Учења и чуда Светог Серафима Вирицког

[JESSY]

Серафим (у свету Василије Николајевич Муравјов; 1866-1949) - Исповедник, који су монашке завете дао током прогона Цркве, велики старац, удостојивши се многих дарова Духа Светога, молитвеник за сваког у тузи и патњи.

 

 

Свети Серафим Вирицки

 

Као дете, будући старац читао је житија светих и сањао о монашком животу. Али Господ је судио другачије: његов отац је умро, а уместо монашког завета Василијеу је преостало да постане хранитељ породице. Када је дете, које је маштало о монаштву дошло у лавру Светог Александра Невског чуо је од једног од стараца подвижника пророчке речи које су откриле Божији Промисао за њега: "Васја! Теби је суђено да прођеш светским путем, трновитим, преиспуњеним тугама. Учини тако пред Богом и својом савешћу. Доћи ће време, и Господ ће те наградити. „После тога читав живот Василија Николајевича у свету био је припрема за монашки живот. То је био подвиг послушности, који је трајао више од 40 година.

Василије је живео под духовним руководством познатог старца Варнаве из Гетсиманског Скита, по благослову је творио Исусову молитву, и задобио дар непрекидне молитве већ у младости. По благослову оца Варнаве, Василије се оженио побожном девојком Олгом Ивановном.

Господу беше угодно да овај млади подвижник прође школу живота пре него што ће се одрећи света, како би се научио да има разумевања за људе различитих класа, и помаже сиромашнима. Његове изванредне способности су омогућиле овом младићу да постане један од највећих трговаца крзном у Петрограду.

Василије се одликовао невероватним талентом за милостињу и пожртвованошћу. Олга Ивановна је касније признала да је, упркос њеној доброти, њој понекад било тешко разумети свог супруга који је делио последње из куће и истовремено био неописиво срећан. Сами Бог зна колико је само просјака и сиротих од свег срца у својим ватреним молитвама спомињало његово име.

Током револуције, када су многи богати Руси преносили свој капитал у иностранство, Василије Николајевич исплаћивао издашне отпремнине службеницима и поклањао манастирима сав свој иметак. Године 1920. супружници су примили монашке завете.

Василије је врло брзо од почетника дошао до скхијеромонаха, духовника у Лаври. Приликом п острига у велику схиму дали су му ново име Серафим у част Светог Серафима Саровског чудотворца, кога је на сваки начин желео да опонаша током свог живота. Од 1930. године па до своје смрти, отац Серафим је живео у Вирици и тамо постао оним каквим га зна и памти сва Русија: чувени старац који је носио пророчко служење, подучава људе, теши их у тугама, лечио њихове болести, молио за читаву Русију.

[JESSY]

Учење старца

 

Обавезно се молити за непријатеље

 

„Обавезно се молити за непријатеље. Ако се не молиш, то је као да у ватру додајеш керозин - пламен се све више и више разгорева.“

 

О невољама

 

„Увек и за све, чак и за невоље, благодари Богу и Пресветој Богородици.“

„Свемогући Бог управља светом и све што се у њему догађа, дешава се или по милости Божијој или по Божијем допуштењу. Промисли Божије су човеку недокучиве ... Само овакав поглед на суштину свега што се дешава, у душу привлачи мир, не дозвољава да се у њу увуче раздраженост, усмерава поглед ума ка вечности и даје трпљење у невољама. Тако да и сама туга тада изгледа краткотрајна, безначајна и ситна.“

 

Молитва - духовни мач и истребитељ сваког греха

 

„У тешким тренуцима спасава се онај човек који по мери својих моћи улаже труд у подвигу Исусове молитве, и од честих позивања имена Сина Божијег усходи ка непрекидној молитви.“

„Непрекидна молитва покајања је најбоље средство за сједињење духа човековог са Духом Божјим. Истовремено она је мач Духа који уништава сваки грех.“

 

О свештенству

„Лична људска слабост не може одузети благодат рукоположења. У време вршења Светих Тајни свештеник је само оруђе у Божијим рукама. Све Свете Тајне невидљиво чини сами Христос.“

„Шта год да је сагрешено наш отац, чак и ако је предодређен да гори у геенском огњу, ми искључиво кроз њега можемо добити разрешење од наших грехова.“

 

Болест је школа смирења (понизности)

 

„Нека на свему почива воља Божја. Болест је школа смирења, у којој истински спознајеш своје слабости.“

 

То беше од Мене

„Затекнеш ли се у тешким околностима, међу људима који те не разумеју, који не маре да ли си задовољан, који су те скрајнули - све је то од Мене. Ја сам Бог твој који располаже околностима животним, и ниси се случајно нашао на том месту, јер то је место које сам Ја теби одредио. Ниси ли тражио да те научим смирености? Зато сам те ставио у такво окружење, у школу у којој се ова лекција учи.“

[JESSY]

„Запамти да је свака препрека Божија лекција“

 

„Да ли те је снашла тешка, привремена или неизлечива болест, и прикован си за свој кревет - и то је од Мене. Јер желим да Ме још дубље познаш у својим телесним слабостима и да не ропћеш због свега што ниспослах на тебе као испит, и да не покушаваш да проникнеш у Моје планове за спасење душа људских различитим путевима, и покорно и понизно приклониш главу своју под доброту Моју према теби.“

„Запамти да је свака препрека Божија лекција, и стога у своје срце положи речи које ти данас објавих - од Мене све то беше. Те речи чувај, знај и упамти их заувек, где год да си, да ће сваки убод отупети тек када се научиш да у свему видиш Мене. Све је Мноме теби послано за усавршавање душе твоје.“

Сведочанства о чудесној помоћи Светог Серафима Вирицког

 

Отац Серафим је одговорио пророчким речима: „Владико! Коме остављате Руску православну цркву? Ваше је да је водите!“

 

[JESSY]

Крајем 1927. године архиепископ Алексије (Симански)  дошао у лавру светог Алеканра Невског духовнику за савет и молитву. Плашио се да ће га ухапсити због његовог аристократског порекла и тражио савет да ли да отпутује у иностранство да не буде убијен. Отац Серафим је одговорио пророчким речима: „Владико! Коме остављате Руску православну цркву? Ваше је да је водите! Не бојте се, Богородица ће вас заштитити. Биће много озбиљних искушења, али, уз Божију помоћ ћете успети“. И Владика Алексије је престао да размишља о одласку у иностранство. Отац Серафим је 18 година пре него што ће владика Алексије бити изабран за патријарха предсказао ову његову будућу службу, и нагласио да ће период његове службе као патријарха трајати 25 година.

 

Професор доктор Михаил Сергејевич Фаворовски: „Због свог немара пао сам пријемни испит на медицинском факултету, и одмах сам пошао старцу.  И данас се сећам његових речи: „Не брини, све ће бити добро. Следеће године ћеш се уписати и још ћеш бити и професор“.

 

Клавдија Печковскаја: „Моја пријатељица се одмах након рата обратила старцу: „Муж ми је нестао. Како да се молим за њега?“

„Моли се за здравље, ускоро ће се вратити из заробљеништва“, - рекао је баћушка. И заиста, убрзо се њен муж вратио из заробљеништва у Аустрији. Отац је моју стару мајку лечио од разних болести. Прекрио би је епитрахиљем, положио руке на главу болесне мајке и рекао: „Кад од тебе сваки грех оде, тад нек и свака болест прође“.

 

Татјана Николајевна Алихова, академик геолог: „Моја мајка је годинама патила од хроничног тромбофлебитиса. На ногама је имала отворене ране које су морале да се повијају једанаест пута дневно. У фебруару 1946, почела је сепса ... доктори су рекли да је мало вероватно да ће мајка доживети јутро. 8. фебруара рано изјутра стигли смо баћушки у Вирицу. По томе како је изгледао, мислили смо да је наш случај је далеко од једноставног. Ипак, старац је рекао: „Помолимо се! Даће Бог - она ће живети ...“ Сепса је престала за три дана! Након тога, моја мајка је поживела још 15 година.“

[JESSY]

Нина Карол:  „Мој отац, је био члан Комунистичке партије и имао одговорну функцију, али је тајно био верник и молио се Богу. Мама је била отворени атеиста. Могуће је да је то био један од разлога зашто је била неплодна. С пролећа1947. године, родитељи су отишли код старца. Нису се ни представили, кад је отац уз љубазнан осмех рекао: „Моја Наташица ми стигла из Летоније! Него, причај ... „По први пут се отворило мајчино срце, са потпуним поверењем према старцу, који им је рекао: „Имаћете девојчицу. Родиће се првог дана Нове године. Биће радосно дете и одличан ђак!“ „Родила сам се 1. јануара, десет минута након што је сат откуцао поноћ... Увек сам лако учила и завршила медицинску школу. Духовни утицај који је имао Вирицки старац на моју мајку био је толико снажан да је она постала дубоко религиозна жена“.

 

[JESSY]

Игуманија Георгија настојатељица Горненског манастира у Јерусалиму: „Године 1942., отац ми је умро, а 1943. године, мајка. До 1944. млађа сестра Лида и ја биле смо у сиротишту, а затим нас је преузела тетка. У 15 годинини јавила ми се јака жеља да одем у манастир. Све више и више се моја душа разгоревала, али када човек стане на пут спасења, онда се покрену на њега искушења. Тетка Матрона се категорички успротивила мојој доброј намери. Многе сузе сам пролила и упорно молила Царицу Небеску да омекша теткино срце. Када сам дошла оцу Серафиму, старац је љубазно рекао: „Ево, дете моје, то је твој пут. Сама те је Богородица одабрала!“ Руком је показао на фотографију која је висила на зиду. Видела сам дивну обитељ. То је била Пјухтица. Старац је благословио да и тетка дође код њега. Матрона Степановна није неколико дана могла да се сабере и оде оцу Серафиму, али није могла, а да не испуни старчев благослов. Тетка се вратила из Вирице као потпуно други човек - само је тихо плакала, и говорила: „Ти си још увек само дете, али нека буде воља Божија!“ Јануара 25., 1949. године моја сестра и ја стигле смо у Пјухтицу. Овде су нас старице одмах организовале по келијама, и тако је отпочео наш монашки живот.“

Александар Албертович Савич, инжењер хидрологије: „Због евакуације, вратио сам се у Лењинград у изузетно исцрпљеном стању, са срчаним обољењем и веома нестабилним нервним системом. Моја физичка болест изазвала је, наравно, и моралну. У породици и међу пријатељима срамно сам се понашао - правио гримасе, изазивао, опонашао људе. На путу кући оца Серафима тетка ми је рекла да морам да клекнем пред старцем. Наравно, одбио сам да то учиним и, уопште узев, понашао сам се као да чиним тетки услугу. Али када смо ушли у очеву келију, био сам потпуно шокиран чињеницом да сам изузетно јасно осетио светлост која долази из његових очију и чинило ми се да ме она испуњава. Био сам испуњен необичним осећањем радости и љубави према читавом свету ... Након прве посете старцу на телу су почели да се јављају великих апсцеси из којих су излазиле велике количине гноја. Очигледно су тада из мог организма излазиле некакве унутрашње болести. Од тада, се више не жалим на здравствено стање. Сходно томе, нормализовало се и моје понашање - склопио сам мноштво познанстава, и стекао међу њима јако блиске пријатеље.“

[JESSY]

Наталија Н. Симакова, рођена са тешким оштећењем вида, члан друштва слепих: „Никада нисам од старца молила за земаљска блага нити здравље. Господ ме је благословио да будем слепа. Чак нисам ни помишљала да се исцелим, и надала сам се што је Господ мени дао ту бол, можда да би ме ослободио од мојих грехова и помогао другом. Када сам дошла старцу за благослов, он ми је изненада рекао: „И деца ће имати окице! Бог ће послати човека ...“. Временом ја сам се заиста удала. Родила сам двоје деце - сина и кћерку. Радила сам у кући. Плела са м торбе и тако издржавала породицу. у кући сам све сама радила“.

 

Ана Јаковљевна Рјабова: „Током рата, у селу Вирица живела је моја другарица. Десило се да је њен шестогодишњи син пао са веома високог дрвета. Дечак је био непомичан и није дисао. По свему судећи, био је мртав. Уплакана Марија је на својим рукама малишана однела старцу: „Оче! Мој Толик је страдао!“ Отац Серафим је рекао: „Положи га доле.“ Онда се помолио над дечаком и благословио га. Дете је изненада устало и након неколико минута је већ трчао низ улицу ...“

 

Она се сећала како је старац говорио: „Ускоро вас напуштам, митрополит Григорије ми је дао нову келијицу ... а ви ме не заборављајте у својим молитвама“. Овај састанак је био седам месеци пре старчеве смрти, након чега се је постало јасно да је ковчег за сахрану оца Серафима, заиста, послао митрополит Григорије (Чуков).

[JESSY]

 

 

Келејница старца, монахиња Вероника (Котлјаревскаја): „Отац Серафим је примао небројено посетилаца. Понекад је буквално падао од умора с ногу. Најчешће није постављао питања, већ је одмах говорио како треба поступити, шта урадити као да је унапред знао о чему ће људи са њим разговарати. Колико је само људске беде и патње прошло пред нама! Овде су долазили и поседнути демонима, болесни који су жудели за исцељењем, и други са тешким унутарњим питањима духовног живота - интелигентни и прости, богати и сиромашни, стари и млади. Реке људи незадрживо су се сливале пред смиреним јеросхимонахом који је отварао у чијем срцу се стварао одзив на туге и радости других, као да су његове.“

 

Протојереј Василије Јермаков: „Немерљив је допринос оца Серафима Цркви. Дуги низ година, живео је у лаври Александра Невског, а затим у Вирици, до своје праведне кончине, одржао је Православну веру усред безбожног, атеистичког света. Тако је било у предратним годинама, када је изгледало да је црква уништена. Тако је било и за време искушења Другог светског рата, када је његова надахнута молитва помагала Русији да се одупре нападима непријатељске инвазије. Јасно је сијала светлост Вирицког праведника у поратним годинама, када је из многих градова и села њему долазио велики број ходочасника по утеху у тугама и болестима, по духовне савете, молитве и благослове.“

 

[JESSY]

Он је имао посебан дар – дар да призове човека покајању

 

Протојереј Јован Миронов: „Духовни утицај Вирицког старца имао је изузетну силу. Људска срца су се пред њим отварала. Нико није отишао од оца Серафима без суза. Додир небеске чистоте људима је давао осећај њихове грешности, и старац је својом осетљивом душом одмах све прозревао. Он је имао посебан дар - да изазове покајање. Свети Дух је почивао на њему, и ко код је прешао праг његове келије то је јасно осећао.“

 

Андреј Никифорович Титов: „Године 1952., повредио сам ногу. Дијагноза је звучала као смртна пресуда: акутни остеомијелитис. Упркос свим напорима лекара, болест је све више напредовала. Трпео сам незамисливе муке. Моји сарадници су отишли у Казанску цркву, где је одслужен парастос за оца Серафима и молитве за моје здравље. Донели су ми свету водицу, и врећицу песка са гроба. У вечерњим часовима промешао сам песак са мало воде и ту смесу ставио на повређену ногу да стоји преко ноћи, помоливши се. Након тога сам спокојно заспао. Пробудио сам се врло касно, и на своју велику радост открио да је оток скоро нестао. Преко ноћи! Бол се такође смањио. Наставио сам да примењујем мешавину песка, уз молитву, и све ми је било боље. Отац Серафим ме је буквално излечио, са оног света, а свемилостиви Господ ми је дао време за покајање. Слава Богу за све!“

 

Преподобни Оче Серафиме, моли Бога за нас!

 

http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2017/04/blog-post_62.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed:+blogspot/ZxKMSx+(ХРАМ+РОЂЕЊА+СВ.+ЈОВАНА+КРСТИТЕЉА+НА+ПЕТЛОВОМ+БРДУ)