Драгана Матовић: Прича о успеху

[Милан Ракић]

Како да са платом од 100.000 динара имате уштеђевину од 300.000 евра, стан у центру Београда од око милион евра, уметничке слике, вредне сатове, оружје, кућу од 150 квадрата у неком селу, неке њиве и ко зна шта још?

Немам појма. Питајте Шутановца.

Како да са платом од 102.000 динара имате два стана у центру Београда, брат брату 300-400 хиљада евра сваки, па још један у Бугарској, па да плаћате деци приватну школу која годишње кошта 60.000 евра, приде кола, оружје, фирме и остале ситнице?

Не знам. Питајте Малог.

Како фирма са једним запосленим и ни једним послом иза себе добије посао века у престоници, коме и данас тепамо Бус плус?

Не пада ми ништа на памет. Али зна Ђилас.

Како фирма која се бави пољопривредом добије посао гасификације од скоро 40 милиона евра?

Ма откуд ја знам? Али Гашић, Бајатовић и Никола Петровић знају.

Како са платом мањом од хиљаду евра за 25 година стажа да имате комфоран стан од 48 квадрата у новобеоградским блоковима, добар ауто од 2.500 евра, кућу на планини од око 50 квадрата, шуму, 13 хектара земље и дијамантски прстен?

Немам појма. И данас се чудим како смо то успели.

Моји и Његови, све заједно неких 140 година радног стажа, дали су нам своје животне уштеђевине за 2/3 стана, а за остатак су улетели кумови са бескаматном позајмицом коју смо им вратили у наредне три године. Изгледало је немогуће, али успели смо. Не живимо данас у њему, пошто је дете порасло, па смо ми прешли у већи родитељски стан, а они у наш комфоран од 48 квадрата на добром месту у блоку, близу самопослуге и дома здравља. Кола су исто била изазов. Дуго смо возили свекровог југа, када је излетела ова прилика на сајту за половне аутомобиле. Ауто комфоран, са климом, стар 15 година али добро очуван, власник се исељава у Немачку, пропала му фирма, жена медицинска сестра већ отишла и нашла посао, а он чекао да деца заврше школску годину. Тражио 3000, ја му искусно понудила 2.500 јер смо толико позајмили и склопили смо посао. Вратили смо дуг пре него што се први пут покварио. Поправка је мало скупља, али тако је то са тим бољим аутомобилима. Кућа на планини није у власништву, али можемо да је користимо кад год желимо, али ми у њу идемо обично кад су моји тамо. То је татина родна кућа коју је дозидао пошто је умрла баба којој комунисти никада нису дали ни кров да обнови. Вероватно слутите и зашто деда није обнављао кров. Шума је велика, пролазимо кроз њу док идемо до куће земљаним путем који је узрок и оног првог квара на нашем великом ауту, али ја ту обично волим да станем, покажем Њему руком ка околном дрвећу и кажем: „Видиш, ово је све моје“. Метафорично, наравно. Као и 13 хектара земље која се налази на таквом месту да ни комунисти нису хтели да је отму и коју мој отац нуди за џабе непознатим људима који би имали воље да живе у селу у ком више нема људи. Ја ћу, наравно, чим одем у пензију, да одем тамо и да ме баш брига. Да једем здраву храну, лечим стрес и правим неки бизнис. Кум је предложио да садимо лешнике, само је проблем што неко мора да буде стално поред њих да их брани од птица и да се има почетни капитал. Мали проблем су вода и струја, јер као што сам рекла комунисти нису баш радо улагали у тај део Србије. А богами ни њихови потомци.

А дијамантски прстен? Па то смо купили за веридбу, по наговору колеге који је уверено тврдио да срећан брак гарантује једино дијамантски прстен. Макар и најмањи. За 200 евра, колико смо уложили у тај комад накита који намеравам да дам својој будућој снаји, купили смо дијамант који није довољно велики да се носи али је у реду за терање урока. Ради посао већ 16 година.

Некад се и сама питам – како? Како смо успели све ово? Можда је тајна у генима, јер је мој отац економиста, додуше у пензији. Никад ме није научио да штедим, али ме је научио да се паре зарађују тешко, а да се велике паре не зарађују. Велике паре, каже мој отац, се или краду или наслеђују од оних који су их од неког украли. Ја се, схватили сте, не могу надати наслеђу. А с обзиром на то ко ме је васпитавао, ни овај други начин не долази у обзир. То је ваљда тајна мог успеха.

Ког успеха, питате се?

Е, то је питање мера наше пропасти.

А они горе поменути су само последица.