На данашњи дан полетео Аполо 13 у мисију на Месец. После отказа-Србин спасао посаду!

[Милан Ракић]

Пре 47 година, једанаестог априла 1970, лансиран је трећи космички брод намењен слетању на Месец. Његова посада, коју су чинили Џејмс Лоуел, Фред Хејз и Џон Свајгерт ‒ на Месец, међутим, неће крочити. Летелица о којој говоримо је „Аполо 13”.

Два дана након беспрекорног лансирања са космодрома Кејп Канаверал, на више од три стотине хиљада километара од Земље, снажна експлозија потресла је брод и поклонила историји космичких летова (данас већ увелико легендарну) реченицу „Хјустоне, имамо проблем“ ‒ један од најпознатијих икад изговорених извештаја астронаута. Експлодирао је, како се испоставило, један од резервоара са течним кисеоником на командном модулу, који је убрзо изгубио све залихе кисеоника, као и резерве воде, напајање електричном енергијом и погонски систем. Једина нада астронаута био је лунарни модул, који је тако постао чамац за спасавање. Да би преживела, посада је морала да се подвргне екстремној штедњи воде и кисеоника, као и да снизи потрошњу енергије на свега петину уобичајене.

Ситуација у којој се нашао „Аполо 13″ била је без преседана у историји космичких летова, те је највећи део пажљиво разрађених процедура и планова намењених потенцијалним проблемима у извођењу мисије био од мале помоћи. Инжењери мисије су стога осмислили многобројне импровизације како би оштећеном броду обезбедили какве-такве изгледе повратка. Пошто маневарске могућности нису допуштале да се „Аполо 13″ напросто окрене натраг ка Земљи, стручњаци су прорачунали низ деликатних корекција путање са сложеним резултатом – да летелица начини круг око Месеца и да се, након тога, управљена силом Месечеве гравитације, послуживши се оним што се неретко означава као „гравитациона праћка“, најзад нађе на курсу који је води кући. Притом је за астронауте засебан изазов било да помоћу позиције Сунца одрже исправну оријентацију брода. Вишак угљен-диоксида у лунарном модулу, који, разуме се, није био предвиђен за дужи боравак тројице астронаута, уклоњен је тешком муком, иновативним и помало насилним адаптирањем филтера пренетих из командног модула, који уз то нису одговарали лежишту, те су астронаути морали да их прекроје на лицу места. Неизвесност је такође, до последњег тренутка, лебдела над питањем како ће се при повратку кроз атмосферу показати топлотни штит летелице.

Посада „Аполо 13” након безбедног повратка на Земљу

Упркос дугом списку озбиљних и потенцијално фаталних проблема, готово невероватна упорност посаде и тимова на Земљи на крају је уродила плодом. Седамнаестог априла лунарни модул „Апола 13″ безбедно је пљуснуо у Тихи океан. Тако се окончао подухват који ће бити предмет исцрпних књижевних и филмских обрада и оставити у популарној култури траг који нимало не заостаје за оним који су оставиле мисије из програма „Аполо“ које су, за разлику од „злосрећне“ тринаестице, досегле Месец. Путовање које умало није постало путовање без повратка, по славним речима једног од путника Џејмса Лоуела, остаће најјезгровитије упамћено као „успешни неуспех“ ‒ истински подвиг људског знања, креативности, одважног духа и одлучног одбијања предаје.

 

СРБИН спасао посаду!

 

Милојко Мајк Вучелић, машински инжењер родом из села Гарешница у Славонији, као већ потврђени стручњак у неколико ваздухопловних компанија, па и у самој НАСА-и где је „догурао“ до главног пројектанта, 1966. године постављен је за директора америчког свемирског програма „АПОЛО“.

А баш ти дани Милојковог „управљања“ Аполом, остаће упамћени по две легендарне мисије тог програма. 

Аполо 11

Мисија Аполо 11, у склопу које су први људи отишли на Месец и Аполо 13, мисије која је читав свет 5 дана „држала“ у зебњи за животе тројице астронаута, који су замало избегли „остајање“ у свемиру до краја времена, а који су највећим делом и Милојковом заслугом спашени и враћени на Земљу.

Аполо 13

Поред тога што је био одговоран за ванредне поступке на програму Аполо (ако нешто крене по злу), те што је био директор програма, Милојко је пројектовао и модел алунирања и повратка са Месеца, путем спајања са матичним бродом. И управо тај Милојков пројекат је и спасао животе тројици астронаута у Аполу 13.

 

За исказане резултате током дотадашње каријере, за вођење програма Аполо и руковођење спашавањем астронаута, 18. априла 1970 је амерички председник Ричард Никсон одликовао Милојка највишим америчким цивилним одликовањем–Председничком Медаљом слободе.

 

Срђа ЈАНКОВИЋ, РТС/Милан РАКИЋ, ПАТРИОТ

[obi-wan]

[obi-wan]

 

[Милан Ракић]

пре 2 минута, obi-wan рече

 

Глед`о сам га једно 10-15 пута. Заправо, сваки пут када се емитује на некој телевизији...

И остаје ми жал, што када је филм настао (то ја тако нешто мним), 1995. године, ми Срби и нисмо били баш нешто популарни, тако да се Џин Кранц (тумачи га легендарни Ед Харис), као главни контролор лета, провлачи кроз читав филм (добро, одговорност и јесте била велика), док нашег Милојка нигде нема, чак и у оној антологијској сцени када на хрпу набацају сав "хардвер" са којим они горе располажу, е да би направили решење за повратак на Земљу... Не би истина ни данас да је снимљен филм било боље... 

На слици Милојко, лево, као директор мисије предаје макету Апола 11 Џину Кранцу, током првих честитки након што су се кроз звучнике проломиле чувене речи Нила Армстронга после првог човековог алунирања...