Jump to content

Епископ бачки др Иринеј: „Вечерње новости” – озбиљан лист или фабрика лажи?!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Као главни текст „Вечерњих новости” од 15. јула текуће године најављен је на насловној страни, словима од близу два сантиметра (док сâм назив листа има слова од око сантиметар и по), текст новинарског двојца Р. Драговић – Ј. Керблер, посвећен шестом састанку Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције о улози Алојзија Степинца пре, током и после Другог светског рата. Наслов најаве са насловне стране гласи: „Потписано: Степинац је мученик?!” 

Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова  о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4).

Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”.

После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ.

„Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном  раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду.

Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) −  размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно.

Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници.

Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви?

„У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”.

Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”.

Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”.

„Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују.

Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине.

Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ.

После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је  „овај став из заједничког саопштења” у стварности  „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из  „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да  „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о  „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако  „српска страна”, претпоставимо, није доказала  „хрватској страни” Степинчеву  „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда.

То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним  правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима?

Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац.

А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”.

Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима.

Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”.

За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.”

Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи:  „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.”

Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35).

http://beseda.rs/sok-na-kraju-rada-komisije-vecernje-novosti-ozbiljan-list-ili-fabrika-lazi/#.WW57XKBa7zA.facebook


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Преосвећени владика г. Иринеј, отклонио је једну битну забуну у нашој јавности око рада Комисије:

"Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима."

Оно што је остало нејасно, и у црквеним и у научним круговима, па и у "чаршији", послије неких интернет и штампаних написа, али и својевремене, прољећне, изјаве Свјатејшег патријарха Иринеја "Политици", јесте кога је, односно, да ли је српска страна послала довољно компетентног истраживача у Ватикански архив?

Но, за будући рад и наше српско-хрватско "заједничко читање" прошлости (израз кардинала Паролина) битно је поштено признање да је папа дозволио српској страни приступ ватиканској грађи.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Информативна служба СПЦ овим поводом, чини ми се први пут, пренела је ФБ статус једног вјерника:

О саопштењу „мешовите комисије” и реакцијама на њега

19. Јул 2017 - 14:48

Драгослав Бокан: О саопштењу „мешовите комисије” и реакцијама на њега

Интернетовско нестрпљење, то размажено и злочесто чедо овог времена, у апсолутном је нескладу са оним што мисли и ради Црква.

Па се, онда, преко њега, врх наше Цркве напросто тера да објави Саопштење поводом нечег толико важног за све нас да се то никако не може урадити „у року од одмах” (а многи то баш тако траже, као и кад су друге ствари у питању).

Не може, а, ето, „мора”.

И онда долази до проблема, јер се, брже-боље, објављује оно што је уопште могуће за тако кратко време – само онај заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења – док, наравно, постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан...

Уз то, коришћењем хрватске верзије (тенденциозно усмереног) превода италијанског оригинала дошло се до наводног „крунског аргумента” против српске стране (а јавно и без провере изреченог у дêлу овдашњих медија), пошто су „проблематична времена” одједном постала – само и безлично – „тешка”, а егзактно и само „важни пастир” Степинац наједанпут постаде – „угледан пастир”! Чиме се потпуно променио оригинални смисао ових квалификација из званичног саопштења: од техничких и информативних у оцењивачке и вредносне судове. Довољно за прави и ничим заслужени напад на нашу Цркву од стране оних који су овако нешто једва чекали и са очигледним задовољством дочекали.

 И све то одмах затим бива пропраћено оним несрећним и злонамерним, јавним и клеветничким, у сваком смислу речи таблоидним коментаром „Вечерњих новости" (са злонамерним и нетачним закључцима изведеним на основу поменутих грешака у преводу), који је изнудио реакцију српских чланова Комисије, што је затим изазвало нове полемичке захтеве и увредљиве реакције доброг дела јавности, са пратећим хором нестрпљивих и већински агресивно према СПЦ устројених незадовољника... – па све, очас, постаде налик на још једну у низу овдашњих медијских ”афера”. А све то у овом, више него деликатном случају документованог изношења доказа о (директном и индиректном) учешћу надбискупа Степинца и самог врха Римокатоличке Цркве у ономе што се догађало од 1941. до 1945. године, у организованим и људском  уму напросто несхватљивим злочинима Хрватâ у НДХ над невиним српским цивилним становништвом.

 Прави се афера и чини наводно „контроверзним” нешто што је, грехом државе и нашег народа (свих нас редом), остало у српској и међународној јавности непознато, срамно склоњено од нас самих и читавог света.

Бестидно се користи наша, разумљива и очекивана, колективна осетљивост на ову мрачну и трагичну тему – да би се, на тај начин, још једном извршио јуришни напад на Српску Православну Цркву, ето, чак и кад су наше невине и од историје непризнате жртве у питању.

Ту, како видимо по ко зна који пут, нема милости, нити ма каквих моралних, логичких, фактографских, филолошких..., контекстуално узрокованих ограничења.

 И ми који сада по први пут имамо – преко рада поменуте и од толиких оклеветане мешовите комисије – прилику да нешто кажемо на ову тему пред међународном јавношћу (а после толиких напада да смо ми „геноцидни народ" и „џелати", а не жртве у „хрватско-српском случају"), уместо елементарног поштовања те чињенице, дословно скачемо на врат онима који се, у име Цркве и у наше име (али на свој, њима једино могући и доступни начин) истрајно боре за прећутану истину о Јасеновцу, Јадовном, Козари, Јастребарском...?!!! Притом нико од толиких острашћених критичара СПЦ и њеног дела мешовите Комисије у овој екстремно напетој и неправедној јавној расправи у српској јавности да ишта упита (очекујући одговор, а не изнуђено правдање пред бахато изреченим, иследничким захтевима) и, евентуално, похвали (када је реч о раду и труду више него уважених, професионално и морално доказаних, учесника са наше стране).

Невероватно, али истинито!

 И тако добијамо потпуно поремећен облик ”реаговања на нереаговање” наше Цркве, а ствар није нимало обична и захтева, ипак, макар мало више времена за њено објашњење у јавности (за пар дана се то напросто – не може).

 Нисмо фер према активној борби и огромном уложеном труду српске, оне наше стране и на разне начине испољавамо то просто несхватљиво, нељудско и неморално непоштовање.

 Мени је било мука док сам читао велику већину ових олаких и, често, клеветничких, надобудних и аутодестру-ктивних коментара какве до сада нису писали ни највећи „спољашњи” непријатељи Српства и наше Цркве.

Хрвати се у овим реакцијама и не спомињу, сем онако узгред, баш као ни римокатолици и Ватикан, ни оно што би био њихов грех (кобном логиком: „Они су такви какви су"), већ се сваљује дрвље и камење искључиво на наше представнике и браниоце, духовнике и историчаре (уз присуство и сигурно најродољубивијег и најмудријег српског дипломате, др Дарка Танасковића).

Баш као да смо полудели, слуђени од вишедеценијске мржње, аутошовинизма, самопорицања и континуираног несхватања улоге и значаја Српске Православне Цркве.

 Једно је тражити информацију, са макар минималним поверењем у мотиве и обученост српских заступника, а сасвим друго – разапињати их, већ унапред, на крст и стуб срама без иједног јединог разлога, осим наше уобичајене брзоплетости, лакомислености и, нажалост, недобронамерности (да не употребим неку оштрију и, можда, много прикладнију реч).

 Доливати уље на ватру и бацати суве цепанице на већ разгорелу ломачу којом се дословно спаљују истина и наша Света Црква јесте безуман и, рекао бих, издајнички чин. Нешто што захтева озбиљно покајање, а не тако захтевно тражени „одговор Комисије” на оваква умножена, најчешће само реторичка питања (пошто ионако ”сви све знамо”).

 Као што је „лепота у оку посматрача”, тако је, исто, и са ружноћом, неистином и неправдом.

Када неко нешто неће да види, онда то заувек тако и остаје. Уосталом, сличне примере смо већ виђали у дугим годинама комунистичких покушаја уништења Цркве код Срба, са сличним „аргументима” и отворено клеветничким „запитаностима”.

Увек је за све била крива СПЦ, третирана горе него под Турцима, па је то тако, очигледно, и остало у великом делу овдашњих (не могу да кажем српских) медија.

Иако има своје некадашње име, Србија је и даље умногоме само „скраћена Југославија” са мутним и нејасним национално-верским, отаџбинским идентитетом, у коме се лукаво и лицемерно избегава питање истинског значаја и праве улоге наше Цркве.

Због тога су уопште могући овакви напади чак и тамо где се нису очекивали, тамо где би требало читати неке потпуно другачије врсте текстова, патриотски и духовно интониране. У новинама штампаним на ћирилици, све до скоро, чинило се, поносним на такав свој родољубиви приступ нацији, животу и, посебно, Цркви.

Рад мешовите Комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције тако није дочекан са природном и очекиваном љубопитивошћу и оном, с правом очекиваном братском подршком са ове стране, нити је највећи број наших сународника уопште стигао да добије праву, детаљну и неопходну информацију о томе шта су високи представници СПЦ радили током протеклих годину дана.

 Један од разлога за тако нешто је и нестанак некадашње, какве-такве, добронамерности у највећем делу домаће штампе, као и непостојање одговарајућих, више него неопходних медијских проводника праве истине по овом питању, уз већ поменуто опште нестрпљење и хронични недостатак поверења у једину институцију која је, вековима, бранила и одбранила свој народ, никада га не препуштајући његовој злој судбини и хиру често надмоћног, по правилу немилосрдног непријатељња.

 Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца.

Тек тада ће се видети размере лажи и монструозних конструкција (против СПЦ) које се организовано и са очигледном намером протурају у овдашњим средствима информисања.

 Али ће до тада многи, довољно наивни и неучвршћени у вери, међу нашим суграђанима већ бити саблажњени и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

 Зло не спава и не бира сараднике и средства.

А зна се шта је и ко је, одувек и заувек, био и остао највећи непријатељ и зла и Злога.

Извор: лични фејсбук-профил аутора

  • Информативна служба Српске Православне Цркве
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, александар живаљев рече

Информативна служба СПЦ овим поводом, чини ми се први пут, пренела је ФБ статус једног вјерника:

Па шта даље читати? Ово је за мене вест године, на локалном нивоу, као и итервју господина Оливера Стоуна са Владимиром Владимировичем Путином, на светском нивоу. Вреди ми ићи за тобом, Бог да те помилује и спасе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, александар живаљев рече

Уз то, коришћењем хрватске верзије (тенденциозно усмереног) превода италијанског оригинала дошло се до наводног „крунског аргумента” против српске стране (а јавно и без провере изреченог у дêлу овдашњих медија), пошто су „проблематична времена” одједном постала – само и безлично – „тешка”, а егзактно и само „важни пастир” Степинац наједанпут постаде – „угледан пастир”! Чиме се потпуно променио оригинални смисао ових квалификација из званичног саопштења: од техничких и информативних у оцењивачке и вредносне судове. Довољно за прави и ничим заслужени напад на нашу Цркву од стране оних који су овако нешто једва чекали и са очигледним задовољством дочекали.

Г. Бокан се с правом осврће на наше, у суштини, маловјерје; јасно је да нпр митрополит Порфирије, предсједник српског дјела Комисије никада не би могао да се сложи, као насљедник Светог Митрополита Доситеја Исповједника Загребачког, за чије је страдање Степинац морао знати са канонизацијом овог потоњег. Пропушта, међутим г. Бокан, да укаже на то одакле настаје та самоувјереност "хрватских верзија" превода заједничких докумената. Можда отуда што са српске стране нико није ни службено ни приватно, као сада г. Бокан, реаговао на саопштење највишег тјела РКЦркве у Хрватској - Хрватске бискупске конференције од 13. листопада 2016. (значи док су разговори са СПЦ били у току) у коме је изнета до сада нечувена платформа негационизма Јасеновца. (Истини за вољу мора се одати признање самим Хрватима и католицима, антифашистима, попут Драга Плисела и других који су благовремено реаговали.)

Ево тог саопштења у цјелини:

13.10.2016 | 13:10 | IKA D - 183925/10

Priopćenje s 53. zasjedanja Hrvatske biskupske konferencije

 

  Zagreb, od 11. do 13. listopada 2016.

 

Plenarno zasjedanje Sabora Hrvatske biskupske konferencije, 53. u nizu, održano je pod predsjedanjem predsjednika HBK zadarskog nadbiskupa mons. Želimira Puljića u Zagrebu od 11. do 13. listopada 2016. Na zasjedanju su uz članove HBK sudjelovali apostolski nuncij u Republici Hrvatskoj nadbiskup Alessandro D'Errico, izaslanik Biskupske konferencija Bosne i Hercegovine vojni ordinarij mons. Tomo Vukšić i kao gost član Međunarodne biskupske konferencije sv. Ćirila i Metoda subotički biskup Ivan Penzeš.


Pozdravljajući na početku nazočne nadbiskup Puljić posebno je pozdravio dvojicu novozaređenih biskupa gospićko senjskog mons. Zdenka Križića i šibenskoga mons. Tomislava Rogića kao i njihove umirovljene predšasnike mons. Milu Bogovića i mons. Antu Ivasa. Zahvalio je umirovljenim biskupima za sve dobro što su učinili u svom biskupskom služenju, a njihovim nasljednicima uz srdačnu dobrodošlicu u zajedništvo HBK zaželio je da djelovanje konferencije obogate svojim primjedbama i prijedlozima.


U radnom dijelu zasjedanja biskupi su upoznati s početkom rada Mješovitog povjerenstva hrvatskih i srpskih stručnjaka koje ima zadaću zajednički razmotriti ulogu blaženog Alojzija Stepinca prije, za vrijeme i nakon II. svjetskog rata. Na prvom dvodnevnom susretu u Rimu od 12. do 13. srpnja 2016. godine utvrđen je način rada prema metodologiji povijesnih znanosti, utemeljenoj na raspoloživoj dokumentaciji i njezinoj kontekstualizaciji. Rad Povjerenstva neće imati nikakvog utjecaja na postupak kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca, koji je isključivo u nadležnosti Svete Stolice. Mješovito povjerenstvo će se sastati šest puta u roku od 12 mjeseci. Vremensko ograničenje rada pokazuje kako Sveta Stolica, koja predsjeda radu Povjerenstva, očekuje da njegov rad bude učinkovit. Nakon prvog susreta u Rimu, Mješovito povjerenstvo će se sastati u Zagrebu 17. i 18. listopada ove godine.


Osobitu pozornost biskupi su posvetili unaprjeđenju projekta priprave za brak. Prihvaćeni su prijedlozi Vijeća HBK za život i obitelj da se pristupi revitalizaciji toga projekta na sustavan način zahvaćajući daljnju, bližu i neposrednu pripravu te osiguravajući nastavak praćenja bračnih parova i poslije sklapanja ženidbe. Odlučeno je i da se osnuje radna skupina u kojoj bi se osim predstavnika Vijeća HBK za život i obitelj te stručnjaka i praktičara zauzetih u pastoralu priprave za brak, uključili i članovi koje će predložiti Odbor HBK za mlade te Vijeće HBK za katehizaciju i novu evangelizaciju. Očekuje se izrada pastoralnih smjernica na temelju postsinodalne pobudnice pape Franje "Amoris laetitiae", s nadopunama za konkretna stanja u pojedinim biskupijama.


U svezi sa stanjem u hrvatskome društvu biskupi su se osvrnuli i razmotrili između ostaloga probleme odnosa prema otajstvu života, problem demografije i iseljavanja cijelih obitelji iz Hrvatske, kao i gospodarsko stanje i pravosudna pitanja. Posebice su se osvrnuli na neprimjeren odnos prema prošlosti koji se onda odražava u našoj sadašnjosti. Ta se neprimjerenost tiče poglavito triju tema koje su vidljive u odnosu prema žrtvama u jasenovačkim logorima, prema žrtvama komunističke diktature, kao i prema žrtvama u Domovinskome ratu.


Naime, u zadnje je vrijeme sve očitije da se nastoji ne samo nastaviti s manipuliranjem okolnostima i s brojem žrtava u Drugome svjetskom ratu, osobito u iznošenju neistina i neutemeljenih tvrdnja gledom na logor u Jasenovcu. S druge strane, biskupi smatraju neprihvatljivim i štetnim sadašnji odnos mjerodavnih hrvatskih ustanova i hrvatske države općenito prema žrtvama komunističkoga režima, posebice kada se radi o masovnim grobištima i zemnim ostacima stradalnika, kako u Hrvatskoj, tako i u drugim zemljama, osobito u Republici Sloveniji. Primijećeno je da se s nadograđivanjem poznatih velikosrpskih mitova zanemaruju stradanja hrvatskoga stanovništva u Domovinskom ratu, uništavanje imovine, među kojom je osobito bolno razaranje kulturnih i duhovnih dobara, te nedovoljno uvažavanje uloge hrvatskih branitelja u ostvarenju slobode i nezavisnosti.


Biskupi stoga pozivaju mjerodavna tijela hrvatske države da ulože potreban napor, kako bi se – na transparentan način, a to znači u skladu s najboljim suvremenim znanstvenim metodama i kulturološkim pristupima – rasvijetlila istina o Jasenovačkim logorima, kao i događaji i stradanja nakon Drugoga svjetskoga rata. Time će se žrtvama pokazati dužno poštovanje, a istinom unijeti više mira u živote obitelji čiji su članovi nastradali. Važno je to isticati jer smo u zadnjim desetljećima iskusili koliko zla mogu donijeti ideologije, podupirane političkim mitovima jer nisu utemeljene na činjenicama i povijesnim istinama pa često predstavljaju hrvatski narod i državu kao genocidne i zločinačke.


Biskupi zato pozivaju narod i društvo na zajedništvo i zrelost kako bi imali snage nositi se s novim pokušajima stvaranja mitova i širenja neistina. To nije poziv "vraćanja u prošlost", nego poticaj i želja osloboditi se tereta i utega koji iz prošlosti opterećuju sadašnjost i zamagljuju pogled prema budućnosti.


Biskupi su se sa zahvalnošću osvrnuli na 25. obljetnicu vraćanja vjeronauka u hrvatski školski odgojno – obrazovni sustav što je bilo moguće učiniti tek poslije pada totalitarnog komunističkog sustava te demokratskih promjena početkom devedesetih godina prošloga stoljeća. Tim povodom upriličena je svečana akademija u Hrvatskome narodnom kazalištu na kojoj su nazočili članovi HBK, predsjednik Hrvatskoga sabora dr. Željko Reiner te brojni drugi visoki uzvanici. Na akademiji je istaknuta važnost i 20. obljetnice potpisivanja Ugovora između Svete Stolice i Republike Hrvatske o suradnji na području odgoja i kulture (19. prosinca 1996.). Taj je Ugovor, naime, dao pravni okvir za djelovanje Katoličke Crkve, a utemeljen je na trima načelima: načelu vjerske slobode, načelu različitosti područja djelovanja Crkve i države, te načelu potrebe suradnje tih dviju ustanova koje se susreću u čovjeku, građaninu i vjerniku.


Na zasjedanju su predstavljena i dvojica budućih blaženika Hrvata, Serafin Glasnović Kodić iz Janjeva i don Anton Muzić iz Vrnavokola-Letnice, koji se nalaze među 38 mučenika ubijenih u Albaniji iz mržnje prema vjeri od 1945. do 1974. Fra Serafin i don Anton bit će proglašeni blaženima 5. studenoga 2016. u Skadru. Biskupi pozivaju sve koji su u mogućnosti sudjelovati na svečanosti proglašenja i potiču na upoznavanje života ove dvojice novih hrvatskih blaženika.


Na osobit način biskupi su se spomenuli 40. obljetnice početka velike proslave Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata. Naime, nakon gušenja "hrvatskoga proljeća" Crkva je pokrenula duhovne snage i započela s vjerničkim hodočašćima i okupljanjima. Najprije u Solinu 1976. na tisućitu obljetnicu smrti kraljice Jelene, pa dvije godine kasnije u Biskupiji kraj Knina (1978.) gdje je nađen lik Gospe velikoga hrvatskoga krsnog zavjeta. Slijedeće 1979. krenulo se prema Ninu gdje se komemoriralo povijesne veze sa Svetom Stolicom i papom Ivanom VIII. koji je 879. "blagoslovio hrvatskoga kneza Branimira, sav narod i zemlju njegovu". Vrhunac proslave dogodio se na Mariji Bistrici 1984. gdje se na Nacionalnome euharistijskom kongresu okupilo pola milijuna ljudi iz svih krajeva gdje žive Hrvati. Svjesni značenja i dalekosežnosti tih događaja kao i važnosti njihove poruke i za ovo naše vrijeme, biskupi će uskoro uputiti poticaj vjerničkim zajednicama na molitvu i zahvalu za silna djela koja nam učini Gospodin.


Nakon isteka mandata i umirovljenja dosadašnjih predsjednika i članova u pojedinim tijelima HBK neki mandati su produljeni te su dogovorena nova imenovanja. Predsjedniku Vijeća za ekumenizam i dijalog sisačkom biskupu Vladi Košiću produljen je mandat. Za novog predsjednika Vijeća HBK za ustanove posvećenog života i družbe apostolskog života imenovan je gospićko senjski biskup Zdenko Križić, novim predsjednikom Odbora HBK za pastoral Roma imenovan je varaždinski biskup Josip Mrzljak. Biskupi mons. Zdenko Križić i mons. Tomislav Rogić imenovani su za nove članove Biskupske komisije za liturgiju. U mješovitu Komisiju HBK i HKVRP umjesto umirovljenih članova imenovani su vojni ordinarij Jure Bogdan i mons. Zdenko Križić.


Dosadašnjem delegatu HBK pri Vijeću biskupskih konferencija zemalja Europske Unije kardinalu Josipu Bozaniću i zamjeniku bjelovarsko križevačkom biskupu Vjekoslavu Huzjaku produljen je mandat.
Na zasjedanju su predsjednici Komisija, Vijeća i Odbora HBK podnijeli izvješća o njihovom radu.


Na poziv mjesnog biskupa mons. Đure Hranića, uz 25. obljetnicu žrtve Vukovara, biskupi HBK će se okupiti u tome gradu 18. studenoga, a euharistijsko slavlje predvodit će kardinal Josip Bozanić. Istoga dana na 25. obljetnicu stradanja u Škabrnji ondje će euharistijsko slavlje predvoditi predsjednik HBK zadarski nadbiskup Želimir Puljić.


Dogovoren je kalendar događanja za iduću godinu. Zajedničko zasjedanje HBK i BK Bosne i Hercegovine održat će se 23. siječnja 2017. u Zagrebu, a izvanredno zasjedanje Sabora HBK dva dana kasnije 25. siječnja 2017. Pastoralno-katehetski kolokvij za svećenike održat će se 7. i 8. ožujka 2017. Proljetno 54. zasjedanje Sabora HBK bit će od 26. do 28. travnja 2017. Nacionalni susret hrvatske katoličke mladeži održat će se u Vukovaru 29. i 30. travnja 2017. Susret članova HBK s redovničkim provincijalima bit će upriličen 19. lipnja 2017. Jesensko, 55. zasjedanje Sabora HBK održat će se od 10. do 12. listopada 2017. u Zagrebu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...