Духовник – најбољи пријатељ

[Драгана Милошевић]

«Нема ничег лепшег на свету од пријатељства. Оно је утеха у садашњем животу. Шта може бити узвишеније и драгоценије од тога када имаш коме да отвориш своје срце, поделиш своје тајне, повериш оно што је скривено?» Ове прелепе речи су изашле из пера великог оца Цркве – Светог Амвросија Миланског. У наше време је више него актуелно говорити о пријатељству. Данас, као никада пре, људи су силно отуђени, немају поверења једни у друге, скоро свима катастрофално недостаје времена за све. Због тога нам је тако потребан разговор, који у себи садржи чистоту, верност и, што је најважније, љубав. Такво општење је ужитак нашег живота. Али неко може упитати: «Где пронаћи такву дружбу?» Одговор на то питање је одавно спреман: обратите се Цркви. У Њој ћете наћи све најбоље, што је икада створио Бог и људи. До краја времена у Цркви ће се очувати љубав као извор исконске доброте и среће... То значи, да правог друга, који вас неће издати и оставити на цедилу у одсудном тренутку, треба такође тражити у Цркви. Такав пријатељ за сваког од нас може постати парохијски свештеник – нечији будући духовник. О томе, како правилно започети то пријатељство, које нам може донети огромну духовну корист, причаћемо у овом чланку.

 

Најпре ћемо поразговарати о врлини послушања. Какви савети нам могу помоћи да би разговор са свештеником био плодотворан? Кренимо од тога да истинско хришћанство почиње од дубинске спознаје сопствене грешне природе. Човек мора да схвати да је крајње духовно беспомоћан, а нарочито да је немоћан да сам себе исправи. «Заиста, ја сам ништаван и сам се не могу спасти.» Разочарати се у сопствене снаге је сасвим нормално. Када ми долазимо да поразговарамо са свештеником или да се исповедимо, морамо претходно да одредимо време за молитву. Молитва има моћ да открије човеку вољу Божију кроз његовог духовника. По мери ваше вере и што је најбитније, по мери ваше одлучности да испуните савет, који вам је дат, Господ нама свештеницима полаже веома пуно корисних поука за вас вернике.

У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће. Духовни савет увек има у виду слободу човека. Али, да поновимо: у савету увек постоји оно што је потребно и корисно. Зато треба да га послушамо и да се потрудимо да га испунимо. Изузетак може бити када разговарамо са човеком, који живи у јавном греху. Тада свештеник мора строго да укаже на неспојивост хришћанства са животом, којим руководе страсти. Црква увек позива: «Човече, престани да грешиш».

Нажалост, многи људи се обраћају нама свештеницима са унапред спремном одлуком: они имају, такорећи, већ написан текст, а баћушка само треба да га одобри. Није допуштена никаква измена, исправка, а тим пре нема места ни за какво поновно писање. Нас, парохијске духовне пастире, већ су фактички навикли на то. Лично никога не спречавам. Али човек таквим поступком губи много. Губи, јер буквално искључује Бога из свог подухвата. Пре него што направимо неки важни корак, зашто то не бисмо предочили свом духовнику?! Изложили бисмо основне моменте, обавезно се дотакли наших жеља, циљева, мотивација. Свештеник је незаинтересовано лице за све ваше спољне успехе, али он може да примети разне духовне проблеме и да вас упозори на њих. То може бити и питање брака, и избор факултета, и нови посао, који неко жели да започне. Шта те покреће у свему томе? Ако је у питању благочестиво усмерење, зашто онда не би тражио благослов? А понекад мотивација уопште није хришћанска, када човеком управља корист или некаква тешко препознатљива сујета. Често поступамо у складу са својим страстима, које нас заслепљују, и због гордости не желимо да се обратимо свом духовнику.

Осим тога, нека питања, на пример стварање породице, тичу се читавог нашег предстојећег живота. И зар можеш бити уверен да тачно сам знаш како правилно да поступиш? Сећам се свог личног искуства. Схватио сам да у животу неће бити важнијег питања од ступања у брак. Може се погрешити у било чему, само не у томе. Посебно сам се много молио пре венчања и за време саме Свете тајне. Сасвим сам разумео да је све од Бога: и нормалан брачни живот, и васпитање деце, и односи са широм породицом, и решење стамбеног питања, и материјална обезбеђеност. Све то и још много тога не можеш да прорачунаш и само се по милости Божијој све то може довести у ред. Зашто? Па зато што је Бог дао свој благослов! То све време морамо имати на уму!

Говоримо о исповести као о веома плодоносном средству духовног развоја. Сада не могу да је сравним ни са једном другом врстом хришћанског труда. Али и њу често лишавају главних квалитета и својстава, јер се и исповести данас приступа врло површно, уз самосажаљевање, са нагласком на другим људима и разним околностима. Исповест је очекивање Страшниог Суда од Бога! Док стоји пред Крстом и Јеванђељем, човеку је дата могућност да измени Божији Суд над својом вечном судбином! Управо ту и сада то можеш изменити! Променити решење Самог Бога! После ће то бити немогуће! Покајање после смрти је закаснело и бесплодно. Човече! Мисли о томе и немој да закасниш!!! Када непокајани грешници увиде шта их чека, рећи ће горама и стенама: «Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова!» (Отк. 6, 16). Свето Писмо говори о великом стиду, који ће у тај мах осетити душа. Стид и срам пред целим светом, када буде откривена скровита прљавштина и та гадост, коју је човек гајио у себи. Но, то ће бити тамо. А овде нам је дато још времена! Значи да сваку исповест морамо да схватамо као благодатну могућност да се ставимо на милост пред праведни суд Божији над нашим грешним животом.

Понекад се иза пуно речи губи нешто важно. По мом мишљењу, боље је исповедати само један грех, који ти у датом тренутку више од свега не да мира. С каквим циљем? Како би почео да се бориш са њим. Веома је важно тачно одредити страст, која те мучи, а можда и побеђује, више од других. После целивања Јеванђеља и Крста потребно је да кренемо у борбу са том страшћу и да започнемо свој подвиг, невидљив за остали свет, ка очишћењу душе од греха.

Често на исповест долазе људи са списковима грехова на пет страна, писаних ситним словима. Дође ми да питам: «С каквом страшћу за тебе предстоји битка? Навео си минимум 150 грехова, међу којима су и осуђивање, и чревоугодије, и прекомерно спавање, и лењост, и гордост, и сујета, и униније... Исповест је увек заокрет за 180 степени и почетак новог живота. А како да га започнеш и од чега да кренеш, у датом случају?» Ако поред врапца у руци кренеш и за голубом на грани, изгубићеш их оба, ако седнеш на две столице, пашћеш. Закључујемо: у дугом списку је мало користи. Далеко је битније поставити себи тачну духовну дијагнозу, издвојити главне симптоме своје духовне болести. Зле силе, по правилу, муче човека једном страшћу, која се притом многоструко грана. Управо је ту страст потребно наћи у себи. Посеци стабло и гране ће саме отпасти. Сви смо ми читали о Марији Египатској, како је она отишла у пустињу после свог чудесног преобраћења. Речено је да је она 18 година била прогоњена блудним сећањима. Не гневом, нити завишћу, нити унинијем, већ страшним побуђењем плоти. Осамнаест година се подвижница борила са тим грехом и уз Божију помоћ победила. Када је била исцељена та рана, Бог јој је допустио другу борбу, вероватно са унинијем. На крају живота она се борила искључиво са сујетом и гордошћу, јер је постала достојна надприродних дарова. На пример, знала је Јеванђеље, које никада није читала. Могла је да ходи по води, да се уздиже у ваздух за време молитве, да се храни од Духа Светога у пустињи... Подсетимо још једанпут да постоји важна методика духовне борбе, која учи да је страст стабло, а остало су гране, стабло сечемо и дрво пада.

Правила понашања са свештеником зависе од тога, колико ми њега доживљавамо као свог духовног пастира... Често бива, да се возим са неким у колима, или идем с неким негде и тада разговор, наравно, испада сасвим не духовни, причамо о свему одреда. А добро би било говорити са свештеником на тему, коју ни са ким другим не разматраш. Духовни живот је врло важна ствар, док о политици, бизнису, или времену можеш да причаш са сваким човеком.

Постоје такви људи, нажалост, који су попут духовних вампира. Они разумеју да у Цркви присуствује благодат Божија, у том смислу и у свештеницима, који су слуге Христове и духовни видари... Такви људи нам одузимају много времена, углавном на пусте приче. Притом је јако тешко усмерити их ка покајању. После таквог разговора, свештеник се осећа измореним, као да су му исисали крв, док они успевају да се од тога на неки начин окрепе. Таквима се обраћаш, а они не слушају и твоје савете не испуњавају. Човек тада подсећа на зид од кога се све добро одбија као лоптица, његово срце није спремно да прихвати оно што је речено.

Има још један озбиљан проблем, када човек прожет лукавством и потпуно неискрен, тражи потврду за своје планове, тежње или задатке од разних свештеника. Један га не благосиља, иде другом, трећем, док не нађе оног који му одговара. Мој баћушка ми је говорио следеће: «Ако си ти под вођством свог духовника више година и понављаш одређени грех, тада почињеш да се стидиш да идеш код свох духовника да то исповедаш. Подстакнут лажним стидом, идеш код другог непознатог свештеника, њему се отвараш, добијаш опрост грехова, а потом се опет враћаш код свог пастира. Строго говорећи, тај грех се не опрашта, јер ти пушташ лицемерје и обману у своју душу.» Какав ти је он духовни отац, када скриваш од њега свој живот? Зато је он и отац да би знао све, што је лоше у теби. То је јако добра реч – отац. Очеви знају о својој деци све, почевши од њиховог рођења. У доброј породици, помоћ родитеља је плодотворна и корисна само онда, када није пресечена нит поверења, поштовања и послушања. Сам као родитељ силно ценим то, и страшно ми је да помислим да могу да изгубим ту везу са својом децом.

Односе у породици треба пренети на пастирско служење, на парохијски живот, због тога што је парохија такође породица. Докле год имам са човеком искрен и топао однос, подкрепљен поверењем, ја као свештеник могу да будем користан у многом. Али ако неко почне лукаво да се понаша, да игра двоструку игру, онда ће његова душа остати затворена и практично неће бити могуће помоћи му. Изводећи закључак из свега што је речено, долазимо до става да је неопходно имати разборитост и дечије поверење према духовнику, како би однос са њим помогао спасењу наше душе.

Протојереј Андреј Овчиников
С руског Александар Ђокић

 

 

 

 

[timjančica]

 

 Овај текст личи додуше на православни али сматрам да није православан.

Али да кренемо редом. Барем двије ствари или тезе су проблематичне у овом тексту. Прва је да протореј Андреј Овчиников,  прилично тачно показује однос модерних вјерника према свештенику или духовнику, али и сам његов приступ проблематици је "модерног карактера". Протореј Андреј Овчиников наиме тврди следеће:

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће.

Ако имамо заиста духовника, наравно да је повод за бригу ако не испуњавамо његов савјет. Шта ће нам уопште духовник, ако се нећемо  држати његових савјета?!

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

Изузетак може бити када разговарамо са човеком, који живи у јавном греху. Тада свештеник мора строго да укаже на неспојивост хришћанства са животом, којим руководе страсти. Црква увек позива: «Човече, престани да грешиш».

Свети Оци често понављају да је и мали гријех, велики гријех. Тј. да се и према  малим гријесима односимо и треба да односимо, као и са великим  и  да се обавезно трудимо да их избацимо. С тим у складу би свако требао бити и савјет нашег духовника или свештеника. Даље, свештеник Овчиников тврди следеће:

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

Понекад се иза пуно речи губи нешто важно. По мом мишљењу, боље је исповедати само један грех, који ти у датом тренутку више од свега не да мира. С каквим циљем? Како би почео да се бориш са њим.

Исповиједити требамо све гријехе, по православном учењу. Тек када се боримо са страстима, ту почиње по Светим Оцима селекција гријеха. Тј. први на реду је онај гријех који нас највише узнемирава, а онда се боримо и са осталима колико можемо и у зависности од њиховог појављивања, итд. О овоме пише детаљно у "Добротољубљу".

 

Имало би се још понешто о овом тексту рећи, али ево за почетак ...

 

 

 

 

 

[goranger]

пре 41 минута, timjančica рече

Имало би се још понешто о овом тексту рећи, али ево за почетак ...

nemoooj molim te, nemoj leba ti, nemoj... . .. ......

[Драгана Милошевић]

Колико сте пута чули на исповести

"Скрати"!

или:

"Кажи само оно главно"?

[timjančica]

пре 12 минута, Драгана Милошевић рече

Колико сте пута чули на исповести

"Скрати"!

или:

"Кажи само оно главно"?

Па, овдје је баш скраћена верзија ...само један гријех..

[Јелена011]

Interesantno je razumeti znacenje reci "kajanje" kod onih koji puno grehova ispovedaju odjednom. Zar je moguce u jednom trenutku dozivljavati pokajanje iste dubine i to ono delotvorno koje donosi plodove pokajanja, koje menja coveka iznutra. Pre ce biti da ljudi samo navode svoje grehove taksativno bez dubljeg dozivljaja pokaajanja, mozda eventualno im bude "zao" ili ih bude sramota al to nije pokajanje. Da covek se zaista kaje i svestan je svih grehova u jednom trenutku pao bi u ambis ocaja

[timjančica]

У правилу би требало да наводимо све гријехе за које смо свјесни да смо их починили и да се кајемо за њих. Е сада, у тексту горе се не тврди да би требало да исповиједимо један гријех, јер се само за  тај један евентуално и кајемо, него, да би га "лакше  ријешили".

Само, горе сам већ написала да то протојереј Овчиников не говори ради нашег кајања или некајања, већ да би нам "олакшао" рјешавање, што је опет друга тема, ако ме разумијеш..

 

[Огњен]

пре 3 часа, timjančica рече

 

 

Ако имамо заиста духовника, наравно да је повод за бригу ако не испуњавамо његов савјет. Шта ће нам уопште духовник, ако се нећемо  држати његових савјета?!

 

 

Просто ми је невероватно да неко не прави разлику између духовника који командује и духовника који саветује. 

 

Иначе одличан текст. Посебно оно о духовним вампирима

[Кратос]

Ne valja naslov,najbolji prijatelj-duhovnik,prvo prijatelj,kao najbolji je duhovnik sam po sebi.

[Баба]

Виђао сам ја кад се духовник претвори у непријатеља...

[елТорнеро]

пре 9 часа, Жељко рече

Виђао сам ја кад се духовник претвори у непријатеља...

Има нешто врло важно, што заборављамо, а што се тиче наших међусобних односа, па и односа са духовником. Примера ради; Ако се Зорану Ђуровићу обратим за помоћ као професору, са вером, пажњом, и уважавањем, добићу квалитетан одговор. Ако му се пак обратим са сумњом и узгред, добићу одговор који ме не задовољава. На тај начин је комуникација са њим једнима корисна а другима штетна. Ми заборављамо, заправо, да добре одговоре не даје човек, него увек Бог, најчешће кроз човека. Ми духовнику најчешће одлазимо не знајући;код кога, где, и зашто смо дошли. До нас је, увек је до нас.

[Justin Waters]

пре 17 часа, timjančica рече

У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће.

Da li neko stvarno misli da je postojalo vrijeme kada su ljudi masovno imali duhovnike i bili im poslusni? 

Nikad. Ljudi su bili nepismeni u proslosti odvajkada. Pismenost je mozda bila u vecem procentu u velikim gradovima koje u proslosti nije bilo puno. Islo se na liturgiju kada su veliki praznici, vjera se postivala radi tradicije. Manastire niko nije vidio osim ako nije zivio u neposrednoj blizni. Ljudi su imali drugih, egzistencijalnih problema kako da prezive i odgoje djecu u neimastini zemljom zahvacenom ratovima (pravoslavne zemlje su mahom bile ili pod okupatorom ili u stalnom ratu malo pa malo s nekim).

Nego ova zabluda o duhovniku i poslusanju koje treba mirjani da slijede je zapravo nastala raspadom komunizma. Tada dolazi do pojave neofita, budjenjem nekog surogata duhovnosti, duhovna literatura je opet postala dostupna, citanje o svetim ocima i manastirska litetratura postaje popularna mnogima se asketski zivot pocinje dopadati kao nesto uzbudljivo i neizvjesno, odlazi se u manasitre koje do tad nije niko posecivao, pocinje formiranje grupe ljudi koji slijede jednog covjeka (tako su nastali artemiti) i sada se navodno ovo projektuje u proslost i proglasava navodno nekom vjekovnom praksom. Ma vazi. 

Nego imanje duhovnika, bezpogovorona poslusnost, to je bre monaski stil i vazi samo za iskusenike i monahe, nikakav duhovnik tog tipa ne treba mirjaninu. Duh Sveti nije samo u manastiru nego zivi i dise gdje hoce, ima ga kroz Avu Djurovica, kroz Lazara Nesica, kroz Acu Milojkova kroz svakog drugog hriscanina koji zna mnogo toga pametnog da kaze. Duh sveti govori i kroz ne hriscane, ima ga i kroz Avokada ima ga i kroz Cloudkinga (dokazano jer je bio tri godine na odobravanju i pokazao se smirenijim nego neki hriscani koji su otislina odobravanje i odmah zakukali) i na kraju ima Duha Svetoga i kroz samog covjeka kome je Bog dao mozak da razmislja. 

 

[Драгана Милошевић]

Можда би реч исповедник била адекватнија.

[Justin Waters]

пре 1 минут, Драгана Милошевић рече

Можда би реч исповедник била адекватнија.

Pa i to treba malo rascistiti. Kako je jednom ava Djurovic pisao. Uopste nije kanonska praksa da ispovjedas svoje misli nekom tamo kao da je voajer. Pa je bas navodio primjer ako pogledas zenu i zadivis joj se ljepotom recimo nisi pocinio nikakav grijeh, ali ako je uhodis s namjerom da ucinis preljubu ili blud s njom onda cinis grijeh. Tako isto ako si planuo u momentu na nekoga, ali onda se brzo pomirio s njim ili prosto ta reakcija nije nista izazvala u tebi ni u toj osobi nema se sta ispovjedati. Ali ovo prvo kod mnogih preovladava, pa onda nose papire na ispovjest u manastir, i onda deklerativno ispovjedao pogledao sam na zenu, razgnjevio se na ovoga te ovo te ono....a ispovjednici su nesto drugo. Kod njih ides kada zaista pocinis grijeh, onda ides kod nekog najcesce monaha na ispovjest koji postavljen sa takve stvari. A parohijski svestnik ti dodje vise kao prijatelj s kim pricas savjetujes se kao i sa svakim drugim covjekom, ali ne primas od njega zapovjesti kako treba da zivis, za koga da glasas, koji fakultet da upises, kojim poslom da se bavis, koje gorivo da sipas u auto i koji mobilni telefon da koristis. 

[Natasa.]

пре 9 минута, Драгана Милошевић рече

Можда би реч исповедник била адекватнија.

Ne baš, ispovednik ni duhovnik nisu prijatelji, bar ne u nekom svakodnevnom shvatanju prijateljstva. 

Ne bila im u koži, to je rudarski posao. Zamisli imaš armiju ljudi koji ti prosipaju svoje duhovno đubre i treba da ih slušaš .