Наша општа песмарица

[Биљана 1234]

 

Ариjадна (Ефрон)

 

Кад бих

Животом својим

Владати могла

Севера крајњег сунцем

Тебе бих

 na хоризонту

осликала

Далека

Сибиром лепоту упијаш

Тамо где мраз тек

Сапутник бива

Душа кад хрптењачу исправи

Ждралови

Облацима долећу

Јер доба помере се

Ту, на северу

Пролеће у јуну бива

 

Те очи твоје,

Огромне

Као чежње моје чело

Као моје  речи невид

Као мојих руку загрљај

Пурпуром и златом

Оперважену студ

Северним нам завичајем Дане

Имена засенила

Честитој тек

Ружу сибирску

Ја

Наочит биљозналац

Даривати могу

 

Кад имена безимена постану

Кад гласови у шапате утихну

Тада сузе овога света усахну

У трену

О, Ариадна

Писмо теби Ћутим

Вечери ове Светлознак

 душе

Што пева и слави

удомих далека ал не и туђа

Јер

ако је било

Да ће бити

Небо над главама

И земља под ногама

3. јануар 2012

 

 

 

 

 

 

[Биљана 1234]

Прича прва

 

Једна по једна

А стојимo тако на обали реке

Труцкају

Ведром воде Јенисеја

Шаком јаче стегхух

Узбрдо

Ту крај мене

Ту у мени

Завесица

Прозору прозорчић

Клубе плавичасто

Промрзло у овој ноћи

Кончићем котву не заборавим

Светлост ионако

Дан и ноћ

Свеједно којим путем упијам

Јенисеј своје обале

Свеједнако слаже

 

[АлександраВ]

Моја земља

Стојим и посматрам,
страх преплављује утробу,
колоне теку друмовима,
у оба правца,
отворена грла избацују
песме и поздраве.

Ћутим и посматрам.

Земља на којој стојим
познаје ме.
Сваки мој корак је
дубоко у њој.

Дете сам ове земље.
Човек сам ове земље.
Старац сам ове земље.

Постојим у времену
када је тешко ћутати
а још теже слушати.

Отворене ране.

Постојим у времену
изоштрених чула.

Може нас погодити
залутали метак
флаша или петарда
ланац или камен
реч или поглед
успомена или заборав.

Или нам неко може
подметнути ногу.

Или ћемо се једноставно
саплести и пасти.

Плачемо.
Кунемо.
Кукамо.

И даље не разумемо
а тако је једноставно.

Стојим и ћутим.

Народ одлази.
Небо плаче.

Земља нас посматра.

 

[Лидија Миленковић]

На овој теми сам већ објављивала. 

[Вилер Текс]

O Храбрости

Тако благе људе

нигде срео нисам.

Они верују у живот,

а живе попут мете

стављене на простор брисан.

 

Као пиле пред канџама кобца,

које се не боји смрти,

јер верује у Животворца.

 

Храброст јер плод 

са дрвета љубави,

који се бере мердевинама направљеним од вере.

 

Посвећено православним Србима који су се вратили да живе на Косову и Метохију.

[PredragVId]

 

 

[Milica Bajic]

Обавезно ћу овде додати нешто своје, супер сте сви!

[Milica Bajic]

Ево ова, чисто да се упишем, мада нисам баш најсрећнија са избором за дебитовање, али тренутно ми није при руци ништа друго. 

[PredragVId]

https://www.facebook.com/Удружење-писаца-Поета-338713102974135/

[Милошшш]

Tako mi lakše

 

Malo malo pa čujem od Saše

šta se bre smeješ? "Tako mi lakše"..

 

Problemi se nižu a mi bi takše

takše je lakše, takše je lakše

 

Ščepaj brata dok ne malakše

nije baš lepo ali je lakše

 

Čemu sve ovo pojma nemam

al' mi je lakše, odo' da dremam. Poz.

[Милошшш]

Из дана у дан туга ме хвата

Одрасло се, мора да се шљака.

Сам у тами сам.

Невоља стиже.

Мрзим овај дан

Гасим светла и палим мрак.

Као да нешто могу да знам

Срце ме боли, мозак ме вара

И тако из дана у дан, 

Из сана у сан,

Ни да падам не знам, она то зна.

Немој ту мисао, то је замка

Кад мислим крај оно није крај

Цвилим ко пас на сав глас.

Да л' чујеш сад?

Где сам то ја?!

 

[Стаљиново унуче]

Роб си јер си роб

Не студент није запалио жито

а ватру није украо Прометеј

Ватру дарова онај ко је роди

не желевши да постане газдом

него милошћу твораца да помилује род

по лику својим а вољу слободе

дарова нама свет и сунце

а свако ко лучоношу следи

и даље је само обичан роб

 

Роб је онај ко није слободан

Роб си ти који за лучоношом трчиш

Роб си јер у себи осећај слободе тражиш

Роб си јер се бојиш за живот свој

Роб си јер си роб

 

 

Роб нема народ

Роб нема жену

Роб нема децу

Роб има газду

Роб има страх

Роб си јер си роб

 

Роб си јер си црв

Роб си јер у теби нема живота

Роб си јер свака ћелија твога

Робског бића плаче у страху од смрти

Роб си јер сањаш моћ

Роб си јер си сам

Роб си јер се бојиш самоће

Роб си јер желиш да умреш

Роб си јер немаш срца да дигнеш мач

Роб си јер си слуга

Роб си јер си роб

 

Роб ти знаш да јеси

Роб ти би волео да ниси

Роб ти не можш да не будеш

Роб ти рођен си

Роб си јер си роб

 

 

 

ја 14. 05.2009

Милe Бајшев

[Боиша]

Зрак

 

Док свањава ново јутро,

одговор ја стари тражим.

Јутро нове наде свиће, 

са болом се старим борим.

Да ли да се једном предам,

и са старом тугом стопим!?

Дал пркосно да се дигнем,

и вечно са мраком борим!?

Морам знати путе своје,

наћи зраке душе моје,

ићи стазом вечне славе,

ићи светом мирне главе..

 

Н.С.

[PredragVId]

 

 

 

Сахрана игумана Хиландара

 

Поворка велика

много људи.

На послужавнику, Богородица.

Сећања навиру стара

на игумана Хиландара.

 

Виноград полако бледи

а старац седи

и даље седи

у Сокобањи крај цркве.

 

Мојсије се звао,

ушивен у мантију

спуштен је у гроб.

 

Митрополит гледа старе кости

пребира прстима предходног

а у нови гроб ставља се старац.

 

Отац Јефрем

ископао гроб,

отац Сава понео је крст,

у пријемници ушивено је тело.

 

Мекано тело, гипко,

стављено је у носиљку

а у цркви прочитан је

псалтир за упокојеног игумана.

 

 

 

 

 

[gavrosaurus]

Јоште мало па и Поука неста'
Да нисам вид'о, пао би с места
Пљуска оде, Сунца се плете вез
Све ће бити слатко али Поука без

Но шта мари, и даље држим час
Неки Бога моле, неки АВ-у траже спас
Неки мисле (питамо колону пету):
Без Поука биће боље овом свету

Живели ви мени, поука је кратка
И мука некад уме бити слатка
Бори се и даље, љубав имамо исту
Бори се и моли, моли благом Христу