Velike Laži veka (M. Ćirković)

[Grizzly Adams]

Ima jedan stari i sjajni roman braće Strugacki pod naslovom "Grabljive stvari veka" (1965), čiji sam naslov ovde uzeo slobodu da parafraziram. U romanu se, da sličnost sa onim o čemu ovde pišem bude veća, opisuje utopijski komunistički raj koji prekriva celu zemaljsku kuglu, sa izuzetkom izvesne Zemlje Budala (!), u kojoj vlada potpuno moralno i idejno rasulo čiji uzrok protagonista romana valja da utvrdi. Dok se delo Strugackih dešava u neodređenoj budućnosti, vek na koji oni aludiraju i na koji se ovde vraćam je, naravno, onaj koji je srećom za nama, 20. vek. Kada ga sagledam sad sa već neke distance, uvek me je impresioniralo koliko se očigledno ogromna većina, ako ne i sve, zločina, grešaka, problema i tenzija - što je sve ispunjavalo 20. vek, može svesti na mali broj, svega nekoliko, ideoloških Velikih Laži. Operacionalno, Velike Laži mogle bi se definisati kao one kvazinaučne teorije koje imaju "ekumenske" pretenzije i daju odgovore na večna pitanja vezana za ljudsku prirodu, suštinu sveta, objašnjenje istorije, i slično, a koje su imale ogroman kulturni, društveni i istorijski uticaj. Ovde ću nabrojati one koje mi se čine istorijski najznačajnijim i najopasnijim; svako je dobrodošao da predloži svoju listu. Odmah treba napomenuti da za prirodu svake Velike Laži nisu prevashodno odgovorne tragične posledice njenog dogmatskog prihvatanja (ako ih ima); one mogu samo pogoršati nešto što je već po samoj prirodi loše. Tragična je ironija ljudskog površnog gledanja na istoriju, kako političku, tako i istoriju ideja, upravo u tome da su se mnoga vrlo praktična zla mogla zapravo izbeći da je lažnost "teorije" na kojima su bila zasnovana bila na vreme uočena.

 

 

1. Marksizam - kao i druge Velike Laži, ova ima korene u 19. veku, ali je tek u 20. veku prikazao svoje pravo lice. Ironija povremenih zahteva da se razdvoji (monstruozna) praksa marksizma od njegove (tobože smislene, pa i plemenite) teorije, leži u činjenici da je upravo marksizam najviše od svih (bar nominalno) filozofskih doktrina insistirao na ulozi prakse; setimo se one bizarne teze o Fojerbahu: "Do sada su filozofi samo tumačili svet..." Kako izgleda marksistička promena sveta, nažalost, osetile su na svojoj koži desetine miliona nedužnih žrtava i stotine miliona njihovih bližnjih i posrednih žrtava. Po čistoj količini zla, nasilja, smrti, progonstava, pljački i nemorala svake vrste, marksistička praksa nema nikakvu konkurenciju u čitavoj istoriji čovečanstva. Čist body count se, čak i na osnovu konzervativnih procena, bliži 10^8 (Stephen Courteau et al. "Crna knjiga komunizma"). Kako piše Slavoj Žižek, po proizvoljnosti zla i uništenja, komunizam u bivšem SSSR-u i Kini nadmašio je maštu bilo kog horor-pisca. Samu ideološku teorijsku konstrukciju - koja je izuzetno vešto, ako se takav moralno neutralan termin uopšte može upotrebiti, opravdavala svaki od zilion zločina - detaljno su raskrinkali sa jedne strane liberalni mislioci kao što su Poper, Arentova ili Kaplan, a sa druge mnogi od istaknutih bivših marksista koji su se emancipovali od Velike Laži: Lešek Kolakovski, Artur Kestler, Luis Fišer, Andre Žid, Andrej Saharov i drugi. Kao što je Poper uvek isticao, nijedno jedino konkretno predviđanje marksističke kvazinauke nije se obistinilo, što nijednog roba Velike Laži nije pokolebalo da to do beskonačnosti opravdavaju "posebnim okolnostima" ili "lokalnim specifičnostima".

 

 

 

2. Socijaldarvinizam - kao naslednik 19.-vekovnog "naučnog" rasizma, socijaldarvinizam je poslužio kao ideološka podloga ne samo monstruoznim masovnim pokretima kakav je nacizam, već vrlo često i opravdanju kolonijalne ekspanzije i propratnih zločina, a u blažoj varijanti i raznim diskriminatorskim merama, zasnovanim na maltene svakoj ljudskoj fenotipskoj odlici, od boje kože do IQ-a. Ideja da se "preživljavanje najsposobnijih" može vulgarizovati i pretvoriti u opravdanje za genocid neosporno je starija od Darvina, i manifestovala se, na primer, kroz danas zaboravljenu kvazinauku frenologiju koja je pokušavala da iz oblika i veličine lobanje odrede intelektualne, pa i moralne karakteristike čoveka. O praksi kojoj je ovo vodilo, od KKK-a preko Aušvica i Jasenovca do aparthejda i savremenog balkanskog rasizma ne treba opet trošiti puno reči. Socijaldarvinistički rasizam je, pored svoje zločinačke prakse, bio krajnje smušen i inkoherentan i u teoriji; već sama činjenica da nakon dinamičnog starta koji mu je dao Hekel nije našao ozbiljnije mislioce od Gobinoa, Čemberlena ili Rozenberga, dovoljno govori sama za sebe.

 

 

 

3. (Verski) fundamentalizam - najstarija Velika Laž, postala poznata pod tim imenom tek u 20. veku, fundamentalizam se rasplamsao u svim glavnim religijama sveta i u raznim pojavnim oblicima i pod raznim imenima, od pravoslavnih "crnih stotina" u Rusiji na početku veka, do Al-Qaide i budističke sekte Aum-Šinrikjo na kraju istog, učinio nesaglediva zla. Na besmislenost fundamentalizma ne vredi ni trošiti reči, ona je u toj meri očigledna. Neke od drugih Velikih Laži mogu se takođe smatrati vrstama fundamentalizma (političkog, naučnog, itd.).

 

 

Ove tri su svakako najmračnije i najužasnije Velike Laži; mogle bi se zvati i Velikim Krvavim Lažima. One koje slede nisu imale (bar ne još uvek!) tragične posledice, ukoliko gubitak energije, vremena i ljudskih stvaralačkih sposobnosti ne smatramo tragičnim. Sa druge strane, njihova "prednost" - a naš veliki problem - je u tome što su itekako žive, za razliku od gornjih koje su u različitim stadijumima raspadanja. (Pa čak i verski fundamentalizam je, iako veoma aktivan, dobio jasno negativnu konotaciju, te se ni najvatreniji fundamentalisti više ne žele tako da zovu, i smišljaju razna alternativna imena i načine artikulacije svojih ideja; dobar primer je savremeno političko i kulturno previranje u Turskoj.)

 

 

 

4. Pozitivizam - kao što često biva, pozitivizam je "lepo počeo" da bi se sa vremenom pretvorio u dubokog i veoma štetnog kočničara napretka. Ideje o razvlašćivanju metafizike, strogom logičkom zasnivanju saznanja, razlikovanju istinskih i lažnih problema, insistiranju na jednoznačnosti jezika, itd. isl. bile su ogroman napredak u 19. i na početku 20. veka. Međutim, "okoštavanje" pozitivizma pod okriljem Bečkog kruga dovelo je do uobičajenog dogmatskog srljanja u laž. Osnovna naivna greška pozitivista jeste izjednačavanje naučnih sudova sa istinitim sudovima, mada se ta dva skupa iskaza samo delimično preklapaju. Danas nam je sasvim jasno - nakon Popera, Hempela, Kuna, Fajerabenda i drugih - da ima mnogo tvrdnji koje su tačne, a da nisu naučne; pogotovo je kontroverzna implikacija u suprotnom smeru, sa mnogim epistemolozima koji tvrde da nijedan naučni stav zapravo nije istinit u onom apsolutnom, matematičkom smislu kako su o tome maštali pozitivisti. Ubedljivo najštetniji izdanak pozitivizma jeste tupava doktrina scijentizmakoja propoveda, u blažem obliku, da je nauka iz nekog "dubokog" razloga važnija od drugih oblika ljudske delatnosti, kao što su umetnost, religija ili sport, a u malignijem obliku, da nauka daje odgovor na sva ljudska pitanja i lek za sve ljudske probleme. Scijentizam bi bio doista samo smešan da nema, kao i sve Velike Laži, tu tužnu dimenziju da često služi - naročito u popularnim medijima i udžbenicima - kao pokriće za intelektualnu lenjost, aljkavost, neobrazovanje ili jednostavno pomodnost. Ne treba preterano naglašavati da od idolatrije nauke koju zagovarju scijentisti najviše štete ima... sama nauka!

 

 

 

5. Psihoanaliza - kao što su ubedljivo pokazali najpre Karl Poper, a potom sa još više detalja Adolf Grinbaum, pokušaj da se na psihoanalizi zasnuje teorija kulture ima sve karakteristike kvazinauke, a pre svega potpuno odsustvo uspešnih predviđanja i težnju da se sve objašnjava post festum. Danas postoji gotovo potpuni konsenzus da nas psihoanaliza uopšte nije ozbiljno približila ciljevima neuro-nauka, tj. objašnjenju mentalnih fenomena. (Ovde valja pomenuti da se ovo ne odnosi na pitanje da li psihoanaliza može pomoći kao terapeutska tehnika. Iskustvo sigurno pokazuje da je to sasvim moguće. Ali, pošto smo već odbacili laž pozitivizma, onda znamo da sve ono što deluje ne mora biti samim tim i istinito.)

 

 

 

6. Postmoderni relativizam/socijalni konstruktivizam/poststrukturalizam - što bi rekao Marks - ali ne Karl, već onaj mudriji, Gručo - neću da budem pristalica bilo koje doktrine koja bi mene imala za pristalicu, a nešto što ima toliko mnogo imena i pojavnih oblika i pokazuje takve ekumenske pretenzije je već dovoljno sumnjivo. Iz praktičnih razloga i uz rizik karikature, pod gornjim ideologijama podrazumevam sve sisteme koji utvrđuju da ne postoji istina nezavisna od posmatrača ili njegovog socijalnog okruženja, istina do koje se može doći racionalnim rasuđivanjem i kritičkom analizom dostupne evidencije. (Postoje i malignije forme, koje utvrđuju kako i etičke i naučne tvrdnje jednoznačno proističu iz perspektive aktera, no u njih i sopstveni autori obično ne veruju, što je sa posebno slikovitom autoironijom isticao nedavno preminuli Žan Bodrijar.) Problem sa socijalnim konstruktivizmom jeste što se na taj način negiraju suštinske tekovine Prosvetiteljstva, a naročito onu da postoji progres naučnog saznanja koji dovodi i do poboljšanja uslova ljudskog života. Šta, ako su naučne tvrdnje socijalne konstrukcije, naravno da se ne može govoriti o napretku! U svom komičnijem vidu, relativizam dovodi do zabavnih posledica, kao što je čuvena Sokalova podvala, nakon koje su se rasplamsali "ratovi oko nauke" između "modernista" (gde se ubraja i ogromna većina ozbiljnih filozofa analitičke orijentacije) i "postmodernista". Tome su srodni pokušaji izgradnje "feminističke matematike" ili "afro-američke antropologije" ili bilo koje slične bizarne konstrukcije (ekstremniji projekti ove vrste predstavljaju povratak u čist socijaldarvinizam, koji se, međutim, ne napada ako potiče od percipiranih "potlačenih" grupa i socijalnih grupa - licemerje je verovatno jedina konzistentna karakteristika širokog postmodernističkog spektra ideologija). Mada je ova tema veoma kompleksna, najbolji odgovor socijalnim konstruktivistima je i dalje onaj koji je, čini mi se Stiven Vajnberg, ponudio Stenliju Aronovicu: ako verujete da je zakon gravitacije socijalna konstrukcija, izvolite ga, kao emancipovani socijalni akter, prevazići i izaći kroz prozor mog stana na 15. spratu...

 

 

Naravno, spisak Malih Laži, onih vezanih za određenu oblast kulture, daleko je duži. Čisto kao ilustraciju pomenuću Malu Laž u astro-geo-naukama poznatu kao gradualizam, doktrinu koju je sredinom 19. veka utemeljio Čarls Lajel na temelju meta-principa da je "sadašnjost ključ prošlosti". Po Lajelu i nastavljačima (a njih je bilo legije), opravdano je u objašnjavanju prošle istorije naše planete razmatrati samo one kauzalne agente koje danas percipiramo; drugim rečima, sve promene na koje nam ukazuju tragovi prošlosti dešavale su se sporo i postepeno. Da ovo jednostavno nije tačno, prvi su 1980. dokazali otac i sin Alvarez, sa saradnicima, kada su postavili danas opšte prihvaćenu teoriju o izumiranju na granici krede i tercijara kao posledici katastrofalnog sudara Zemlje sa asteroidom ili kometom. U proteklih četvrt veka, pronađeno je još toliko drugih tragova naglih, drastičnih i revolucionarnih promena u istoriji Zemlje (i drugih nebeskih tela), da je gradualizam postao sasvim neodrživ. Međutim, po inerciji, on se i dalje uči u mnogim udžbenicima...

Konačno, problem Velikih Laži duboko je povezan i sa pitanjem uloge etike u nauci i drugim oblastima ljudskog stvaralaštva. Nije nimalo slučajno što su se mnoge od Velikih Laži direktno oslanjale na nalaze koji su dobijeni nemoralnim, a često čak i direktno kriminalnim putem (recimo marksizam i lisenkoizam; ili socijaldarvinizam i 19.-vekovna frenologija). O primeru podvale sa Kamererovom žabom i njenom vezom sa Lisenkovim zlodelima sam već pisao; nekim drugim zanimljivim primerima (recimo Piltdaunskom čoveku) vratićemo se u nekom od narednih tekstova.

http://blog.b92.rs/text/158/Velike-Lazi-veka/

[Аурор]

пре 4 минута, Grizzly Adams рече

čist socijaldarvinizam, koji se, međutim, ne napada ako potiče od percipiranih "potlačenih" grupa i socijalnih grupa - licemerje je verovatno jedina konzistentna karakteristika širokog postmodernističkog spektra ideologija

Apsolutno.

[Juanito]

@Аурор

Следећи пут кад будеш бацао около корелације, сети се дела овог текста који говори о позитивизму. А можеш да прочиташ и онај текст ”Само теорија” од истог аутора...

[Grizzly Adams]

1 hour ago, Grizzly Adams рече

Ove tri su svakako najmračnije i najužasnije Velike Laži; mogle bi se zvati i Velikim Krvavim Lažima. One koje slede nisu imale (bar ne još uvek!) tragične posledice

Само је питање времена и прилике...

[uros]

пре 1 сат, Grizzly Adams рече

Само је питање времена и прилике...

Osim ako se prica o "potlacenima" ne iskoreni u kom slucaju nam se mozda smesi i era mira i slobode na zapadu (da, u to spada i Srbija iako mozda ne zeli). Nije ni to nemoguce, u svakom slucaju je vredno boriti se za to.

[Аурор]

Каже Питерсон да га овај "white privilege" неодољиво подсећа на совјетску класну кривицу.