Jump to content

Прилозима мештана повећава се манастир у Јасеновцу на територији некадашњег логора

Оцени ову тему


Препоручена порука

  Извор:http://www.politika.rs/scc/clanak/389454/I-cigle-kao-cuvari-secanja-na-jasenovacke-mucenike

 

И цигле као чувари сећања на јасеновачке мученике

На безумље и последице Другог светског рата осим меморијалног комплекса, подсећају и стара српска школа и кућа Клинцових у којој је некада била смештена усташка болница.
Аутор: Дејан Алексићнедеља, 24.09.2017.

Ло­гор Ја­се­но­вац био је ком­плекс од осам фа­бри­ка смр­ти. Глав­ни је био „Ци­гла­на”, ло­гор отво­рен на ме­сту не­ка­да­шње ци­гла­не срп­ске по­ро­ди­це Ба­чић. Да­нас је на том ме­сту Ме­мо­ри­јал­ни ком­плекс, а на без­у­мље и по­сле­ди­це Дру­гог свет­ског ра­та под­се­ћа­ју и ста­ра срп­ска шко­ла и ку­ћа Клин­цо­вих у ко­јој је не­ка­да би­ла сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца. 

О има­њу Клин­цо­вих да­нас бри­ну ба­ка Љу­би­ца и мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ро­ђе­ња Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. 

„Ка­да је за­вр­шен Дру­ги свет­ски рат, мој муж Гој­ко ни­је до­зво­лио да се ово ди­ра, ни­је до­зво­лио да се ру­ши!”, при­се­ћа се осам­де­сет­де­ве­то­го­ди­шња Љу­би­ца Клин­цов док по­ка­зу­је по­ро­дич­но има­ње не­да­ле­ко од хр­ват­ско-бо­сан­ске оба­ле Са­ве.

А, има­ње „клин­цов­ско”, јед­но је од рет­ких у Ја­се­нов­цу на ко­ме да­нас жи­ви не­ко од Ср­ба. На­жа­лост, овај по­сед у ме­сту по­зна­том по уста­шкој фа­бри­ци смр­ти за Ср­бе, Је­вре­је и Ро­ме у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској, је­сте и не­ми све­док тог рат­ног ви­хо­ра. 

У ку­ћи Клин­цо­вих, ко­ја је у ме­ђу­вре­ме­ну ре­кон­стру­и­са­на, би­ла је сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца, а у шу­пи и шта­ли по­ред ку­ће, ко­је и да­нас по­сто­је, би­ли су апо­те­ка и про­сто­ри­је за ле­ка­ре... 

– Две згра­де иза ку­ће ве­о­ма су ва­жне јер го­во­ре о то­ме ка­ко је бол­ни­ца ра­ди­ла. На­и­ме, шу­пи­ца је би­ла у то вре­ме апо­те­ка, а шта­ла иза ње про­стор у ко­ме су би­ли за­тво­ре­ни ле­ка­ри ко­ји су би­ли за­по­сле­ни у бол­ни­ци. Ве­ћи­на док­то­ра би­ли су Је­вре­ји, не­што ма­ло и Ср­би. Пре­ма за­пи­си­ма укуп­но 34 њих. У апо­те­ци је огром­на Да­ви­до­ва зве­зда ко­ја је озна­ча­ва­ла да ту ра­де Је­вре­ји, а на шта­ли су би­ле и ре­шет­ке на про­зо­ри­ма – об­ја­шња­ва епи­скоп сла­вон­ски Јо­ван Ћу­ли­брк. 

 
Ре­волт због срп­ских но­ви­на­ра
На на­ци­о­нал­не тен­зи­је у Ја­се­нов­цу и ње­го­вој око­ли­ни да­нас под­се­те и обе­леж­ја по­пут па­ра­лел­но ис­пи­са­них уста­шког У и срп­ска че­ти­ри С на јед­ној оро­ну­лој ку­ћи. Све­жи­ји под­сет­ник је спо­мен-та­бла ХОС-а ко­ја је ме­се­ци­ма пред­мет спо­ре­ња хр­ват­ске и срп­ске јав­но­сти. Та­бла је не­дав­но укло­ње­на из Ја­се­нов­ца, али је по­ме­ре­на тек не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра да­ље. Ка­да су ових да­на, на по­врат­ку ка Бе­о­гра­ду, срп­ски но­ви­на­ри за­у­ста­ви­ли да је сли­ка­ју, Хр­ва­ти­ца ко­ја је за­па­зи­ла на­ше ре­ги­стра­ци­је из­ле­те­ла је из ауто­мо­би­ла.– Сли­ка­те, сли­ка­те? И ви би­сте хте­ли да ви­ди­те на­ше бра­ни­те­ље? – иро­нич­но је од­бру­си­ла.– Сме­та­мо ли? – упи­та­ла ју је јед­на од ко­ле­ги­ни­ца.– Не­ее! – на­ста­ви­ла је са иро­нич­ним то­ном сре­до­веч­на же­на.– Да, сме­та­мо – кон­ста­то­ва­ла је ко­ле­ги­ни­ца се­би у бра­ду.– Па сме­та­те! Сад то сли­ка­те па ће­те да по­ка­зу­је­те по ва­шем Бе­о­гра­ду као не­што ло­ше... – од­бру­си­ла је љу­ти­та Хр­ва­ти­ца.

На цр­не стра­не исто­ри­је овог ме­ста под­се­ћа­ју и ци­гле на ја­се­но­вач­ким ку­ћа­ма. Ка­ко ка­же епи­скоп Јо­ван, ако је не­ка ку­ћа у Ја­се­нов­цу у пот­пу­но­сти гра­ђе­на од ци­гле са ла­ти­нич­ним озна­ка­ма БЦ, то зна­чи да је пре ра­та она на­ба­вља­на из ци­гла­не. Али, ако је ку­ћа са­мо по­пра­вља­на овом ци­глом, он­да су њу пра­ви­ли ло­го­ра­ши, а ме­шта­ни су по­сле ра­та узи­ма­ли те ци­гле из бив­шег ло­го­ра и по­пра­вља­ли ку­ће. Оне се са­ку­пља­ју и из­ла­жу, ка­ко би под­се­ћа­ле на де­ша­ва­ња у ло­го­ру. 

Про­шли смо и по­ред ста­ре срп­ске шко­ле, ко­ја се на­ла­зи на пу­ту од ма­на­сти­ра до ме­мо­ри­јал­ног ком­плек­са. 

– Шко­ла је по­диг­ну­та кра­јем 19. ве­ка и она је у цр­кве­ном вла­сни­штву. То смо не­дав­но от­кри­ли. Ка­да смо укло­ни­ли пла­фон из­ме­ђу при­зе­мља и пр­вог спра­та, у ње­му смо на­шли две ку­ти­је до­ку­ме­на­та. У њи­ма су би­ли и по­след­њи дик­та­ти де­це ко­ја су вр­ло бр­зо по­би­је­на. По­след­њи траг и глас тих ма­ли­ша­на. Овај обје­кат би за­то тре­ба­ло да се об­но­ви и да бу­де би­бли­о­те­ка и ис­тра­жи­вач­ки цен­тар ко­ји ће се ба­ви­ти Ја­се­нов­цем – на­по­ми­ње епи­скоп. 

О не­схва­тљи­во­сти по­сту­па­ка ко­ји су пред­у­зи­ма­ни у вре­ме НДХ све­до­че и не­да­ће у ко­ји­ма се на­шла и пра­во­слав­на бо­го­мо­ља. Пр­ви ло­го­ра­ши Је­вре­ји 1941. до­би­ли су за­да­так да раз­ру­ше до­та­да­шњу цр­кву и да све­га не­ко­ли­ко ме­та­ра да­ље на­пра­ве га­ра­жу за уста­ше. По­сле ра­та га­ра­жа је пре­тво­ре­на у ка­пе­лу у ко­јој су слу­же­не ли­тур­ги­је. Она је по­сто­ја­ла до пре не­ко­ли­ко го­ди­на, ка­да је укло­ње­на због не­ста­бил­но­сти. На ње­ном ме­сту да­нас сто­је крст и ма­ке­та цр­кве. У ме­ђу­вре­ме­ну, на ста­рим те­ме­љи­ма ни­као је но­ви храм. 

– Би­ле су, ка­ко мно­ги све­до­че, по­треб­не 43 го­ди­не да се цр­ква об­но­ви. Са­мо на до­зво­лу за об­но­ву се че­ка­ло ви­ше од две и по де­це­ни­је. Но­ва цр­ква је осве­шта­на 1984., а за ма­на­стир је про­гла­ше­на 2000. го­ди­не – ука­зу­је епи­скоп Јо­ван.

Бо­го­мо­ља обе­ле­жа­ва 13. сеп­тем­бар, по­све­ћен ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма. Тих да­на у њу до­ла­зе епи­ско­пи и мно­го­број­ни вер­ни­ци, вла­да пра­ва са­бор­ска ат­мос­фе­ра. 

У ма­на­сти­ру, ко­ји је жен­ски, тре­нут­но су че­ти­ри мо­на­хи­ње три ко­је су до­шле са Бе­шке код Ска­дар­ског је­зе­ра и јед­на ис­ку­ше­ни­ца. 

– У око­ли­ни ма­на­сти­ра има два­де­се­так на­ших љу­ди, а ре­дов­но до­ла­зе три ба­ке и јед­на сре­до­веч­на же­на. Свра­ћа­ју по­вре­ме­но и на­ши љу­ди ко­ји су у про­ла­зу. Го­ди­на­ма ов­де ни­ког ни­је би­ло да их до­че­ка па ка­да им ми отво­ри­мо вра­та об­ра­ду­ју се – на­гла­ша­ва на­сто­ја­те­љи­ца, ма­ти Се­ра­фи­ма.

Ма­на­стир­ски ком­плекс на пр­ви по­глед из­гле­да ма­ли, али по­сла има од ју­тра до ве­че­ри. 

– Цр­ква је ве­ли­ка, је­дан ко­нак, дру­ги ко­нак, ку­ва­ње... Не мо­же­мо све да стиг­не­мо, ве­руј­те. И врт смо по­ку­ша­ле про­шле го­ди­не да об­ра­ђу­је­мо, али не вре­ди – уз бла­ги осмех об­ја­шња­ва ма­ти Се­ра­фи­ма.

Има­ње се ипак уве­ли­ко ши­ри. Ку­по­ви­ном, али и да­ри­ва­њем вер­ни­ка по­ста­ло је ве­ће за пет пар­це­ла. Оне бли­же Са­ви већ уре­ђу­ју вред­ни мом­ци из Ба­ња­лу­ке. Ка­ко епи­скоп на­гла­ша­ва, не мо­же ма­на­стир да жи­ви из­ме­ђу две ули­це, а та­ко је са­да. Ке­ли­је и цр­кве­на ку­хи­ња тре­нут­но су сме­ште­не у ку­ћи ко­ја је ку­пље­на и на­кнад­но при­ла­го­ђе­на за по­тре­бе ма­на­стир­ског има­ња. У пла­ну је и да се уз тај обје­кат до­зи­да ка­пе­ла по­што је цр­ква хлад­на од но­вем­бра до апри­ла, па се та­да др­же са­мо ли­тур­ги­је. Та ка­пе­ла ће би­ти по­све­ће­на упра­во ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

МАНАСТИР РОЂЕЊА ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ У ЈАСЕНОВЦУ: Гради се светиња праштања

Ј. Матијевић | 26. септембар 2017. 22:02

"Новости" у посети једној од најзначајнијих светиња, манастиру Рођења Јована Претече у Јасеновцу; Владика Јован: Желимо да ово буде меморијални центар свих мученика јасеновачких

Фото П. Митић

Фото П. Митић

 

ЈАСЕНОВАЦ, мало место са великим, тешким бременом историје. Иако на левој обали Саве постоји вековима, више од седам деценија, асоцијација на ово насеље је једна - озлоглашени усташки логор. Место нечувених злочина и смрти, највеће стратиште Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату.

Тешка судбина Јасеновац и околину није заобишла ни у грађанском рату деведесетих. Прошле су 22 године, али трагови још видљиви... Много кућа опустело, порушено, зарасло у коров. На многобројним видљиви трагови гелера, на неким наизменично писани и прецртавани латинично слово "у" и крст са четири "с"... А, у месту као да нема живе душе...

Готово сабласну тишину, минуле суботе у Јасеновцу, само повремено су прекидали гласови између главне улице и Саве. Вредно, брзо и спретно, четворица момака, Предраг Цупаћ, Никола Убипарип, Бранко Пејаковић и Александар Бјелобрк, крчила су имање манастира Јасеновац.

- Дошли смо јутрос из Бањалуке - каже нам Цупаћ, док се жустро "бори" са набујалим коровом. - Од марта прошле године, двадесет трећи пут смо овде. Долазимо суботом да помажемо у крчењу имања и другим пословима. Неким од ових момака, када су први пут кретали ка Јасеновцу, није било свеједно... А кад дођу одмах се лате посла, да од срца помогнемо колико можемо да се уреди светиња у овом месту наших мученика, у највећем српском подземном граду.

Прекопута имања - манастирска порта. У њој нас дочекују владика пакрачко-славонски Јован и игуманија, мати Серафима.

- Узимајући у обзир велики значај и светињу коју за српски народ представља Јасеновац, епископ Сава је, 2000. године, комплекс парохијске цркве Рођења Светог Јована Крститеља прогласио манастиром - прича нам владика Јован. - Три године касније, започета је обнова парохијске куће, сада манастирског конака, и уређење помоћних зграда. Манастир је нарочито оживео када су марта прошле године дошле три монахиње са Бешке на Скадарском језеру, а сада је ту и једна искушеница. Жеља нам је да манастир са неколико врло важних зграда које смо откупили, једног дана буде меморијални центар у спомен свих мученика јасеновачких.

jasenovac----12-manastir-23.jpg

Дуг је пут, каже епископ, до остварења намере. За све је, како вели, потребно много стрпљења и "пуноћа времена":

- За потребе монахиња, најпре смо уредили кућу, а планирамо и да дозидамо капелицу посвећену Јасеновачким мученицима, које обележавамо 23. септембра. Све морамо уредити да има мира за монахиње, а и простора за народ кад нам долази.

Док корачамо према десетак метара удаљеној оронулој згради, владика нам открива потресну причу:

- Била је то српска школа, изграђена крајем 19. века, а радила је све до 1941. Ако бог да, биће ту библиотека и истраживачки центар. Када смо порушили таваницу пронашли смо два сандука. У њима су били, то знамо по датумима, последњи писмени радови српске деце која су школу похађала... Нашли смо последње задатке исписане њиховим ручицама... Готово сви су, недужни, нејаки, страдали километар даље у злогласном логору...

Једине зграде из времена јасеновачког логора

jasenovac-bolnica---06-2309.jpg

У тишини, дуго стојимо испред школе. Речи - нема! Само срце туче, а очи немирно лете да спрече сузе. Полако крећемо. Стотинак метара даље, са десне стране пута према Спомен-парку "Јасеновац", препознатљивом по Каменом цвету, улазимо у двориште. Бака Љубица Клинцов (88) са владиком води нас до две старе куће од цигле.

- Ово су једина два објекта која су преживела рушење логора и време када су нељуди хтели да затру трагове својих злодела - прича епископ Јован. - Ту су биле усташка апотека и болница у којој су принудно радили лекари, углавном Јевреји и неколико Срба. Из тог времена је и Давидова звезда на зиду и дрвени ормарић у ком су били медицински инструменти. Ове зграде смо, такође, откупили, јер су нам врло важне и у будућем меморијалном центру имаће важно место.

Репортер "Новости" у кући у којој су биле усташка апотека и болница

jasenovac-bolnica---09-2309.jpg

- Мој муж Гојко није дозволио да их руше, нити да бришу Давидову звезду - додаје бака Љубица. - Стари су то објекти, али сведоче. Стара сам, све мање покретна и одлучила сам да их уступим нашој Српској цркви, а да монахиње сад брину о мени. Тако је најбоље.

Љубица Клинцов

Jasenovac-Ljubica-Klincan--.jpg

Све што се последњих година ради у манастиру Јасеновац као да је остварење завештања владике Николаја, страдалника из логора Дахау. Он је сазнавши за монструозна страдања народа у јасеновачком паклу записао: "Желео бих да се у Јасеновцу, или било где у Србији, подигне Храм праштања, у спомен свих на правди Бога побијених жртава, и спомен опроштаја крвницима за злочине које починише."

Владика Јован (трећи слева) са младићима из Бањалуке који помажу у обнови

jasen%20Vladika-Jovan-Culibrk.jpg

СУДБИНА ЦРКВЕ

ЦРКВА Рођења Јована Претече у Јасеновцу, саграђена је 1775. године и увек је пролазила судбину народа - прича владика Јован. - Порушена је 1941. тако што су усташе прве логораше натерали да је, циглу по циглу разграђују. После много година чекања, 1973, добијена је дозвола за подизање новог храма који је освештан девет година касније. Током последњег рата поново је оштећена, а маја 1995. у операцији "Бљесак", оскрнављена.

jasenovac--davidova-zvezda-.jpg

МИР У СРЦУ

ДОШЛЕ смо у Јасеновац по благослову и послушању - каже игуманија Серафима. - Сада смо у великој светињи и у срцу осећамо мир. Имамо много посла, али трудимо се и желимо да се све лепо уреди и подигне. Најрадосније смо кад нам дође наш народ. Овде у Јасеновцу има тек двадесетак Срба, али свраћа нам и много намерника. Сваког дана сврати понеко.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...