Време баба

[Баба]

 

Да ме неко погрешно не схвати, јер има данас ових чудноватих ликова који воле све наопако да толмаче, заиста нисам бабомрзац. Искрено баба ми је омиљени лик из фемили и остала ми је у драгој успомени.

 

 

Дакле да пређем на причу:

 

Философи историје, цикличари нарочито, као што су Тојнби и Шпенглер, пореде цивилизације и народе са живим организмом.

Њихов циклизам не говори да се историја дословно понавља, него да се понављају етапе из живота једног народа и једне цивилизације. Па као што један организам или човек рецимо, има период рађања, детињства, младости, зрелог доба, старости и смрти, тако и један народ или цивилизација или култура морају проћи неке своје фазе, настанка, детињства, успона и пада и нестанка.

 

Данашњи јевропски човек, тачније његова култура и цивилизација је по мишљењу и Тојнбија и Шпенглера у свом касном старачком добу. Стога обојица предвиђају скори крај Европе и европске културе и европских нација.

Срби као и остали европљани су такође ушли у неке своје старачке године. Више је показатеља који сведоче томе у прилог. Од беле куге, до одсуства младалачког духа и доминирајућег џангризавог бабског хејтеризма скоро према свему.

 

Сваки народ кад дође до краја свога историјског пута, обично изумре.

По свој прилици то ће се десити и европским бабама а и нама Србима.

Није ми намера да у овој теми јадикујем над клетом судбином нашом србском и јевропском, већ да дам примере свега бапског у нашој савременој култури и понашању.

 

[елТорнеро]

1 hour ago, Жељко рече

По свој прилици то ће се десити и европским бабама а и нама Србима.

Са свим осталим се слажем, са овим не, мој комшилук је испуњен гласићима младенаца, као у нека стара времена. Слично теби видим да су моје 63 близу Србског просека старости, трагично, али ево све више је дечице. Онда мислим, Боже па ми то излазимо из пустиње, јер ево га у пеленама нови Израиљ!

Ваља мрети, брате, да нам је бар да провиримо преко, као Мојсеј. Треба се повући у страну и препустити кормило деци, они су и бољи и паметнији од нас, ако се слажеш. Треба им не сметати и рећи : " Немојте бити као оци ваши, род неваљао и упоран..."

["Tamo daleko"]

пре 1 сат, Жељко рече

Сваки народ кад дође до краја свога историјског пута, обично изумре.

По свој прилици то ће се десити и европским бабама а и нама Србима.

Vi barem imate koristan predlog, pored izrazavanja dijagnoze evropske/srpske kulture, sto I nije bas slucaj sa Tojnbi I Spenglerom, premda ih nisam citala.

 

пре 1 сат, Жељко рече

Није ми намера да у овој теми јадикујем над клетом судбином нашом србском и јевропском, већ да дам примере свега бапског у нашој савременој култури и понашању.

Mozda je I dovoljno za pocetak, analizirati tu nasu savremenu kulturu kako bismo kolektivno dosli do preumljenja, shvatajuci da svi na svoj nacin ucestvujemo u toj I takvoj kulturi. Ja licno za sada mogu samo da pratim kulturoloske tokove sa strane, "tamo daleko" , ali bih rado ucestvovala u korisnoj razmeni misljenja, pa da svako na svom nivou I okruzenju dela koliko mu je dato... nadam se da nisam suvise apstraktna; dopada mi se Vasa postavljena tema.

[Биљана 1234]

Ајд да се пријавим јер баба јесам са својих 53. Мада не умем са словима, кад се повезују бројкама и дода им се симбол за проценат. Сад, истину говорећи можемо обући се у приповести те нам живот и на роман личити може.

Елем, ритмови ми дражи. Има оно кад пучином таласи, а корабља у луку уђе сигурну. Има оно, кад руком прекријеш, све једним ритмом дише. Има оно, кад ти цео живот прође, а ближњег свог не заволиш..има још понешто за сваког, како одабере.

Тако и са народима, па и нашим.

Буду тако неке бебе, па се смеју и са љубављу гледају све, радознало. Мене то разнежи сасвим. Не умем да се не надам, тако је то са мном

[елТорнеро]

пре 2 минута, Биљана 1234 рече

Ајд да се пријавим јер баба јесам са својих 53. Мада не умем са словима, кад се повезују бројкама и дода им се симбол за проценат. Сад, истину говорећи можемо обући се у приповести те нам живот и на роман личити може.

Елем, ритмови ми дражи. Има оно кад пучином таласи, а корабља у луку уђе сигурну. Има оно, кад руком прекријеш, све једним ритмом дише. Има оно, кад ти цео живот прође, а ближњег свог не заволиш..има још понешто за сваког, како одабере.

Тако и са народима, па и нашим.

Буду тако неке бебе, па се смеју и са љубављу гледају све, радознало. Мене то разнежи сасвим. Не умем да се не надам, тако је то са мном

Ево готово потпуно конфузна баба, али се нада. Браво, баба!

[Драгана Милошевић]

Наше бабе се разумеју у теологију, и то је довољно.

Чула сам да нека Смиља постала поп.

[Страле]

Само, где је на теми  главни архиватор Чварков Ђођре, он би мого рећи штогод о бабичкама.

[Биљана 1234]

А ви, децо моја, одрастите. Овако испада ем дођеш у цркву, ем прво погледаш где су бабе и шта раде.И шта мисле, да ли правилно поступаш и како си се обукао.

Данас је модерно бити млад и здрав. Кад идем на неки састанак, и слутим да ће ме тамо питати када ћу у пензију, а ја се лепо обучем, ставим и свој шешир. А тамо кад ме виде да сам потпуно ван света кажу :'- Госпођо, изволите, седите.

Различитост је неопходна, ако води умозрителству, како су некад говорило Него, шта мислите, а да мало коригујемо став. Пре него што прихватимо било коју предрасуду нашег доба, да мало станемо дигод у крај, и зауздамо своје мисли и језик.

Теологија..богопознање...не знам да ли знам ....не знам...само има оно

Господ срца наша познаје

 

[Биљана 1234]

Претходни пост добар због равнотеже. У Паровима све млади људи.  Дакле, скоро као прича о Црвенкапици и вуку..А о старачким домовима...то је пресек све са комором и преткомором..старачки дом кошта...(потомке?)

Добра ова тема..баш баш

[εργασία]

Narod koji posle svega i dalje glasa za Vučića i treba da propadne. 

[елТорнеро]

пре 11 часа, Драгана Милошевић рече

Наше бабе се разумеју у теологију, и то је довољно.

Чула сам да нека Смиља постала поп.

Моја ташта је постала баба са четрдесет година, оно што зовемо животом се тада завршило, почетак патњи. Драгана са четрдесет си баба, колико ти је времена остало? Не треба ми одговор на ово питање, теби треба.

[Биљана 1234]

комуникација контемплација колатерарна костоломна

[Војвода7]

Пет знакова пропасти цивилизације: драматично повећање промискуитета, политичко поткопавање и нестајање породичних вриједности, културално разарање породичне језгре и радикално повећање насиља изван рата.

 

 

[Кратос]

пре 13 часа, Драгана Милошевић рече

Наше бабе се разумеју у теологију, и то је довољно.

Чула сам да нека Смиља постала поп.

БАБА СМИЉА & МОМО НЕОФИТ

Честа је појава у нашој Цркви да почетници у вери добијају савете од прелесних старијих особа чија се вера више ослања на обичаје, ритуале и сујеверја, но на здрав разум и чисто срце. Некад ће ти неофити више уважити њихово мишљење, но речи свог пароха. Ми ћемо пратити конфузне дилеме Момчилове који је скоро открио веру.

Баба Смиља дошла код свог ученика, тридесетогодишњег Момчила којем је скоро преминуо деда. И вели Момчилу баба-Смиља, као искусни раби:
„Душа покојника лута четерес' дана после смрти посећујући драга места.“

Момчило паде у шок:
„Па то је страшно!! Па то је ужасно, где ја онда да спавам?! Где ја да будем четерес' дана!?”, виче он, готов заплакати. „Нећу ока склопити! Хоће ли он померати ствари!? Ја сам глед'о онај филм, Конјуринг. 'Есте гледали?
„Јел' то руски филм?”

„Мислим да није, не личе на Русе, не облаче се тако. Неке Швабе, Енглези, нешта тако. По истинитој причи филм. Њима зли дух узурпир'о собе. И то не после четрес' дана, прошло сто година! Ајмеее, што ћу! Па ђе ћу ако се намечи да остане тол'ко дуго?! Оће он мени откривати јорган док спавам, вући ме за стопало!? ”

Смирује га баба-Смиља: „Ма неће, шта ти је... Само немој ноћу плакати за дедом! Јер ће онда његовој души бити мрачно на оном свету!”, не стиже она да објасни, а Момо све у паници пита:
„А оћел' опседати људе, па онда они окрећу главу за пун круг, ки сове!? Повраћају зелено, лебде по дневном боравку, говоре к'о онај рамштајн!? Ајааао, мајко моја Анкице, ал' је православље страшно, био сам мирнији док ово нисам знао!”
„Са великим знањем дође велика одговорност. Мислим да је то Свети Нектарије рекао.”
„'Ели!? Цитирао га је онда и Спајдермен на крају првог дела. Ма пуштите ви то, кажете да иде по драгим местима?! Шта ако опседне Мићину кафану? Каквих четрес' дана, остаће онда ту вечно!”
„Не брини се, сине, обићи ће дедина душа и Свету Гору и Христов гроб, пре но што положи архангелу Михаилу рачуне! Ваљало би да запалиш свеће, ал' да буде паран број, јер ако је непаран, доћи ће смрт и по тебе!”
„По мене!? Што по мене, што ћу јој ја?! Ја сам млад! Нећу онда ни палити свеће!”, Момо сав у паници.
„Мораш, за покој душе твога деде! Е сад. Ваљало би и да однесеш хране на гроб, али никако хране с даће, и ракије. Да се покојник смири. Понеси све што имаш.”
„Аха, 'нако мало, симболичо?”
„Не симболично, па неће ти се дедина душа симболично смирити! Понеси 'нако добар оброк. Кркљанац.”
Сутрадан однео Момо све што је имао у фриждеру и ставио на свежу раку: начету павлаку, и начет Полимарков пица кечап у кесици, око 300 грама саламе, окрајак шваргле и шољу масти. Стајао тако једно време, па се досети да ће деди то бити незгодно поотварати, те све извади из амбалаже и изли на земљу: павлаку, кечап, саламу, шварглу и маст. Још је донео векну леба и ставио на све то, просуо по томе литар ракије и две литре киселе воде ( деда је волео да «гаси»). На крају, извади наполитанке, и једну по једну заби у земљу, око свега тога. Припали цигару и заби је у средину да догорева. Загледа се у своје чудно дело, припали свећу, званично стаде, прекрсти се и рече:
„Деда, нек ти је сретан пут! Не мораш што се мене тиче чекати четерес дана, нећу се љутити, слободно ти... Шта ћеш се задржавати, доста ти је осамдесет и шест година... Четрес дана вамо-тамо, не игра неку улогу... Ја ако тол'ко доживим, ишао бих горе главом без обзира. Не бих ни на Христов гроб ишао, шта ћу с гроба на гроб. Депресивно. Него ти – ајде! Путуј, па се видимо, валда. Љуби те унук.”
Прекрсти се и пође Момо, али се онда нечега сети и поново се окрете ка гробу:

„А ако ипак останеш још четерес дана, де немој ми се, молим те, бечити у огледалу кад се не надам, фрас ће ме стрефити. Знам да си то волео радити и док си био жив.”

[Биљана 1234]

то са сујеверјем јесте

а шта ћемо са учитељима

са боготражитељима

са подразумеваним фазама у духовном развоју..

мислим, нисмо сви исти..то покушавам да напишем језиком који се некако наметнуо...и да се надам да смо у оквиру параболе, ипак..утешније је