Свет је остао без Ане

[александар живаљев]

Пре неки дан био јој је рођендан. "Ајде!", рече ми кад јој пожелех мање брига, више књига. То наше, Зораново, односно старобеоградско "Ајде!" био је знак распознавања који се преносио од Веље Ноге, мог професора, и Радивоја Жућка Кораћа, преко незаборавног Радмиловића, до нас дунстера. Волела је тај жубор говор, то мангупско писање, Београд, тужно Косово, све... па и поуке.орг које су отвориле рубрику домаћих радио-драма, од ње пронађеним, као изненађење у којем је похрањен сав наш језик, тестаментарним "Баш-Челиком" Зорановим.

Бркови се данас, вјерујемо ми хришћани смеше, руке грле, док ми приносимо воштаницу једној младости која то остаје.

А.Ж.

Преносимо текст најближег Аниног жубоборца Павла Ћосића са сајта Стање ствари.

Павле Ћосић: Чуда нису умрла заједно са Аном

Ана Радмиловић (1974-2017)

Пробудиш се и прво што сазнаш је да ти је током ноћи умро један од најбољих пријатеља. Из чиста мира. И то неко с ким си годинама делио наду да ће нам се догодити чудо и да ћемо се некако извући. Ана Радмиловић. Не да ћемо се извући она и ја, то никад није била тема наших дугих разговора, него ово човечанство. Јесте, веровали смо у чуда Ана и ја. За њом ћу плакати и много ће ми недостајати, али чуда нису умрла заједно с њом.

Кад ти је неко апсолутни истомишљеник на свим пољима, а самим тим и морално, онда не мораш ни да га питаш да ли се слаже с нечим што и сам мислиш. То се подразумева. А истомишљеници су много ретка појава. Самим тим нисмо делили само мишљење и пријатеље него и непријатеље. Надам се да се ови потоњи неће оглашавати на свој уобичајено покварен начин и изокола наставити да јој лепе етикете. Молим вас, кулови, утихните макар на кратко кад и сами врло добро знате какав је етички горостас Ана била и колика снага, величина и таленат леже у њој.

View full Странице

[Ненад Р.]

Бог да јој душу прости.

[Милан Ракић]

И ја се чух са њом за рођендан. Остах без речи кад видех ово сад. Нисам данас гледо вести. Нека јој је лака земља и Бог да јој души опрости...

[БанеЛ]

Бог да јој душу прости и подари рајско насеље. 

[Guest]

 

Svet je ostao bez Ane.

Prošle noći je umrla naša drugarica, novinarka, pisac, blogerka, Ana Radmilović.

Već neko vreme je bila bolesna, i borila se junački, uostalom isto onako kao što se borila za život, sreću i ljubav. Onako kao što je tražila sebe u vremenu i prostoru, uz nikad prežaljena sećanja na oca. Uvek je bio tu negde oko nje, za većinu zato da se najkraće objasni koja je ona to Ana – „Ćerka Zorana Radmilovića“. Za nju kao neodvojivi deo njenog postojanja, svega što je radila.

Nije izgledalo kao da će da izgubi bitku, valjda jer smrt nikada nije očekivana pojava. Uvek je uz nju laž odlaganja, neverovatnosti, nečega što druge snalazi, one koji se svode na reči, a ne one koje poznajemo, koji žive uz nas i naše živote.

Sada je Ana tužna vest u novinama. Umrla. Imala je samo četrdeset tri godine. Književnica, novinarka...šta je sve radila, koliko napisala. Diplomirala glumu u Novom Sadu. Objavila više od dve hiljade tekstova, izveštač sa Kosova, tri knjige – „Zalažem se za laž“, „Kad je svet imao brkove“, „Tezge, pumpe, u brdima manastiri“. Što nije tačno i ne znam zašto svi zaboravljaju njenu četvrtu, poslednju knjigu, „Žena bez horoskopa“, objavljenu pre par godina.

A, ja sve vreme mislim o tome kako je Ana bila jedina Ana na planeti koja je poverovala i verovala u to da postoji patuljasti Šarplaninac. I dala mu ime Pedro.

-      Kakav Šarplaninac?

-      Patuljasti.

-      Ana, to ne postoji.

-      Postoji, rekao mi je uzgajivač, to je sasvim posebna rasa.

-      Ana, nema patuljastih Šarplaninaca, uostalom, kako misliš da će da izgleda?

-      Isto kao Šarplaninac, samo malecki.

-      Ana, vidi mu šape, porašće u medveda, a uši su mu već ko listovi kupusa...

-      Neće, biće sasvim mali...Pedro!!!

 Dva susedna stola su odskočila od Aninog urlika. Patuljasti budući džin, Šarplaninac Pedro je žvakao nogu od stolice. Dva ćoška kockastog, kafanskog stoljnjaka je već izjeo.

-      Ana, nisi ga vajda kupila?

-      Jesam, čovek je spustio cenu jer je bio poslednji u leglu, iako su retki...

-      Patuljasti Šarplaninci?

-      Jeste, vrlo retki, ali ja sam se odmah zaljubila u njega i on u mene. Oni su jako pametna sorta...Pedro!!!

Predstavnik jako pametne nepostojeće patuljaste rase ogromnih pasa, u blaženim detinjim godinama, je pokušavao da Ani pojede sandalu. Oko koje se talasala bara koju je malo pre toga proizveo.

-      A i treba mi da me čuva.

-      Patuljasti?

-      Mislim, on će biti patuljasti...

-      Ana, on već sada nije patuljast, vidi koliki je.

-      Biće. I treba mi, nemaš pojma u kakvom ulazu živim. Stalno crkavaju sijalice ili ih neko odvrće, i neke senke se šunjaju po hodnicima, kunem ti se da imamo vampira...

-      U ulazu?

-      Mogu da se kladim, jedan čudni koji tu živi, koji i sam izgleda kao pokojni, mi je rekao da se tu jedan komšija ubio i sad se vraća...

-      I odvrće sijalice?

-      I grebe...

-      Šta grebe?

-      Grebe po zidovima skoro svaku noć. Pa, će mi biti bolje kad je tu Pedro. Manje je mračno kad me on čuva.

Čuvar Pedro je upravo pokušavao da se oralno upozna sa mojom tašnom.

Ne znam ko će sada da čuva Pedra. Ana mu je bila sve. A, Ane više nema. Mirno spavaj, draga.

 

Kremacija Ane Radmilović će biti u petak, 10. februara, u 15.30 časova na Novom groblju u Beogradu.

Žena bez horoskopa.

http://blog.b92.net/text/27307/Ani/

[Guest]

Преминула Ана Радмиловић, ћерка Зорана Радмиловића

 

Kњижевница Ана Радмиловић, ћерка легендарног глумца Зорана Радмиловића преминула је у 43. години.

Она је била ћерка Зорана Радмиловића и Дине Рутић, а дипломирала је глуму у класи професора Радослава Миленковића.

Ана Радмиловић (1974) провела је године младости углавном на Врачару и у Цавтату, завршила Дванаесту београдску гимназију, студирала глуму у Новом Саду, дипломирала на улогама слуге Степана (Женидба и удадба) и Ане од Kлева (Хенри и његових осам жена), али се није посветила глуми него новинарству и писању. Већ низ година запажени је извештач о догађајима са Kосова.

Објавила је књиге Залажем се за лаж (2009, приређивач текстова свог оца Зорана Радмиловића), узбудљиву, смешну и тужну, писану из доњег ракуса – из угла детета – прозу Kад је свет имао бркове (2011) и псеудодокументаристички роман Тезге, пумпе, у брдима манастири (2012). Писала за многе листове и иза себе има преко две хиљаде текстова, извештаја, интервјуа и колумни.

Ана Радмиловић, која је најлепше успомене на оца сачувала у књизи „Kад је свет имао бркове“.

– Слава га је оптерећивала и није му пријало кад га препознају на улици, волео је мир и трагао за њим, а од њега ми је у васпитању остала и блага гадљивост према моћним људима и онима који се моћнима додворавају. Гајио је неку исправност и у складу са њом живео – говорила је Ана Радмиловић.
Блиц

[Снежана]

 

 

---

 

 

 

 

 

 

Na primer, brkovi

Zbog njega su mi muškarci s brkоvima uvek ulivali
poverenje. Ćosavi su mi uvek bi li sumnjivi. Plavi
takođe. Dakle, čovek treba da bude crn i da ima brkove.
I ja sam htela da imam brkove... negde u obdaništu.
– Ali, Anice – pokušavao je da mi objasni – ti si, sine, devojčica. Zvao me je „sine“, naravno.
– Pa šta? – bila sam odlučna. – Kad porastem imaću brkove.
– Nemoj, mico, tako da pričaš...
Htela sam, jasno, da budem ista kao on.
Mrštila sam se kao on, imitirala ga i htela da imam
brkove.

 

 

******************************************************************************************************************************************************************************************

 

 

I, naravno, nos

 

Prvi put sam shvati la da moj tata ima veliki nos u četvrtom ili petom razredu osnovne škole.
– Zorane, sram te bilo – čula sam mamu kako mu
govori, dok sam im bila okrenuta leđima.
O čemu se radilo? Ja sam gledala nešto na televiziji,
a oni su se domunđavali. Iako smo imali jedan sasvim
pristojan četvorosoban stan, nas troje smo uvek sedeli
u dnevnoj sobi. „Šta ima da se otuđujemo, to nije normalno“, bio je tatin komentar na taj naš veliki stan, od
kako smo se u njega uselili.
Domunđavali su se, ja sam gledala televiziju, ozbiljna.
On je gledao u mene i rukom pokazivao mami kako
imam veliki nos. Zadovoljan, crtao je rukom u vazduhu
nos is pred svog nosa i smeškao se.
Ka da sam se okrenula na ono njeno glasno „Zorane, sram te bilo“, on se pravio da i ongleda televiziju.
Ponovo sam im okrenula leđa i nastavila da pratim
ono što sam već pratila. On opet:
– Vidi, vidi, nos!
Ona opet:

– Prestani, Zorane, stvarno nisi normalan – i sve tako.
Ja opet:
– Šta to pričate?.
– Ništa, mico – obja snila je mama – tata se raduje
što misli da i ti imaš veliki nos kao on.
– A mi imamo veliki nos? – pitala sam
– Nemaš ti, sunce – odgovorila je – samo tata ima,
ali se šali.
Ni je se šalio.

[Драшко]

Ana je bila skroz autentična

Davno smo snimali jedan spot za najavu novogodišnjeg maskenbala u KST-u

Spot je bio na pesmu "nemoj da brigas, život se stara" iz Balkanekspresa

Ana je bila Popaj (Gaga Nikolić) i sa sve brkovima je svirala violinju u tom spotu, bila je sjajna!

 

Ja sam bio nemački oficir (Radko Polič)

 

Negde na vhs imam taj snimak

 

Nismo se od tad videli, ali mi je bilo drago da je izrasla u sjajnu ličnost

Sada su zajedno, dve divne duše!

[Posetilac]

Nek joj je laka zemlja.

U Milesevskoj ulici ima tabla na zgradi u kojoj je njen otac ziveo. Verovatno je i ona zivela u istoj ulici i zgradi.

[Vesna Milovic]

Neka joj je pokoj duši