, и невоља, и жалости. Све је то било и биће. Али ми већ имамо веру, већ имамо наду, у нама живи она љубав (можда је још увек нема много, али већ живи), која треба да нас учини заједничарима другог живота — вечног, у који улазимо већ сад — примамо Христово Тело и Крв за живот вечни.

[JESSY]

Када човека дотиче благодат, он схвата да се догодио сусрет са Богом и апсолутно је немогуће описати речима шта се у души тада дешава. То дешавање превазилази сва земаљска и човечанска искуства.

Господ нам у Цркви пружа могућност да кроз реч, иконе, богослужења, појања саучествујемо у новом, вечном животу. Све што слушамо у цркви, у чему учествујемо јесте сусрет с Богом. Свето Причешће је сусрет са Богом: то је Тело, то је Крв! Примите!

Бог је пришао, али наравно, нисам спреман за тај сусрет.... Наравно, ја отварам уста, слажем руке на груди, целивам крајичак Путира, примам Свете Тајне, али нисам готов да умрем за Христа. Нисам спреман да се одрекнем греха, да изменим свој живот, да одем из овог света и да живим вођен неким другим вредностима. Не знам када ћу за тако нешто бити спреман, и да ли ћу уопште и бити спреман, али то што прилазимо Богу, што се причешћујемо и идемо у цркву нам даје наду.

За нас је то залог победе, нада на то, да ћу ипак у једном тренутку рећи "Не" греху и да ћу се покајати и да нећу само рећи "Не" греху, него и да ћу се изменити.

Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нама то бити немогуће. Потребно је променити наше сазнање и виђење целокупног нашег живота уопште света. То се већ све дешава на духовном степену не на душевном. Душевно је то како смо певали данас у храму, како је лепо баћушка данас беседио... Веома добро, одлично. Али, то је недовољно! Потребно је имати резултат.

Ево, човек је дошао у манастир - све. Међутим он се колеба. Човек је основао породицу, а још увек није сигуран. Због чега људи данас бирају да живе у грађанском браку? Можемо рећи да та жеља не даје одговор ни на шта, човек никоме и ничему није дужан. Ствар је у томе, што за то време, човек не верује у то да може волети једног човека цео свој живот. Не верује у своје унутрашње силе, не верује у то да може посветити свој живот другоме до самог краја, већ мисли "може бити то није моје, може бити да ће бити нечег још бољег", "одједном нешто се десило - неки ветар ће дувати и на крају и одувати" - та непостојаност, недоследност, та сумња, колебање у којем се налази грешан човек, немајући подршку, камен темељац вере на којем је неопходно градити свој живот. Све грађевине на песку се руше...

Бог нас приводи и припрема за сусрет. За многе људе то ће бити у последњим трзајима живота. Нажалост, видимо, да умирући човек, који Бога не познаје, у оном тренутку, када му се духовни живот открива, он не види Бога, већ демоне. Човек разрогачује своје очи, гледа у неком правцу, њему је то ужасно, али он не зна шта да очекује, зато што никад није имао искуство у сурету са Богом. То је оно што је ужасно. То је то животно финале, које нас може одвести у вечни страх. Како се само тај тренутак разликује од оног, када из овог живота одлази човек који је живео у вери! Он такође види све то, али у његовим очима су светлост и нада. Човек се не боји, он се поверава Богу, у њему нема панике, зато што је он томе стремио читав свој живот. На самом крају, тај сусрет се десио - започео је нов живот, вечни... Када томе постанеш сведок, осетићеш да си укључен у тајну вечног живота.

[JESSY]

Црква пише житија светих како би она бодрила човека, дала му пример. Често се сусрћемо са тиме, како је једноставно написано, да су мученицима прво одсекли једну руку, па другу и тако даље. Но, није све тако просто. Морао сам да читам протоколе о римским мученицима и о томе како су бацани лавовима. Није све изгледало тако лако, мученицима је било много страшно, плакали су и нису желели да умру, али Господ је покривао њихове немоћи, и они су давали своје животе за Христа.

Живот у манастиру је добровољно мучеништво, када човек намерно лишава себе слободе. Уколико тог лишавања нема, живот се гради на личној вољи, а то није манастирски живот и човек се тако не спасава.

Можете се навићи да живите свуда. Људи су живели и у концентрационим логорима, иако су услови били ужасни, рад је био тежак, била је присутна и глад. Тада као главну мисао морате имати духовно уздизање. Можете спавати на ексерима, и ходати по угљевљу, али, шта са тиме? А константно превазилажење себе, својег „Ја“, своје гордости ради Христа и постајање човека хришћанином, даје могућност да се победи плот и крв.

Оно што је главно јесте смирење и послушање. Уколико човек не слуша никога и мисли: „О, какво добро послушање! Нико ме не гони, сам себе одобравам, какво дивно место!“, тада он не добија ништа, већ напротив, губи.

Сетите се како је отац Софроније питао преподобног Силуана: „Старче, Ви ћете умрети?“, на шта му је старац одговорио: „Још увек се нисам смирио.“ Упркос деценијској титанској борби са плоти и крвљу, у њему је и даље живела гордост, високо мишљење о себи, због чега су му демони и приступали, али када се он смирио, нису више смели да му прилазе. Господ је открио Преподобном Силуану како да дође до смирења.

Човек свој живот гради како жели. Нико га не може зауставити: ни игуманија, ни духовник. Ја могу само да сведочим о томе да ли човек живи са Богом или не, да ли у њему има Духа. Ако има, онда је то радост. А уколико не видите смисао и садржај живота, онда нам остаје само да се надамо промени.

[JESSY]

Веома је болно живети у овом привременом свету, зато што је овде све саграђено на песку, на греху: на самољубљу, на сујети, на самоповређивању, на само-промоцији. Човек који живи у овом свету невољно се укључује у некакву игру, спектакл. Веома је тешко зауставити се и не живети онако како други живе, већ мислити о Богу и тражити Бога, ставити Њега на сам врх свог живота. Христос у овоме свету никоме није потребан, зато што свет у злу лежи (1. Јов. 5: 19). Зато уколико заиста желимо да будемо хришћани, позвани смо на борбу са самим собом и са светом који нас окружује. У нама живи грех, који у повољним условима излази из нас. Истовремено смо спознали љубав Божију, без које живот није могућ. Та раздвојеност, то мучење у којем се хришћанин рађа некада бива веома тешко. Али, треба живети.

+++

Грех је заиста убио човека. Да би човек васкрснуо потребно је добровољно ићи на крст, на нека мучења, пре свега савести, душе и тада се у нама зачиње нека врста промене. Наравно, могуће је и све подредити и ововременом животу и Цркву и богослужења. Али са којим смислом? У томе нема смисла. Христос свакоме говори: „Крени за мном“ (Мат. 8: 22) А ми одговарамо: „Сачекај, имам посла, још увек није време, немамо снаге, још увек трчимо по овом свету.“ Куда ћеш побећи?  Пре или касније, свеједно ћеш завршити у гробу. А ми говоримо о вечности, о вазнесењу душе, о преображењу... Црква нас васпитава и учи нас томе да можемо да кажемо: „Не, не може тако. Могу да изгубим све, али ће моја душа бити са Богом.“ Нека би Бог свима нама дао храбрости и снаге!

[JESSY]

Како се борити против лењoсти?

У човеку je све помешано, и лењoст и умор, али наравно, лењoсти има више.
Вероватно требате бити будни. Када се самосажаљeвамо и оправдавамо своjy пасивност, чамотињy и роптањe, губимо и последњy снагу.
Човек треба да размишљa и испробава своjy снагу. Дешава се да се прихвата многих ствари и да ништа не доводи до краja, a после и он пати и посао страда. Понекад човек jeдноставно себе сажаљeва, плаши се да нешто нећe моћи, да нећe имати довољно снаге.
Треба да се посаветуjeте с блиским љyдима, као и са свештеником на исповести, да узимате благослов за оваj или онаj подухват.
Царство Божиje се осваja подвигом (Мт. 11.12).
Треба да приморавате себе, да чините напор ради Царства Небеског, а ако се уморите треба да се одморите и поткрепите свoje телесне снаге.

 

[Аристарх]

пре 10 часа, JESSY рече

Како се борити против лењoсти?

Давно сам код једног Руског духовника, слушао предавање (иначе нисам на много њих био) о хроничном умору што је званична дијагноза у медицини, није објашњена у узроку или лечењу. Некад може да траје годинама. Манифестује се са константним осећајем умора, тежине и ниским притиском, нпр. толико ниским да није могуће донират крв уколико то баш није хитно.

Ако се сетим ко је био, поставит ћу, јер то стање изазива депресију увек, делимично баш овако како описује Андреј Лемешонок. Таква стања је потребно препознат у почетку и одмах третират појачаним социјалним животом и одморима у природу. То је мсм. јако интересантна тема

Najstudent blog - Hronični umor nije nimalo bezazlen - Infostud | NajStudent.com

WWW.NAJSTUDENT.COM

---

NajStudent blog - pročitaj naše savete za traženje posla, informacije iz obrazovanja, iskustva drugih i zabavi se dok praviš pauzu od učenja

 

[JESSY]

пре 9 часа, Аристарх рече

поставит ћу

[JESSY]

O VEČNOSTI.docx

[Аристарх]

пре 2 часа, JESSY рече

поставићу ако се сетим

хаха, јел те некад недајбоже ухватио хроничан умор (оправдана леност)?