Дружење приповедањем

[Денис]

Здраво свима!

Идеја ове теме је постављање прича које смо ми написали, али не толико ради самих прича, већ ради дружења, упознавања других кроз читање онога што су написали. Како ће то ићи немам појма , зависи доста и од броја заинтересованих приповедача.

Ако буде довољно људи могли би и да пробамо са задавањем теме. Неко зада тему, остали пишу на ту тему, гласамо, коментаришемо радове, победник зада нову тему и тако до у бескрај Без довољног броја писаца остајемо на постављању прича без задате теме и то је исто скроз ок а има и доста предности.

Све у свему следи једна моје приче са  дружења на форуму који ми је драг, али је тренутно у доста лошем стању.

Без Бога ништа не успева па ни дружење.

 

[Денис]

Голгота

Dva čoveka laganim korakom uspinju se ulicom. Ulica je uska i strma, jedna od mnogih poleglih po Voždovačkom brdu. Desno, tik uz ograde porodičnih kuća, korača Dejan. Pomalo pogrbljen, nepravilnog držanja, u farmerkama koje otkrivaju siluetu njegovih mršavih nogu liči na čaplju. Levo od njega, tik uz trotoar, penje se Nenad. Dejan baca pogled na svog prijatelja. Stari, crni kačket na glavi, skriva znojem slepljene ostatke nekada bujne, rokerske kose. Duge ruke oklembešene ispred pogrbljenog tela klate se levo desno. Ispijeno, bledo lice. Upali obrazi ispod kojih proviruje vilična kost. Dejan brzo vraća pogled. Plaši se da mu prijatelj ne pročita misli. „Poslednji put sam izmerio 64“, misli Dejan, „koliko li on ima kila kada ovako izgleda?“ Nenad pali cigaretu i govori gledajući u asfalt. Priča o kompjuterskoj igrici kojom ubija vreme. Opisuje oružje i oklop osvojen u nekoj borbi. Već nedeljama priča samo o tome. Ne treba mu sagovornik, Dejan je tu samo da zamaskira pričanje sa samim sobom. Dejan na sekund zastaje. Licem mu prelazi blagi grč. Nenad primećuje da hoda sam i osvrće se. „Boli?“ Pita sa iskrenom brigom u glasu. „Malo“, uzvraća Dejan i nastavlja da se uspinje. „Još malo pa će raskrsnica“, misli Dejan. „Da li da slažem? Reći ću mu da moram gore u prodavnicu, da nema potrebe da ide dalje sa mnom. Ili da mu kažem istinu? Ismejaće me...“

„Ne skrećem desno!“, prekida naglo svoju nedoumicu, “idem gore u crkvu, da zapalim sveću. Zadušnice su...“ „Mogu li i ja sa tobom?“, kao iz topa uzvrća Nenad. Dejan je iznenađen ovakvom reakcijom. „Ajmo...“, skoro promuca i nastavlja uspon. „Nisam odavno bio u crkvi govori Nenad.“ „Odavno?“, čudi se u sebi njegov prijatelj, „znači bio je nekada?“ Kroz glavu mu prolaze nebrojeni razgovori u kojima je Nenad hulio na crkvu, psovao Boga. „Ali, nije ti neka vera“, produžava Nenad. „Vidi šta ti se dešava. A sad i ova nova bolest.“Nenad pokretom prsta opisuje kružnicu oko prijatelja, pokušava da obuhvati njegovu sveukupnost, pravi kratku pauzu i smeje se, „ova najnovija...“ „A to...“, odgovara Dejan, „pa nije hrišćanstvo takvo. Ako se trudiš da budeš hrišćanin nećeš biti zdrav. Miislim...“ zastaje Dejan i pokušava da pojasni i sebi i njemu, „nije ti zagarantovano zdravlje, posao... ne ide to tako...“ Nenad ne odgovara, samo klati rukama levo desno i gleda ispred sebe.“U Hrišćanstvu“, nastavlja Dejan ohrabren Nenadovim ćutanjem,“ zagarantovan je samo krst. I pomoć... Da li ćeš ga nositi ili ne zavisi od tebe. Uostalom, šta su naše muke prema...“ Dejan staje u sred rečenice. Ispred njih se uzdiže Crkva Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Široka metalna kapija kroz koju se ulazi u crkveno dvorište je zatvorena. Dejan blago gura gvožđe da proveri, za svaki slučaj. „Zakasnili smo“, razočaran je, gleda oko sebe tražeći dokaz za suprotno. „Kasno je već, zaključali su“, potvrđuje sam sebi. „Mora da su osetili da dolazim“, počinje da se smeje Nenad. Odeća poskakuje na njegovim mršavim udovima. „Osetili su da stižem i zabarakadirali su se!“ Dejan mu se pridružuje u smehu. Počinje da slika rečima popa koji uznemireno hita ka kapiji. Popadija ga pita šta mu je, šta se desilo. Pop se ne osvrće, odmahuje rukom, odgovara joj da ni sam ne zna. Zna samo da mora da zatvori jer „nešto“ dolazi. „Nešto!“ izgovara ushićeno Nenad i odeća poskakuje još jače. Dejan prestaje da se smeje i zaustavlja dalje režiranje filma. Plaši se da ne pretera. Dva prijatelja počinju polako da se spuštaju niz ulicu. „Neki drugi put“, izgovara Dejan. Nenad ćuti, gleda u asfalt ispred sebe, ruke se klate levo, desno.

[LogosAgape]

я не говорю по-марсиански

Ко уопште прича онако како треба, из срца? 
Има неки људи кажу да је највећа таква прича на крсту записана. 
Јел то нама у крви распињање ближњих? Преваром, клеветом, како год сваки грех је из усамљености. Гласнији понајвише, још кажу да љубави нема и децу тако рађају. Данас са маском толеранције распнињање речи је тихо а река са неба тек по коју гору свету напоји. Из које чаше радије се пије, са неба напојене или из пакла подојене? Опростите што таласам. Видите прича није проста забава него нешто што приближава човека човеку и баш зато је боља у краћим епизодама да не досади као скупи филм. Временом се сценарио превазиђе када се човек пронађе.

[Денис]

занимљиво ми је ово: "сваки грех је из усамљености"

Волео бих да то појасниш, ако није проблем и имаш времена и воље за то кроз причу.

Идеја је да поред стандардног постављања прича на овој теми, имамо и другу варијанту, а то је да људи одреагују на приче других чланова Књижевног клуба новом причом. Кратком причом... рецимо величине ове твоје Логосе, или највише дужине оне моје прве. Нема потребе да бројимо карактере, нека то буде релативно кратка прича.

Одговори-приче добродошли су кад год да буду написани. Убудуће нећу напомињати да желим одговор у виду приче то би се понекад једноставно требало десити ако писац осети потребу да на тај начин одговори неком.

Ето надам се да сам био јасан, даћу надам се и пример ускоро

 

[LogosAgape]

Свакако се очекује реакција, укњучих се да заживи тема, несумњиво ће се други надовезати мудрије него ја.

Иначе ова идеја да је сваки грех из усамљености је нешто што ми је скоро пало напамет. Како то објаснити а не прозивати психологе и њихову терминологију Стварно ако простим речима опишемо било коју личност, сви проблеми које та осооба има проистичу из недовоњно остварене потребе за повезивањенм. Да се то и простачки описати али нисам то мислио. Најинтересантније су историске личности које се гледају са дивљењем због неког успеха а и њима је горе поменути неуспех заједнички са нама осталим смртницима. Да ли је превише то назвати формулом живота? 

[Денис]

Ах, претпостављам да би исправнија била реч, сваки грех произилази из недостатка љубави? То је та "усамљеност" на коју си мислио? Чак и "простачки" аспект те жеље за љубављу подједнако указује на исту ствар.

Ти називаш формулом ја користим реч принцип. Ловац сам на принципе не којима све почива.

[Денис]

Одох да спавам, надам се да ћу ускоро разговарати и причама. Лаку ноћ!

[Денис]

мислио сам да застанем са постављањем али сам у међувремену нашао једну своју причу којој је чини ми се баш овде место, ево је:

[Денис]

Метаморфоза

Bio je bolestan. Oduvek. Duša mu beše prekrivena debelim slojem katrana. Onog crnog, gustog zla od kojeg čovek obnevidi. Jer oči su ogledalo duše i prozor u svet. A ovaj prozor, kao i duša mu, beše umrljan pesimizmom. U svemu je slutio neko zlo, očekivao loše. I tako mu je i bilo, takvu je boju davao ljudima i događajima oko sebe. Premazivao ih istim onim katranom, koji mu je kapao iz očiju.

Naposletku, stanje posta tako neizdrživo i bolest tako teška, da je morao da učini nešto. Nešto drastično... Pre nego što se udavi u lepljivoj tekućuni crnog besmisla. Zbilo se to jedne noći, jer noći su za usamljene ljude veći krvnici nego jutra. Krvava je istina koju noć poručuje. Istina o samoći i praznini duše.

Srećna okolnost bila je vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da Bog postoji i da mu ne bi bilo drago da skonča na tako mizeran način. Vera da je čovek stvoren za velike stvari. Koje stvari, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe crnilo... progledati.

Budući slabovid, očiju izranavljenih lažima, reši da progleda uz pomoć naočara. Behu to prelepe naočare, zlatnih okvira, na čijim drškama, sa obe strane, ružičastom bojom beše izgravirana jedna reč. Optimizam.

Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, hvalili lepotu njegovih novih naočara i lepotu reči kojima ih je obasipao. Trudio se na svaki način da govori lepo o svemu i svima. Crte lica postadoše mu blaže, bore tanje, usne nasmejane. Samo oči ostadoše iste. Okvir zlatnih naočara sa ružičastim natpisom skrivao je istinu o očima. Ali ne svima i svakako ne stalno. U retkim trenucima kada bi skinuo naočare, a naročito noću, jer nemoguće je spavati sa naočarima na glavi, oči su pričale onu istu staru priču o samoći i praznini duše.

Srećna okolnost je bila vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da ga Bog voli i da mu ne bi bilo drago da život provede ne otkrivši istinu. Koju istinu, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe ljigavu ružičastu sluz koja mu je obavijala dušu. Važno je bilo progledati.

Budući slabovid, zenica ulepljenih skramom ružičastog licemerja, reši najpre da se umije. Zatim i okupa.

Voda je bila hladna, na momente nepodnošljivo. Nešto u njemu vrištalo je i zahtevalo topliju vodu. Zahtevalo je ugodnost laži. Ali on ustraja. Više puta je savladan slabošću padao na kolena, ali uvek se dizao i nastavljao tuširanje. U kovitlacu tekućine koja mu se slivala niz noge i odlazila u kanalizaciju, primeti katran i ružičastu sluz, smešane u grotesknu mešavinu samoobmane.

Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, ne znajući zašto. Znali su samo da u njegovom prisustvu osećaju mir. On nije mnogo govorio. Nije davao savete osim ako mu to ne zatraže. A kada bi progovorio, govorio je o ljudskoj nemoći da spozna šta je za čoveka dobro a šta loše. Ponekad su stvari izgledale na prvi pogled užasno, no kasnije se ispostavljalo da su za čoveka bile spasonosne. Kadkad su događaji ličili na blagoslov, međutim često su se izvrtali u propast. A opet i spas i propast, govorio je, i one same bile su podložne istoj nemoći ljudske spoznaje.

Crte lica postadoše mu odlučnije, u isto vreme oštre kao sečivo istine i meke kao ljubav majke. A oči... i one behu naizgled nepomirljiva kombinacija. Beše u njima i sevanja nepotkupljivosti i neodustajanja i blagosti razumevanja i saosećanja. Upitan jednom da li je optimista ili pesimista, on odgovori:

„Ni jedno ni drugo. Ja sam borac.“

[Денис]

evo priče napisane na zadatu temu, koja dodiruje tematiku jednog od mojih omiljenih filmova + ideju iz filma Edge of tomorrow, koji film nije pomenut u priči jer nisam imao dovoljno vremena da promenim prvobitni tekst (morao sam da napišem priču u određenom roku a rok je isticao)

                                                                                                 Trenutni lek

 

Nijo sede u raspalu beržeru i zagleda se u Orfeja koji je desnom šakom mandrljao po džepu kožne pilotske jakne.
- Puf pant, ah evo ih,- mirnim glasom gotovo prošaputa Orfej. Zatim iz skupljene desne šake izvadi,očigledno dobro izvežbanim potezom, deo skrivenog sadržaja, a zatim ispruži ispred sebe stisnute obe pesnice.
- U levoj šaci je trenutni lek, - izusti i obrve mu se lagano izviše na gore. - U desnoj, - napravi kraku pauzu radi efekta,- trajni! - Obrve se spustiše i lice Orfeja ponovo postade bezizražajni poker face.
- Biraj.
Nijo se promeškolji u beržeri i začuđeno zapita: - ali, zastade na trenutak, zar tvoja priča ne treba da ima neki uvod, nešto...
- Jok,- prekide ga Orfej i ruke ostaše da vise u vazduhu.
- Kako jok? A da kažeš nešto mudro? U levoj šaci je to i to, simbol ovoga, nečega, šta ti ja znam, u desnoj ovo i ono, bla, truć.
- Slušaj bratanče,- odgovori Orfej, - ne mogu ti opisati koliko puta se ovaj razgovor desio. I u pravu si, obično ti ispričam kratku priču, mučnu ali poučnu, ali večeras mi nešto nije do toga. Nego brate, biraj i ne filozofiraj mnogo, pa ko zna, možda ovoga puta spasimo Zajon.
- Ah shvatam šta hoćeš da kažeš,- reče Nijo, - gledao sam i ja Dan mrmota, mora da ti je strašno dosadno?
- Do nekog trenutka,- klimnu kratko Orfej, - nešto kao kod otvaranja u šahu. Ali u jednom trenutku kreće umetnost, lepota...
- Ok, reče Nijo i brzinom munje uz glasan pljesak udari dlanom desne ruke Orfeja po gornjoj površini jedne od pesnica.
- Pec!
- Aaaa uzviknu Orfej očigledno iznenađen udarcem. Šta ti je, jel si normalan?
- Nisi očekivao a? - zapita Nijo cepajući se lirskim baritonom.
- Ne, - progunđa Orfej trljajući površinu pocrvenele kože po rubu glatko izbrijane brade. - Ovo si uradio prvi put. To obećava!
- Sve u svemu,- pribra se Orfej i nastavi,- izabrao si trenutni lek.
- Mu? - Začudi se Nijo. - A u drugoj šaci beše šta?
- Trajni, naravno...
- I sad moramo opet iz početka? - zapita Nijo.
- Zašto iz početka?
- Pa... - nastavi Nijo,- trajni lek je prava stvar, zar ne?
- Prava stvar... neprava stvar... ko to zna. Nemoj me terati da krenem sa mudrolijama opet, rekoh ti da večeras nisam raspoložen.
- Bre kakav si to čovek crnjo, daj otvori onda šaku pa da počnemo.
Orfej zadovoljno klimnu glavom otvori levu šaku i na njenoj površini ukaza se papirni smotuljak.
- Čekaj, - skoro zamuca Nijo, - ne treba da bude ovako, treba da bude, mislim, trebalo bi... - Nijo napregnu svoj um do najdubljih grotla podsvesnog i iz tame izbunari sećanje na neki davno odsanjan san.
- Pilula? - Upitno pogleda Orfeja. – U šaci je trebala da bude pilula, zar ne?
- Pilule „odoše“ pre pola sata,- namignu Orfej devojci u uglu sobe.
- A TI Nijo junače! Ti si izvukao, ta – na – na – na! - otpevuši Orfej kako bi dodao na dramatičnosti atmosfere:
- Moj račun za struju! Nikako da stignem da ga platim, a i brod dosta troši, i taaako - otegnuto promrmlja. - Nije mali zadatak, ali Nijo si ti!
Nijo se rezignirano zavali u beržeru i pogleda uprtog u tavanicu uzdahnu: - trenutni lek?
- MOJ trenutni lek. - Odgovori Orfej. - I mi crnci imamo dušu.