Ридигер Сафрански: Пропадамо, срам да буде онога ко то примети!

[Милан Ракић]

Ридигер Сафрански (рођен 1945) познати је немачки писац, филозоф и теоретичар литературе. Изабрао је да студира теологију, али је сасвим случајно завршио на филозофији, где је на њега одлучујући утицај извршио Теодор Адорно.

Ширу популарност Сафрански је стекао монографијама о Шилеру, Е. Т. А. Хофману, Шопенхауеру, Ничеу, Гетеу и Хајдегеру.

Његова методологија одговара парадигми Георга Симела о „узајамном деловању“: Како аутор долази до идеје за своје дело, како дело повратно утиче на аутора; какав је човек на почетку, какав на крају интелектуалног пута.

Заједничко свим монографијама је представа о „слободном духу“ који се размењује између друштва и аутора, инспиришући некад једну, некад другу страну; водећи цивилизацију напред, једном као достигнуће колективног ума, други пут као надахнуће јединственог генија. Од 2012. године Сафрански је професор на Универзитету Берлин, где предаје филозофију и онтологију.

Крајем 2015. године Сафрански се јавно дистанцирао од немачке миграционе политике и у низу интервјуа осудио еуфоричну „културу добродошлице“ која ће се свима „обити о главу“. Као оштар критичар Ангеле Меркел, оптужио ју је да је „донела одлуку да поплави Немачку“ и пожалио се да су „Немци ушли у пубертет“. Његов став је да није проблем ислам као религија, већ политички поредак који он ствара.

За богати есејистички рад, Сафрански је управо добио годишњу награду „Борне“, названу по имену писца, новинара и борца за демократију из доба романтизма, немачког јеврејина Лудвига Борнеа. Награда ће бити додељена 28. маја у франкфуртској Цркви Светог Павла, политичком симболу националне демократије. У антимонархистичкој револуцији 1848/49. године, у тој цркви је заседао први народни парламент слободних немачких држава.

Са Сафранским је за Ноје цирхер цајтунг (издање од 6. 5. 2017) разговарао новинар Рене Шој. У интервјуу се даје пресек кроз актуелно стање немачког духа, онако како се он по Сафранском „шета“ између појединачних носилаца политичких одлука и јавности. Како је реч о упечатљивој друштвеној дијагнози водеће нације у ЕУ, тај разговор заслужује да се пренесе и нашим читаоцима.

Сви се боје ислама, али песмом терају страх

Ви живите далеко од обичног света, у приватној библиотеци, окружени пријатељима које никад нисте упознали. Мислите ли да сте последњи од своје врсте?

Рад је постао хектична активност. Свакодневица се одвија по диктату, људи се врте у млину бирократије и ситних преговора. Према закону контраста, у таквом времену истовремено расте потреба за спорим, заустављеним, развученим ритмом. Зато бих рекао да мој стил живота и те како има будућност. Ја сам свој властити газда и господар, имам дрскости да радим само оно што ме занима.

Звучи као химна у славу линеарности! Али дигитални свет није линеаран – он је мистериозно дубок, испреплетан, у непрестаном току, без почетка и краја. Мислите да штампана књига може преживети такав изазов?

Дефинитивно! Линеарност је у складу са људском природом. Човек је линеаран. Људи су линеарни. Наравно да нас као врсту фасцинира дигитални универзум који смо створили, али нас истовремено и исцрпљује. У дигиталном свету је све већ почело и ништа се никад не завршава. Дигитални медији функционишу по принципу лоше бесконачности. Наравно да користим и те медије, нисам изашао из пећине. Али штампана књига није само произвољни исечак бесконачног мрмљања, већ као линеарни медиј има свој оквир, има почетак и крај. У њој се људска коначност одсликава боље него у електронским информативним рекама. Књига је огледало људске смртности, и зато неће нестати.

У гостима код Канта и Хегела 

Читате ли новине, оне праве, штампане?

Уз доручак. Ту се слажем са Хегелом, он их је звао „реалистични јутарњи благослов“. Сваки пут га похвалим и кажем: Георг, добро си то рекао.

Не смета вам ова повика на новине да лажу, манипулишу, Lügenpresse и слично?

Из текстова је евидентно да на новинаре расте нормативни притисак. Посебно еклатантно у јесен 2015. године и кроз читаву 2016. годину у напетим месецима избегличке кризе. Тад су у Немачкој влада и медији у једном гласу певали лепу песму културе добродошлице. Било је неиздрживо.

Али сте се ви храбро укључили и критиковали усељеничку политику Ангеле Меркел.

Само сам указао на то да нема појма шта ради. Док се у ситуацију мало-помало вратио разум, дуго је трајало. Одакле долази тај нормативни притисак на новинаре? Да ли је задатак новина да читаоце информишу, или да их преобрате? Као што рекох, моралистичко тупљење је било неиздрживо.

Мислите да већина новинара проповеда, а не пише?

Ствар је у томе што многи не пишу оно што мисле, не зато што им је неко тако наредио, него зато што верују да истина може само погоршати ситуацију. Пишу о ономе што би хтели да буде – то је у њиховим очима искрени допринос цивилизацијском напретку. На дуги рок то не иде, нису читаоци блесави. Педагогија у служби наводно доброг води ка диктатури конформитета. Одједном сви говоре као на служби божјој.

Ако се мисли добро, шта вама ту конкретно смета?

Па то да су другачије позиције постале незамисливе. Пробајте да мислите „конзервативно“ и одмах сте каштиговани. Над Немачку се наднео шатор социјалдемократизације! Ко, на пример, тврди да национална држава остаје модел будућности, зато што други шири формати показују већи демократски дефицит, као на пример ЕУ–Европа, тај је одједном десно. А „десно“ се у Немачкој одмах ишчитава као десно-популистичко, десно-радикално, десно-екстремно, значи нацистичко.

У два корака сте прешли пут од nation-state до Гебелса, тако то сад иде код нас. Или други пример: ако кажете да она друштва која у кратко време приме јако пуно странаца губе кохерентност и отуђују се од себе самих, ако дакле изговорите то опште место антропологије, одмах сте нечовек и културни расиста. Ниче је говорио: „само у нападу је слава“. Данас се сви нешто поломише да ти докажу да мисле добро! Култури и уметности је одједном забрањено да буде хладна, дистанцирана и цинична. Оне данас морају да протресу и шокирају, али онако, ко бајаги. Молим једну провокацију, али да не боли!

На шта мислите?

Рецимо, модерни театар. Тамо се провоцира све у шеснаест, глумци врше нужду на сцени, крв шприца на све стране. Али на крају крајева, увек се све своди на јаки морални задатак: згражавај се над лошим! Поправи се! Просветли се! О једној заиста мрачној антропологији, о реално постојећем злу, о томе ни речи. Зато што смо ми људи тако добри! А човек је, знате, једна животињска појава. Одсецају се главе, ваде утробе, садисти седе на власти, воде се ратови за моћ.

Човек је човеку човек-вук!

Јесте ли увек били катастрофичар?

Ускоро ће нас на планети бити 10 милијарди људских егземплара, у не тако далекој будућности 15. Мислите да ће суживот код тако растуће густине хуманог фактора бити мирољубив? Да ће се хомо сапијенс фер и љубазно борити за животни простор?

Хобс, Шопенхауер, Ниче, Фројд, сви ти мислиоци су описали монструма у човеку као његову другу природу. Човек је човеку вук! Будимо љубазни и мирољубиви једни са другима, то су добродошли окови цивилизације. Но, не заборавимо сенке, останимо неповерљиви реалисти. Ако се питате шта је у историји људског духа специфично европско, шта је суштина европске културе, онда је то та поноћно црна скепса, суочавање са властитим понорима. Знати да поседујемо и једну застрашујућу страну, то спада у одрастање сваког Европљанина.

Ви пледирате за више злобе?

У првом плану за више реализма. Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе и своју најближу околину.

Рекао бих да уживате у улози провокатора.

Ако кажем да национална држава остаје оперативни модел за будућност, ако размишљам о условима друштвене кохезије, ако хвалим границе, шта је ту вама провокативно? Слажем се, то су конзервативне позиције, али то их не чини аутоматски лошим. Лош је само лењи ум.

Код нас је подсвесно на делу фантазија о хармоничном, мирољубивом, безграничном светском друштву, које се састоји од толерантних, пристојих, саосећајних људи. Онај ко те фантазије доводи у сумњу, тог јавно бичују! Кант је са извесном иронијом говорио о „вечном миру“ и свету без граница. Данас се о томе говори без ироније: имати државне границе је саморазумљиво, али штитити их сматра се непристојним. При томе нико и не примећује како је то нелогично.

„Welfare state“ није шведски сто за све госте света

Конкретно…?

Исти људи који хвале државу благостања очекујући да их заштити од свих могућих врста радних и старосних ризика, истовремено је поништавају идејом о свету без граница. Држава благостања је институција социјалног осигурања за ограничени број чланова. Она није шведски сто за глобалну заједницу.

Демократије су у принципу удружења која регулишу ко њима припада а ко не, ко сме да бира а ко не, ко има право на новац социјалне државе а ко не. Све време имамо посла са границама, како географским, тако и онима које се тичу понуде на столу. Демократије су заправо тако банални механизми, човека је скоро срамота да изговори ту истину.

Па то звучи као АфД!

Како звучи, није битно! Важно је само да ли је у таквим мислима нешто тачно. Сврха таквих етикета је блокада слободе мишљење. Подсвесно знамо сви да је ислам као политичка форма опасна претња за либерални Запад. Страх је ту, али нико се не усуди да то јасно каже, већ пева песмице да умртви рефлекс самоодржања.

„Ислам“ је пре свега Abstraktum. Многи муслимани су такође секуларни и демократски настројени као и европски староседеоци. Шта је ту проблем?

Па то да управо ти секуларни и демократски муслимани имају у међувремену проблема у властитој заједници! Они су ти који су изгубили битку са исламом, ми још не! Дефиницијску моћ унутар ислама поседују сада ауторитарне, нетолерантне експанзивне и милитантне снаге с практично неисцрпним агресивним потенцијалом.

Муслимани из муслиманског света траже заштиту у Европи, то је истина; али многи од оних који су овде већ дуже, мрзе друштво у коме живе. Висока подршка деспоту Ердогану од стране „Deutschtürken“ то доказује.

Док ми на Западу тешко можемо да дефинишемо од чега се састоји наш идентитет: у Немачкој би најтачнија мини-варијанта била „уставни патриотизам“, у исламу се све врти око самосвести, идентитета и колективне кохезије. Нама овде недостаје фантазије да себи уопште представимо шта то значи. Антизападна радикализација муслимана ће само расти.

Али зашто? Па нису ли они дошли овамо у потрази за бољим животом?

Јесу, али многи се већ осећају као губитници зато што нису довољно интегрисани, зато што не говоре наш језик, чак ни у другој и трећој генерацији. Радије се затварају. А кад их је све више, онда та врста дистанце према већинском друштву постаје све лакша.

А шта је са оним Турцима који су направили каријеру у Немачкој?

То да њих има заиста је охрабрујуће. Али они су мањина с којом се парадира кроз медије.

Кад нешто ‘оћеш, реци да нећеш!

Ако сам добро разумео, Немци не успевају да придошлице емотивно вежу за свој идентитет зато што га и немају, осим у форми „уставног патриотизма“. Немачки национални осећај је, по вама, поремећен?

Како не би био, поред такве историје! Све што има везе са нацијом у Немачкој је одавно изгубило невиност. Али зато што без нације не иде, експериментишемо са супститутима. Немци су се навикли да камуфлирају властите интересе. Кад данас нешто хоће, онда почиње наивна игра: то користи светском миру, Европи, општем добру, лепоти, истини, бла-бла.

То је разумљива неуроза коју вучемо из прошлог века. Због ње нам тако тешко пада да схватимо – а где то, у шта то ми интегришемо новопридошлице? У владавини права важи: секуларно је хијерархијски изнад сакралног; демократске форме живота су обавезујуће и стоје изнад шеријата. Али то је за сваког религиозног муслимана увреда! Ако не увреда, онда шок. Тиме што одбијамо да то приметимо, што у име толеранције толеришемо нетолеранцију, показујемо слепило за реалност.

Останимо ту, код „слепила“. Јесмо ли ми размажени? Наивни? Да ли нас је дуги период мира у Европи учинио инертним и лењим? Да ли подсвесно уживамо у властитој пропасти?

Покушајмо са следећим објашњењем: дигитални свет преноси нас у универзални простор, ми комуницирамо у потпуном одсуству граница. Битан део дана проводимо у том „свуда“, а само мањи део живимо овде и сада. То мења наш доживљај стварности. Као последица дигиталне безграничности имамо муке да уопште мислимо у границама, да појмимо властите границе, или да изађемо на крај са границама у политичком дискурсу. Дигитални свет нас уљуљкује у сан варљивих близина. Верујте ми: раздаљине су праве. Простори су далеки. Дигитални тројанци нису ништа према непријатељима у реалном свету.

То је сулуда теза. Ви тврдите да ми, модерни људи, више не разликујемо виртуелну и праву реалност… па због тога имамо проблема са политичким исламом?

Али то заиста није лако разликовати. Узмите, на пример, реално постојећи тероризам у Европи. Он делује на два нивоа, конкретном и симболичном. Ту су саме акције и реалне жртве, али још је важније ширење страха и трепета. Тиме што у виртуелном простору стварају заразу и подстичу стварање паник-заједница, медији постају саучесници без властите намере. Свако од нас, хтео или не, већ живи у два света, виртуелном и реалном. Иако је у Немачкој вероватноћа да се постане жртва терористичког напада једнака оној да се добије на лоту, претња је свепристуна. Јавна места се претварају у тврђаве.

Опасно до резигнације или до багателизације?

С једне стране, кажете, опасност од имиграната се потцењује. С друге стране, тврдите, опасност од тероризма у Европи се прецењује. Како то иде једно с другим?

То иде сјајно једно с другим, зато што се ради о клатну између хистерије и отупелости. На једној страни претерани страх, на другој страни немар. Оно што недостаје је трезвена моћ закључивања. Изненадно и драматично човек примећује одмах, чак са непримереном страсти за сензационално. Постепено и растегнуто остаје непримећено.

Узмите, на пример, растућу сегрегацију у друштву. Како она није изненадна, већ пузајућа, свима је у слепом оку. Открићу вам један случај из поузданог извора, од пријатеља који у Берлину раде као професори. У средњим школама у Берлину, у којима су муслимани у већини, више се ниједан јеврејски ученик не усуђује да носи кипу.

С тим су се у међувремену сви ускладили, медији и политика немају воље да то заиста чују нити да се тиме позабаве. Ја не тврдим да ће свугде тамо где су муслимани у већини бити уведен шеријат. Само кажем да се развијају паралелна друштва и да су се домаћини навикли да отмено гледају на другу страну.

Али то је у најбољем случају анегдотска евиденција, не значи ништа.

Шта је стварност ако не ланац анегдота? Карика по карика, оде живот! Чињеница је да ми у Немачкој не желимо да знамо како се технички остварују случајеви сегрегације. То је од сутра експлозивни материјал.

Допустите, то је алармизам! Према вама, Немачка ће пропасти најкасније за двадесет година.

То не, али ће се Немачка заиста променити. Чак и Ангела Меркел то каже. Нама овде недостаје један тако креативан дух као Уелбек, који себи може да представи и у сардонском хумору опише како се интеграција може одвијати и обрнуто. Неко у стању да тако супериорно као он описује атмосферу брода који тоне: отмено друштво се горе на палуби забавља, иако зна да су доње палубе већ потопљене. Али о пропасти није учтиво разговарати!

На љуту рану љуту метафору

Доведите ту мисао поштено до краја. Ви сте за то да Немачка подигне зид око себе?

„Зид“ је матафора. Ради се о контроли европских спољних граница. Ако је то зид, у реду. Довољно дуго сам живео у Западном Берлину да бих могао имати било какву симпатију према тој врсти грађевине. Али немојмо заборавити, ДДР је градио зид да би спречио људе да оду, да побегну. Контролисане границе данас би требало да их спрече да уђу. Међународне организације говоре о 50 милиона људи у Африци и Азији који се спремају за Европу. Велика сеоба народа је већ одавно почела, али ја немам осећај да је та чињеница допрла до опште свести.

Ако је тако, онда их један зид неће зауставити…

Није свеједно да ли ће се долазити у стотинама хиљада или у милионима. Људима у Европи тек сада постаје јасно шта то за њих значи. Или ће због лоше савести одустати од свог релативног благостања или ће га задржати и прихватити лошу савест. Или–или. Мислим да ће изабрати ово друго. И због тога ће Европа у целини прећи на ефикасну заштиту спољних граница. Једино не жели да се то раструби около. Међународне конвенције о политичком азилу нису механизам за регулисање економске сеобе народа овог века. Надам се да ћемо смислити нешто друго.

Само се надате?

Да, надам се. Ја сам врло неталентовани песимиста, креативни реализам ми је дражи од резигнације.

Гледате без страха у будућност?

Само хохштаплери и преваранти тврде да се ничег не боје. Ја се само не бојим да кажем шта мислим.

Превела и приредила Весна КНЕЖЕВИЋ, РТС

[александар живаљев]

пре 11 минута, Милан Ракић рече

Ви пледирате за више злобе?

У првом плану за више реализма. Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе и своју најближу околину.

[Давор73]

пре 2 часа, александар живаљев рече

Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе

Јако лепа и истинита мисао. У градском превозу човеку углавном смрде сви осим њега.