Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски

[Ćiriličar]

пре 15 часа, Вукашин рече

 

Оца Рафаила за епископа, ако Бог да!

[Božena]

  
Професор Филолошког факултета Мило Ломпар издвојио је пет одлучујућих момената српског културног обрасца. То је, како је истакао, пре свега светосавска традиција која је текла у два правца, у сакралном и световном, као просветитељство. Друга важна тачка је косовска традиција, која такође има сакралну и световну димензију, док су трећи моменат сеобе које је на маестрални начин описао Милош Црњански у свом делу, навео је Ломпар.

Као четврти моменат нашег културног идентитета навео је секуларно искуство, које је најбоље оличено у националној држави која се појавила у 19. веку и у преласку Доситеја Обрадовића у Србију, код Карађорђевих устаника, када се одиграо прелазак из космополитске у националну просвећеност. Пети моменат је, по мишљењу Ломпара, недовољно расветљен, а то је да је у 20. веку српски народ претрпео геноцид.
„То искуство је код нас преобликовано, провучено кроз криву идеолошку призму, што је озбиљан суштински корак у недостатку разумевања, јер народи који претрпе геноцид као Јермени, Јевреји показују шта је битно да се разуме у националној судбини. То искуство код нас није расветљено услед тешког наслеђа југословенства. Ми немамо ни симболичке културолошке седиментације које би у јавној свести обележавале сву фаталност заборављања тог битног момента наше колективне егзистенције. Уместо тога, ми смо данас предмет жигосања у потпуно бесмисленој аналогији са нацистичком Немачком“, упозорио је Ломпар и упитао присутне да ли су спремни да живе под жигом кривице. Према Ломпаровим речима, то је кључно питање на које ми као култура треба да одговоримо.
© SPUTNIK

[Božena]

Stefan Nemanja bdi nad Beogradom

Detalji: Spomenik je visok 23,5 metara iznad i pet metara ispod zemlje, težak je oko 80 tona, a postament predstavlja svojevrstan muzej na otvorenom, jer su oko žezla spomenika namontirani fragmenti vizantijskog šlema, sa čije su unutrašnje strane mozaici koji predstavljaju delove iz života Stefana Nemanje.

SPUTNIK@Aleksandar Milačić

[Božena]

 

[Božena]

Повратак Светог Саве у Свету земљу

Одржана прва академска српско-јеврејска конференција „Један дух – две нације”

Прва академска српско-јеврејска зум конференција „Један дух – две нације” одржана је на дан када Срби обележавају Дан Светог Саве, а јеврејски народ Међународни дан Холокауста. Тако је најављен академски мост пријатељства Београда – Новог Сада и Јерусалима, а говорници су подсетили на оно што повезује Србе и Јевреје кроз историју.

Бојан Тубић, помоћник министра просвете, навео је да је за Србе, праисконску духовну везу са Јерусалимом успоставио Свети Сава који је био на свом првом ходочашћу у Светој земљи 1229. „Током ове посете купио је од мухамеданаца кућу Јована Богослава, познате под именом Сионска горница, у којој се претпоставља да се налазила соба у којој је одржана Последња вечера, а испод ње налази се гроб краља Давида, што представља, поред Зида плача, најсветије место за јеврејске ходочаснике”, рекао је Тубић.

Додао је да су и други Немањићи, попут светог краља Милутина, градили задужбине у Јерусалиму, попут манастира Светих Архангела Михајла и Гаврила, 1312, који је био први православни манастир свих Словена у Јерусалиму, а за који је у јерусалимском зиду била подигнута исте године и Српска капија овог манастира. Та капија постоји и данас иако је зазидана у 16. веку и налази се између Јафе и Дамаск капије.

Тубић је рекао да је 2021. почетак обележавања 80. година од оснивања неких од најбруталнијих логора смрти, посебно логора за истребљење Аушвица и Јасеноваца. „Током Другог светског рата народи широм свету суочили су се са масовним убиствима од стране нациста и њихових помагача. Посебно високу цену платили су Срби и Јевреји. Да ли може постојати јача веза између два народа од страдалничке и духовне”, додао је Тубић.

Модератор је био проф. др Јувал Елбашан, декан Правног факултета из Јерусалима, а техничку подршку пружао је тим Бранка Вуксана, председника Алумнија Филолошког факултета. Конференција се одвијала у два панела: уводног, о два народа у доба Другог светског рата и завршног, о историјату и идентитету два народа пре и после Другог светског рата.

Академик Љубодраг Димић истакао је да је стратегија ћутања о геноциду пресудно утицала да годинама, у име братства и јединства југословенских народа, та тема није имала своје место у наставним плановима за основну и средњу школу, да злочин геноцида почињен над српским народом није обрађиван у уџбеницима историје, да историчари злочин геноцида нису истраживали нити су о томе у већој мери писали.

‒ Али уколико неколико генерација историчара има алиби за своје понашање, генерација оних који данас стварају у српској култури мора да се одреди и према тој осетљивој теми. Проговорити о геноциду над српским народом у 20. веку пре свега значи писати критички о прошлим временима, без страсти, рационално и на основу извора. У НДХ је страдало 74.981 српско дете. То је била једина држава у ратом захваћеној Европи у којој су постојали логори за децу ‒ рекао је Димић.

Кула Стефана Немање у манастирском комплексу Мар Саба из 1229, ктитор Свети Сава 
Тешко је поверовати да је Јасеновац и данас прилично непознат у светској историографији Холокауста и геноцида у Другом светском рату, истакао је историчар Холокауста Гидеон Грајф.

‒ Читајући сведочења преживелих стичемо утисак да је камп био место још дијаболичније и демонскије од Аушвица. Јасеновац је једини логор за истребљење, где су се масовна убиства десила потпуно без учешћа немачких војника. У Јасеновцу су заточеници убијани чак на 57 начина, што је и за нацисте било шокантно ‒ рекао је Грајф.

Професор Мило Ломпар нагласио је да су несумњиви стубови српског идентитета: страдалништво, јер је српски народ у 20. веку претрпео геноцид, али и изузетни бисери српске и светске културне баштине Немањића попут Хиландара, затим бројне задужбине у Јерусалиму и посебно на КиМ, које су настајале у приближно истом периоду на сва три места.

Професор Александар Петровић одржао је излагање „Од Светог Саве до признања Балфурове декларације и зашто је Србија била прва”, подвукавши да синтагма „светосавски пацифизам” представља укратко идентитетски код српског народа и објашњава суштину духовне мисије мира и просперитета Светог Саве и српског народа који је бранио мир и слободу. Разлог зашто је Србија била прва да призна повратак Јеврејима у прапостојбину објаснио је чињеницом да је 1917. српска влада у егзилу на Крфу, врло добро разумела, прошавши Албанску голготу, проблем изгнанства са родне груде, па је подржала Јевреје дубоко разумевајући њихову борбу, делећи исте идеале.

Новинар Ронен Шнидман рекао је да је због земунског рабина Јехуде Алкалаја Србија постала колевка модерног ционизма и да је рабин био фасциниран борбом Карађорђа и устанцима српског народа и да га је то инспирисало да охрабри јеврејски народ за повратак у прапостојбину. Подвукао је да се о томе веома мало зна и у Израелу и у Србији и да му је част што је то објавио у водећим новинама „Израел тудеј” и „Јерусалим посту”. Проф. др Исак Херцога говорио је о националним државама кроз призму Карађорђа, Вудроа Вилсона и Балфура, а о српској епској поезији беседила је Габријела Шуберт, инострани члан САНУ. Професор Сима Аврамовић најавио је прво српско-израелско такмичење у беседништву 2021. године, а запажено учешће имала је студенткиња Бојана Петровић кроз беседу о Јасеновцу.

Амбасадор др Љиљана Никшић представила је дипломатски дневник „Повратак Светог Саве у Свету земљу” о дипломатској мисији Србије која је 2019. поставила прву меморијалну плочу Св. Сави након 790 година од његовог првог ходочашћа у Јерусалим, на ОНО академском колеџу, обележавајући истовремено 800 година аутокефалности. Дневник је сачињен у четири дела: први део је о академском мосту Београд‒Јерусалим, затим други је о култу Светог Саве, трећи је посвећен задужбинама Немањића у Јерусалиму, четврти је о научној конференцији и Јерусалимској декларацији о Јасеновцу, а пети део књиге је посвећен импресијама 51. учесника ходочашћа – путевима Светог Саве 790 година касније. Корице дипломатског дневника су по угледу на српске средњовековне књиге, па се на насловној страни у 24-каратној позлати налазе хералдички љиљани са цирконима у бојама српске заставе, рељеф са ликом Св. Саве, као и флорални украси из Високих Дечана, бисера светске културне баштине под заштитом Унеска. Описана су и богато илустрована света места Јевреја и хришћана и мухамеданаца. Описано је и 14 до сада регистрованих светих места и задужбина од значаја за Србе у Јерусалиму, почев од манастира Св. Архангела Михајла и Гаврила и Српске капије, који и данас, поред пирга Стефана Немање подсећају на чињеницу да су настајали у исто време када су подизане задужбине на КиМ и на Атосу, и докле је досезала српска средњовековна држава, и шта Немањићи значе за историју не само српског народа већ у цивилизацијском средишту човечанства, у Јерусалиму, представљајући драгуље светске баштине човечанства

politika.rs

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/01/26/7061713_stefannemanja1.jpg

Стефан Немања - „отац отаџбине"

WWW.RTS.RS

---

Историјске чињенице, мит и наслеђе

 

[Jestira.]

 "Svaki narod ima svog anđela čuvara. Naš je Sveti Sava. On svojim molitvama štiti srpski narod" -  protođakon Ranković.

[obi-wan]

[Božena]

 

[obi-wan]

СРЕЋНА НАМ СЛАВА СВИМА!!!

...

http://www.narodnimuzej.rs/zanimljivosti/sveprisutni-nauk-sveti-sava-blagosila-srpchad/

...
Свеприсутни наук – Свети Сава благосиља Српчад

Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Kарловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Kнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву.

Kако се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за  иконом  која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Kнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Kнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Kнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља.

Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Kнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција  коју је  1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу.

Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Kрстића (у Народном музеју у Београду). Kада је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Kао наручилац ове слике, Министарство просвете Kраљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Kрстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Kосовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Kрстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Kрстић често користио у свом раду. Kако је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.

У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду.

Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Kао и у Kрстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Kраљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду,  истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.

Петар Петровић

[Božena]

 

[Božena]

[Božena]

 

[Božena]

Drago mi je da pominje istoriju pre Sv. Save 🙂

[Milan Nikolic]

ДУХ СВЕТОГ САВЕ И САДА ЛЕБДИ: На првом гробу оца српске нације у Великом Трнову, старој бугарској престоници (ВИДЕО)

WWW.NOVOSTI.RS

---

ОСМЕХ je озарио лице билетарке музеја, некадашњег Mанастира Четрдесет мученика севастијских, у Великом Трнову у Бугарској када је чула да смо, упркос пандемији...