СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ЖИЧКИ УСТАВ И СРЕДЊИ СИСТЕМ

[Мирослав Павловић]

Часни оци, побожна браћо и сестре помози вам Бог!

Мишљења сам да би за ово време билo веома погодно објављивање књиге састављене од два списа Св. Владике Николаја: ЖИЧКИ УСТАВ и од списа СРЕДЊИ СИСТЕМ.

Списи се налазе на линковима:

ЖИЧКИ УСТАВ
http://borbazaveru.info/content/view/5400/31/

СРЕДЊИ СИСТЕМ
http://svetosavlje.org/srednji-sistem/?pismo=cir

Мирослав

ЖИЧКИ УСТАВ.docx

СРЕДЊИ СИСТЕМ.docx

[александар живаљев]

 

пре 1 сат, Мирослав Павловић рече

Мишљења сам да би за ово време билo веома погодно објављивање књиге састављене од два списа Св. Владике Николаја: ЖИЧКИ УСТАВ и од списа СРЕДЊИ СИСТЕМ.

Бог ти помогао, Мирославе!

Слажем се с Тобом да су наведена дела владике Николаја потребна за ширење и промишљање. Ми неки концепт хришћанске политике и немамо, и нисмо ни сигурни да треба да га имамо. Занима ме који би ти елементе те политике највише нагласио? Неко моје искуство говори да ми по менталитету и историјском развоју политичких институција, нпр. србијанском, војвођанском, крајишком, босанском, црногорском... нисмо јединствена политичка нација, али смо јединствена завјетна нација. Зато, рецимо, Шумадинцима, по мени, највише одговара неки тип хришћанског социјализма, мојим земљацима Црногорцима ауторитарна владавина заснована на "народној аристократији", Војвођанима бирократски тип просвећене интелектуално-чиновничке елите на власти, Босанцима задружни тип какав је Србији у 19. веку предлагао Светозар Марковић...

[Мирослав Павловић]

Највише бим нагласио систем који је нешто између задружног система у Србији како је предлагао Никола Пашић, Димитрије Љотић и Милан Недић. Значи цела би Србија била једна огромна православна задруга, а опет и најмање организационе јединице како у заједници људи, тако и у разним делатностима личиле би на православну задругу.

Нашао сам на једном линку на нету о појединостима система наведених политичара - упућенији могу да наведу појединости.

 

[александар живаљев]

пре 49 минута, Мирослав Павловић рече

личиле би на православну задругу.

У реду, али и задруга мора да има старешину. Каква је улога свештеника у томе јесу ли они старешине? Даље да ли се старешинство наслеђује или бира? Не морамо сад све то да елаборирамо. И мени се допада тип православне задруге, само са јаким ослонцем на парохијску заједницу, (какву стицајем околности немамо од срењег века), али не на "парохијалност" него управо на саборност да би смо сачували овај Завјет који имамо. Зато је чини ми се, здрава обнова парохијске заједнице кључни елемент нашег, можда могућег алтернативног функционисања у потрошачком друштву (конзумеризму). У том смислу схватам и Твоја настојања да шириш стваралаштво насупрот конзумирању, благодарим Ти на томе.

[Мирослав Павловић]

Да апсолутно се са вашим мишљењем слажем, основ сваке заједнице треба да буде парохијска заједница. А какав однос Цркве и државе треба да буде, или између свештеника и световног старешине? Треба да буде као у средњем веку, као нпр. у време Св. Немањића и Светих Лазаревића.

Ево једно моје размишљање о парохијској заједници, која поред сви подразумеваних активности, може да узме значајну улогу у подизању наталитета код Срба.

 

ЗНАЧАЈ ПАРОХИЈСКЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

(РЕШЕЊЕ ЗА ПОВЕЋАЊЕ НАТАЛИТЕТА КОД СРБА)

 

     Највећи ауторитет у парохији, односно парохијској заједници, требало би да буде парохијски свештеник са црквеним одбором. Свештеник који контактира са већином становништва, коме се одаје дужно поштовање је по мени већег ауторитета од свих истакнутих парохијана (лекара, директора, професора, бизнисмена итд.) јер је он у Божијој служби, а и ако је по људској слабости слабије цењен код становништва, ту је црквени одбор као  подршка свештенику у разним акцијама и гарант да акције свештеника нису нерасудне и штетне по парохијане, плус за важније ствари благослов од месног владике.

     Историја српског народа је показала, да кад год није било Божијег помазаника међу народом, кад је држава била обезглављена и окупирана, тј. под  страном влашћу ( као у време владавине Турака над Србима) да је о народу бринула Српска Црква, да је у неку руку водила народ и духовно и у светским стварима управљала народом, колико су то прилике дозвољавале. Данас ако је држава Србија у неким сегментима свог битисања слаба, или недовољно јака, или неажурна, или финансијски сиромашна, или кључни руководећи појединци попуштају под притиском, разних центара моћи, који не желе добро српском народу, нужно је да неке световне функције преузме на себе СПЦ, као некада у најтежим временима по српски народ.

    Поред породице, засигурно би требало да је најважнија ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА, као основна заједница људи која се окупља око Цркве Божије кроз парохијског свештеника. Поставља се питање колико су хришћани у парохијској заједници упућени, једни на друге? Колико сарађују, колико се помажу, колико брину једни о другима, колико се познају, колико деле и „добро и зло“?На крају се поставља питање колико парохијски свештеник, на челу са црквеним одбором брине о парохијанима, или је чисто сервис за „требе“ (крштења, венчања, сахране, освећивање (воде, куће, аута, славског колача итд.)

     Мој предлог је да свештеник заједно са црквеним одбором обради разне информације од парохијана, којима освештава славску водицу, као параметар минималног општења са СПЦ, а све то са благословом Цркве. Које би то биле информације: духовно стање, материјално стање, жеља да се помогну остали мање имућни парохијани, њихов поглед на православни живот итд.Сигурно би се нашло у просечној парохији и веома имућних домаћинстава, и оних који добро зарађују у иностранству, и девизних пензионера који немају децу, а и оних на ивици беде, а у овом случају кључне категорије младих брачних парова који би још да имају деце, а немају материјалних услова за то.

    Поред фонда за материјално угрожене, старе и болесне, требало би основати и фокусирати све снаге на оснивање финансијског фонда за помоћ онима који би хтели да имају више деце, а немају за то материјалних услова и то спровести у свим парохијама СПЦ, или бар у оним где има добре воље за тако нешто. Када би се урадила добра анимација од стране парохијског свештеника и црквеног одбора у датој парохији, верујем да би се појавио вишак материјалних средстава, која би могла да се употреби за повећање наталитета. Али суштински је то да се направи модел, да то буде стално и систематски, а не од случаја до случаја, што је добро, али не решава проблематику. На жалост морам да поменем једну негативну појаву, да многе добростојеће породице и појединци, помажу само цркве и манастире и мишљења су да су тиме све учинили у вези милосрђа (добрих дела), а неретко њихов први комшија  „умире“  у беди и сиромаштву.   

     Да би поставили  добре принципе и преузели добра искуства, препоручујем да обавезно користимо „Средњи Систем“ и „Жички Устав“ од Светог Владике Николаја, као и позитивна искуства из закона и житија Светих Немањића и Светих Лазаревића.

   Ево навешћу један део житија Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, које је превео прота Др Лазар Мирковић, а издала СКЗ 1936. (коло ХХХIХ, књига 265, стр. 52.-53.)

СТАНОВНИЦИ И МОНАСИ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ

     9). А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење Божије, да не би ко мислио, да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам даје 30-струко, 60-струко и 100-струко. Храбри су дакле, тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да их нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је (потреба) нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но сваком и свагда и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: „Поштујући ништега, чини милостињу“ (Прич. Сол. 14,31). А живот у тој целој земљи је као Црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име (име Божије), но установљено је ( да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада је и у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога, или матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим (већим) од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини (било) и (како је) сада  у јужним земљама „изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је“ (II Мојс. 3,5), тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле (Богу) откривене главе. Јер се срамоти, рече, ако се (човек) моли покривене главе, или ако пушта кику (косу) да расте (I Кор. 11,4,14). Ако није срамота откривати главу Ономе који зна унутрашњост, колико ли (то тек није) пред људима. Зато је код њих заистину све изванредно, а остало (бива) све по Павлу «што је часно, и побожно и што је изабрано» (Филип. 4,8) и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини.

 

Мирослав Павловић из Љига                  На Света Три Јерарха 2017. л.Г

 

ЗНАЧАЈ ПАРОХИЈСКЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ 3.docx