Уморни од православља?

[мина м]

пре 19 часа, Драгана Милошевић рече

Ko je ikad bio savrsen? 

тешко је речима владати..понесу речи, ша се забарикадирамо..не умемо даље

[Дидим]

On 8/24/2017 at 19:45, Брка Жарковачки рече

Шта да ради човек кад се умори/смори од православља, вере, Цркве, хришћанског живота?

Срећем све више људи који се након 10+ година у цркви напросто уморе од свега и различито се носе са тим: неки направе паузу од цркве, неки једноставно престану да верују, неки наставе да долазе али се све претвори у аутоматизам и магију, неки само наставе да држе обичаје, некима се све смучи и напросто се паралишу, неки постану непријатељи цркве, свештенства и православља, неки се нагло одају до тада незамисливим пороцима, неки гледају презриво на побожност и форсирају интелектуализам и слично.

Имамо и овде форумаша који су били црквени, па престали да буду. Зашто?

Знам да није баш пријатна тема, посебно за мисионарски сајт и људе који су тек дошли у Цркву, али ... ето, напросто се може сваком десити и свакоме прети тако нешто.

После дуго времена, да се и ја јавим на форуму... Не знам да ли су остали имали оваква искуства.

Ја сам до недавно био "уморен" од православља. Не од хришћанског морала и љубави према ближњем, то је нешто око чега нисам имао дилеме, него од црквеног живота и личног односа према Богу. Многе ствари су се пољуљале и једноставно скоро ништа више нисам могао искрено да радим из верског живота, па сам и престао, а кренуло је са тиме да сам престао да идем на литургије, а на које и иначе нисам редовно ишао него тако, једном месечно у просеку. Дошло је дотле да сам чак и молитву баталио, све што сам мислио да знам довео сам под знак питања, а од духовности сам сачувао само нешто што бих могао назвати "мисаоно ћутање пред Богом". Да не идем у детаље како и због чега, свако има неке своје разлоге.

Наравно, нисам ништа замрзео. У свим овим "јавним расправама" увек сам бранио Цркву, традицију увек испоштовао, само нисам више био срцем уз то и нисам то носио у срцу. Ма, као већина која још није пронашла веру, само што сам ја имао неку веру, па изгубио.

Али се опет све преокренуло кад смо добили принову. То је просто невероватно како рађање живота, новог људског бића може човеку да преокрене перспективу. Не могу ни да замислим како тек мајка може то да осећа, то је нешто о чему се толико прича и што смо толико сви на то припремљени, сви су по друштвеним мрежама толико иритантно одушевљени сваким покретом своје бебе, а опет кад те задеси, као да си се пробудио из неког сна и одједном свети видиш боље и другачије. Или мислиш да је тако.

Ја сам сад застао збуњен као Љевин у Ани Карењиној. Ево, мало са стране, први пут сам са својим мислима после дужег времена и искрено, плаше ме те промене у вери. Пролазимо кроз срећне тренутке у животу и чини нам се као да анђели око нас певају, пролазимо кроз тешке и чини нам се да је боље и у паклу бити него наставити вуцарати се по земљи... Како је лако имати веру и живети искрено хришћанским животом кад ти ствари крену потаман или кад је онај период "ведрине" након "невремена". Ако би човек требао да у нешто буде сигуран, требао би да буде сигуран у себе и у свој однос са Богом, мене та несталност плаши и реална могућност да човек свој крај неплански дочека баш у некој фази када је најудаљенији од Бога.

[Broken]

Respect za iskrenost.

[Дидим]

пре 2 минута, Broken рече

Respect za iskrenost.

Лако је бити искрен кад се анонимно пише. Још дође као вентил. Није  ово за респект, али хвала.

[Broken]

пре 6 минута, Дидим рече

Не знам да ли су остали имали оваква искуства.

Ja sam sad u tako nekoj fazi.

Ipak, Bog mi je na umu svaki dan. Zahvalan sam. Ne idem redovno na liturgije. Kad uporedim sa onim ranije ovo sad je ništa. Podvig = 0. Preispitujem neke stvari.

Ono što ti kažeš da te plaši mogućnost da te kraj zatekne u takvom stanju, i meni je nekoliko puta palo na pamet ali onda pomislim na Hrista, onakvog kako ga ja doživljavam tj. u kakvog verujem. U Boga koji je Ljubav. Verujem u tu ljubav i milost i to me drži. Jer ako Bog nije takva Ljubav onda nije moj bog.

 

[Broken]

пре 8 минута, Дидим рече

Лако је бити искрен кад се анонимно пише. Још дође као вентил. Није  ово за респект, али хвала.

Eto, mene si podstakao da napišem koju reč.

[Иван Ивковић]

Не може се бити уморан од Православља, само од његових сурогата.

То што нас је уморило - није (сасвим) православно.

[goranger]

пре 7 минута, Jace Jerimoth рече

Не може се бити уморан од Православља, само од његових сурогата.

То што нас је уморило - није (сасвим) православно.

takoe. Pre da se umoriš od pravoslavnog@foruma

[florenntina]

Moje neko razmisljanje na temu, nevezano za bilo ciji post...

Ako je samo Bog zasluzan za sve dobro sto napravis a samo ti kriv za sve sto promasis, onda naravno da ces biti smoren od takvog “pravoslavlja” jer osecaj krivice bilo zbog promasaja ili nedostatka zahvalnosti ima da te pojede za dorucak.

Ovo je neko “pravoslavlje” koje se na zalost cesto moze doziveti u SPC-i. Zato se desava da ima malo radosti a puno zamerki, kritika i straha... Da ne duzim... iz kuhinje “prakticne zene”

Ohrabrite sebe i ne stedite pohvale za ljude oko sebe. Koristite svaku priliku da nekome date do znanja da ste primetili da je uradio nesto dobro i dajte mu potvrdu da je to dobro/lepo koliko god bilo “malo”. Nece se pogorditi ako se to ucini iskreno i primereno. Ako si naucio da se dobra dela NE podrazumevaju vec covek svesno bira da ih uradi, onda ce ti biti lako da budes iskren u toj pohvali. Cuvaj se sarkazma, ironije i ruganja cak i u sali.

Vise sam nadahnuca i motivacije da budem bolja i prema sebi i prema drugima dozivela za ovih 26h plesa nego iz razgovora sa svim popovima koje sam srela u poslednjih godinu dana a bilo je dosta dobrih likova. I to ne umanjuje ni znacaj svestenika niti Crkve, samo pokazuje da lepota nema unapred zakazan i definisan raspored.

[PredragVId]

Православље је једно велико смарање када је човек сам. Ко може да слави сам? Нико, па ни тај. Unus hristianum nulum hristianum. 

[Sanja Т.]

пре 5 минута, PredragVId рече

Православље је једно велико смарање када је човек сам. Ко може да слави сам? Нико, па ни тај. Unus hristianum nulum hristianum. 

Ja mislim da se covek i umori od sebe, a ne od pravoslavlja.

[PredragVId]

пре 1 минут, Сања Т. рече

Ja mislim da se covek i umori od sebe, a ne od pravoslavlja.

Тачно. А ево и како:

 

[PredragVId]

Има једна лепа прича о свитцу који тражи пријатеља. Од једног краја света до другог лута и нигде не налази утехе. Затворен у себе и сам, обилази друге мале инсекте и нико нема времена за њега. У дубокој тами његова светлост обасјава небо и многи виде корист од тога. Шта више, власник је једног великог дара...

[Avocado]

пре 10 минута, PredragVId рече

Православље је једно велико смарање

[PredragVId]

Ево и првог свитца.