MANASTIR VITOVNICA

[ribar]

Историјат Светог српског Православног манастира Витовнице

Свети српски Православни манастир Витовница се налази на северо-истоку од Петровца на Млави. Манастир лежи на реци Витовници, од које је свакако и име добио, испод самих Хомољских планина. Сам свети манастир Витовница лежи у веома лепом и живописном крају, богатим и изворском водом.

На истоцној страни од самог манастира уздиже се једна стена. На овој стени, по предању, била је мала црквица (капела), чији се остаци још познају. На истој стени, поред некадашње капеле, постоји и дивна омања пећина. Предање говори да су се у њој, још далеко пре постанка светог манастира Витовнице, подвизавали монаси и мала црквица на камену служила им је за богослужење.

Свети манастир Витовница је задужбина светог краља Минутина и подигнута крајем 13. века. (1)

Најпоузданије је гледиште да је свети манастир Витовница подигнут највероватније измедју 1289. и 1291. године, када је свети краљ Милутин са својим братом Драгутином, победили и савладали бугарске одметнике Дрмана и Куделина. Дрман и Куделин, два одметника тартарског порекла, дуго су угожавали овај део Браничева и држали у својој власти.

И свети манастир Витовница је подигнут као спомен и захвалност Богу на помоћи за ову победу. Манастир је тада подигнут као крајња тачка до које су српско оружје и српска победа утврдили границе ондашње средњевековне Српске државе. (2)

Као и сви манастири цркве Христове у Србији, али и уопсте у Православном свету и овај манастир и његово братство су делили судбину цркве и народа, носећи често на себи ране њихове.

Иако је свети манастир Витовница подигнут крајем 13. века, ипак најстарији подаци о њему и његовом братству, монаштву, нису старији од друге половине 15. века и почетком 16. века. Ови подаци, на провом месту, тичу се братства и манастирске управе. Тако, за ово најстарије време за које располажемо подацима о витовничком братству, моземо учинити овакав преглед: Игуман Макарије помиње се 1557. године (1). Игуман Макарије је живео у најтежем данима које је до сада презивео српски народ, а то је оно време после пада Смедерева 1459. године. Макарије се помиње као игуман и управитељ овог манастира исте године када је Макарије Соколовић обновио Пећку Патријаршију.

Из овога доба и једно Јеванђеље, по тврђењу М. Драговића, које се налази у фрушкогорском манастиру Бешенову, а које је било својина манастира Витовнице (2). Ово Јеванђеље, као и печат манастира Витовнице из 1703. године у манастиру Крушедолу, помиње и Љуба Стојановиц (3).

Игуман Нићифор помиње се 1619. године (4).

Игуман Ананије помиње се 1622. године (5).

Игуман Висарио. Помиње се 1661. године (6).

Псалтир повезан 1661. године у манастиру Витовнице, при игуману Висариону (7), несужљиво сведочи да је овај рад обављен у Витовници, односно да је манастир тада био жив, у коме се обављала и ова, тако честа делатност у нашим манастирима, повезивање и оков богослужбених књига.

Године пак 1691, јуна 8, забележио је Даскал Стефан у Сент-Андреји, имена свих калуђера раваничких, који су у то доба сеобе под Арсенијем, избегли из Србије. Међу њима је поменуо и име Висариона, сабрата манастира Витовнице, који је, наводно, био са раваничким калуђерима тада у Сент-Андреји. Ово, пак, не мора да знаци да је Висарио и један од братства витовничког који је пребегао у ондашњу Угарску. Овај је запис Даскал Стефан оставио на једном минеју који се чува у манастиру Врднику у Срему. Помињање у 1703. години односи се ан Висариона ИИ игумана витовничког, а између 1713. и 1733. године помиње се Данило, игуман витовнички.

Опис цркве и живопис светог манастира Витовнице

Храм манастира Витовнице је Успенија Пресвете Богородице (Велика Госпојина, 28. август по новом календару, а 15. август по старом календару).

Ко што смо вец казали да је манастир Витовница задужбина светог краља Милутина. У архитектонском погледу, црква манастира је зидана у српском – византијском стилу, од камена са мало опека. У основи цркве је крст, са израженом олтарском и певничким аспидама. На дозиданој припрати уздиже се четворострани звоник са лименим кровом. У њему су звона. Зидови манастира су масивни и јаки без посебних украса и декорација. Зидови су зидани као сто је рецено од обрадјеног камена са малтером од свежегашеног креча. Дебљина зидова је око 116 центиметара.

Спољашност цркве је једноставна. Са равних површина зидова, већим делом, сада је скинут малтер, те се јасно оцртава, не само квалитет и врста грађевинског материјала од кога је црква зидана, већ су постала јасна и очевидна и два последња дозиђивања припрата на првобитну цркву и звонара. Са северне и јужне стране су по три једноставна прозора.

До недавно кров цркве је био покривен црепом, сада је заузимањем завода за заштиту спеменика културе из Смедерева, покривен оловом а звонара плехом. Над средњим делом, бродом цркве, уздиже се осмострано кубе које се ослања на стубове, са осам узаних и високих прозора. Унутрашњост цркве дели се олтар, наос, брод цркве и две припрате, од којих је једна првобитна а друга дозидана 1856. године и две певничке аспиде.

Олтар је мали, богато украшен зивописом, са незнатним траговима старог живописа, можда из доба подизања манастира. Камен плоца, која стоји на једном каменом стубу, у средини олтара, скромно пресвучена; представља часну трпезу, свето писмо. На њему је, измедју осталог, свети антимис, освећен од епископа браничевског Митрофана Рајића, 26. новембра 1928. године у саборном храму у Пожаревцу. Вредна је помена и дрвена дарохранилица на светом престолу, на цијој једној страни стоји запис: „Овај крст приложи Миливоје и жена му (Стана) за здравље своје ман. Витовници Милосављевићи из Петровца трговци.“

У средњи део храма постоји гроб једног анонимног (безимена) монаха Синаита. Безимени преподобни Синаит сахрањен је на северноњ страни средњег дела цркве. Данас је тај гроб празан. Местани му прибегавају као лековитом. Такође је М. Ђ. Милићевић, у књизи Кнежевина Србија, књига ИИ, на страни 787. Милићевић по народном предану помиње седам Синаита међу њима и Витовничког: Роман у манастиру Светог Романа, један безимени у Светој Петки, Ромило у Раваници, Григорије у Горњаку, један у Витовници, један у Туману и један преко Дунава у Базјашу.

Који су то монаси „Синаити“?

„Синаити“ везан, посредно или непосредно, за Синајску Гору. Синај је од давнина био привлачан за пустињаке, као место богојављења и тајанственог сусрета измедју Бога и Мојсија у купини неопалимој. Од времена цара Константина, особито од времена цара Јустинијана, када је основан чувен манастир на Синају, Синај је постао један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене. Налазећи се сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са египатском пустињом, пребогатом монашким насеобинама од најранијих времена, синајски монаси и пустњаци су стекли посебан углед и постали носиоци синајских духовних предања и искустава, која су личним додиром или преко списа писаних од стране синаитских подвизника била прихваћена и извршила велики утицај на Истоку тако и на Западу. Поред Анастасија и Нила Синаита, Филотеја Синаита и других синајских подвижника и писаца, посебну улогу је одиграо преподобни Јован Лествичник са његовом „Лествицом“, која је веома рано била преведена на словенски језик и послужила као мост и веза словенских земаља са синаским духовним предањима.

У току 14. и 15. века, монаси са Синаја под притиском Турака-Муслимана са југа, бежаћи са Хришћанског истока населили су се у Србију за време цара Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића.

Монаси Синаити, који су одликовали великом светошћу и изузетне вере и самопожртвовања, а истовремено скривеног молитвеног живљења, они су се дубоко урезали у народно памћење нашег Српског народа, њихов је велики значај на обнови монаштва и духовног живота у Србији у 14. и 15. веку.

Присуство монаха Синаита и њихов свети живот и трагични историјски догадјаји допринели су да Српски народ духовно сазри, кроз мучеништво и склопи квој косовски завет са Богом; завет у коме му је био у прошлости спас, али који је за њега постао и остао и – путоказ будућности.

Како доћи до Светог Манастира Витовнице

На скредокраћи пута који води од Пожаревца преко Петровца на Млави за Жагубицу, на самом крају Петровца на Млави, скреце лево пут за Свети манастир Витовницу, који је од Петровца на Млави удаљен 10 километара. Када изадјемо из Петровца на Млави и приближујемо се селу Мелници, одмах вам се указује величанствена лепота природе и поглед на Хомољске планине, где се испод њих налази и сам Свети манастир Витовница, од Мелнице скреће десно пут за Свети манастир Витовницу; путујте кроз село Витовницу и на крају села према истоку пред вама се указује Свети манастир Витовница у величансвеној планинској природи.

Када се путује са југа од Краљева и Крагујевца, не мора се ићи преко Пожаревца, јер постоји краћи пут од Свилајнца за Петровац на Млаву и од Петровца за Свети манастир Витовницу.

Од истока од Бора путује се преко Жагубице до Петровца на Млави. Сви су путеви асфалтирани и сам пут до манастира је

асфалтиран

http://www.manastir-vitovnica.info/sr/man_mon.php

[ribar]

http://www.manastir-vitovnica.info/sr/man_gal.php

[ribar]

[gavrosaurus]

Крст на врху Србије
Збори чији Србин је
Чије име сведочи
Којим смислом постоји
Каквог Бога верује
Којег Бога познаје
Каквом силом опстаје
Крст на врху Србије

Заиста, какве су ти мисли, такав ти је живот, рече отац Тадеј.

Обиђите манастир Витовницу који нисте, окрепите се, помолите, чувајмо помен и светињу.

[J_a_n_a]

Jako lepa ikona na samom ulazu u manastir. (privatna arhiva:)