Zelena milja ili staza smrti. Nezaboravan film o grehu i pokajanju

[Милан Ракић]

Staza smrti ili Zelena milja, spoznaja greha i pokajanja, poslednji korak ka pravdi. Dok su mnogi koračali ka Veseloj Varnici, od „milošte“ tako nazvanoj električnoj stolici, video se strah u očima a čuo poziv u pomoć onih koji znaju da više neće živeti.

Pol Edžekomb, u jednom od mnogobrojnih naleta zlobe Persija Vitmura kaže da je samo po sebi teško što svi osuđenici čekaju izvršenje smrtne kazne, zašto im onda dodatno otežavati? Neko ko se nalazi u bloku E znao je šta ga čeka a Persijeva nadmoćnost se jasno videla u rečima „mrtav čovek hoda“, što nije bilo ohrabrujuće.

Ali, kada je neko osuđen na smrt to znači da je definitivno kriv i prema njemu se možemo ponašati onako kako je i zaslužio. Pol Edžekomb se pitao šta se nalazi u glavama svih tih ljudi, da li su svesni svoje prolaznosti i da li se kaju zbog svojih dela. Želeo je da to može da zna.

„Široki prolaz koji je tekao sredinom bloka E bio je pokriven linoleumom u boji izmučenih starih limuna, pa su tako ono što su u drugim zatvorima zvali Poslednjom, u Hladnoj Planini zvali Zelenom miljom. Ona je tekla šezdeset dugih koraka od juga prema severu, mereno od vrha do dna. Na dnu je bila disciplniska soba. Na vrhu se prolaz granao. Skretanje ulevo značilo je život – ako se tako moglo nazvati sve što se dešavalo u suncem sprženom zatvorskom krugu, ali su mnogi to tako zvali; i mnogi su tako proživeli godine, bez vidljivih posledica. Skretanje udesno, međutim – to je bilo nešto sasvim drugo… “

Ko je svetlost a ko tama u filmu Zelena milja

Sama činjenica da se u bloku E nalaze ubice vrlo često se zaboravi. Svi ti ljudi bi možda mogli biti obični građani i dobri prijatelji. Ponekad izgleda kao da bi Persi trebalo da bude u jednoj od ćelija a ne Eduard Delakroa ili Džon Kofi.

Ipak, on je slobodan, oni su osuđeni, a obojica imaju mnogo više saosećanja i ljudskosti od njega. Persi Vitmur pokušava da ubije miša, psihički zlostavlja osuđenike i zagorčava im život. Eduard Delakroa je, istina, ubio čak sedmoro ljudi, ali niko nije dobio želju da prebije njega, nego Persija. Izgleda kao da nema ni traga ljudskosti u njemu, a da to nije povezano sa činjenicom da radi u zatvoru u kome se sprovodi smrtna kazna.

I dok rad na ovakvom mestu kod Persija budi sadistički poriv, Pol Edžekomb pruža ruku Džonu Kofiju koji se boji mraka. Njegova kazna se većim delom sastojala u tome što je bio „čudovišno ogroman“ crnac a tek manjim delom u ubistvu dve devojčice.

„To je bilo jače od mene gazda. Pokušao sam da popravim ali je bilo prekasno.“

Možda se Pol Edžekomb pokajao zbog rukovanja sa čudovištem koje je pokušalo da popravi stvari ubijanjem. Ali, kada je popravljanje osetio na svojoj koži, shvatio je da takve reči upućene od strane ogromnog crnca uvek bivaju pogrešno protumačene. Tada je shvatio i da se svetlost boji mraka. Unutar svačije svesti krije se čak i najmanja sumnja – šta ako neko nije zaslužio da prošeta Zelenom miljom?

Sopstvena ili tuđa bol

Činjenica da je Džon Kofi pokazao da nije kriv za ubistvo nije promenila tok događaja. Da li se u njemu može videti motiv svetske boli (Weltschmerz)? Svetsku bol simboliše nemogućnost da se promeni svet, da dobrota pobedi iskonsko zlo, potonuće u razočaranost i beznađe. Obično je put beznađa put u smrt. Ne zbog sebe i svojih ideala, već zbog drugih i njihovog nedostatka želje da da svetom upravlja dobrota.

„Ja sam već do guše umoran, gazda, od bola koji čujem i osećam. I umoran od života na ulici, sam kao vrabac na kiši. I nikad ni prijatelja da mi kaže odakle dolazimo, gde idemo ili zašto. Umoran sam od ljudi koji se ružno ponašaju jedni prema drugima. To mi je kao da imam smrvljeno staklo u glavi. Umoran od toga koliko sam puta hteo da pomognem a nisam mogao. Umoran od života u mraku. I skoro sve to je bol. I previše. Da sam mogao prekinuti to, prekinuo bih. Ali ne mogu.“

Džon Kofi nije želeo da se brani i nije želeo da ostane u životu. Zadovoljio je kosmičku pravdu i iz njegovog ugla, svet je samo veliki kavez u kome je zarobljen i želi da iz istog pobegne. Smrt je jedini spas od zla koje ga okružuje a pred kojim je nemoćan.

On je pravo oličenje dobrote koja sve daje na ništa ne traži zauzvrat, spreman je da žrtvuje svoj život zbog tuđe krivice jer nije uspeo da spase nešto što su drugi pokvarili. Jasno razlikuje dobro od lošeg, ali problem nastaje kada drugi to ne umeju da čine. Zato Džon Kofi odlučuje da prošeta Zelenom miljom.

Pravda će biti zadovoljena, iako je mnogo bliža osveti, na njega će vrištati od bola majka ubijenih devojčica, on će pronaći svoj put iskupljenja i na kraju će sve biti gotovo. Samo što će i posle njega neko znati da je najveća žrtva koja se može podneti smrt zbog tuđih grehova.

Život je nekome teret koji mora da nosi na svojim plećima dok ne poklekne pred tamom koja ga okružuje. Svetlost će se pojaviti na platnu gde će dvoje plesati, a tamu će na trenutak zameniti suze radosnice. I to će biti jedina želja, jedina sreća koju Zelena milja ne može da ukrade. Sve ostalo je samo mir.

 

„Heaven, I’m in heaven
And my heart beats so that I can hardly speak
And I seem to find the happiness I seek
When we’re out together dancing cheek to cheek“

Kristina MILOŠEVIĆ