Moje iskustvo u radu sa izbeglicama sa Bliskog istoka

[JESSY]

Sa izbeglicama sam počela da radim početkom decembra 2015. godine na projektu urgentne humanitarne pomoći izbegloj deci i njihovim porodicama koji, uz podršku fondacije Terre des Hommes Lausanne, realizuje Novosadski humanitarni centar (NSHC). Ciljevi projekta su pružanje psihološke podrške, organizacija rekreativnih aktivnosti za decu, informisanje i obezbeđenje neophodne pomoći u odeći i higijenskim sredstvima. Posao je podrazumevao prvenstveno pružanje psihološke podrške izbeglicama (primarno ženama i deci) i animaciju dece, ali i podelu materijalne pomoći.

Do početka marta 2016. godine granice su bile otvorene i sa izbeglicama smo radili u tranzitno-prihvatnom centru u Adaševcima gde su pristizali autobusima i zadržavali se do polaska voza za Hrvatsku. U tom periodu dok su granice bile otvorene, situacija je bila znatno drugačija u odnosu na period od kada su granice zatvorene (od 8. marta 2016. godine) od kada je moguće ući u Srbiju i ostale zemlje najčešće ilegalno. Od juna 2016. godine radim u Kutku za majke i bebe koji vodi Novosadski humanitarni centar, u prostorijama Centra za pomoć izbeglicama Miksalište u Beogradu. U tom prostoru se pruža mogućnost majkama da okupaju decu, dobiju sredstva za higijenu, pelene, odeću i obuću za decu, da one i deca odspavaju i odmore se. Ta usluga se pokazala kao dragocena jer imaju mogućnost da borave na toplom, tihom i mirnom mestu.

[JESSY]

U razgovoru sa njima mogla sam da čujem mnogo užasnih i traumatičnih iskustava koje su samo sitan deo onoga što se dešava tokom rata sve ovo vreme. Konstantan zvuk pucnjeva i prasak bombi, stradanje ljudi tokom oružanog napada ili usled eksplozije bombe, prisilno razdvajanje porodica, i slično. Slike male dece koja drže puške i drugo oružje u rukama su bile česte. Tražeći spas od tog užasa, odlučili su da krenu na put tokom kojeg ne prestaje strah za život i bezbednost njih samih i njihove porodice. Misleći da konačno idu ka miru i bezbednom životu, bivaju suočeni sa pljačkama, ponižavanjem, strepnjom kakvo će vreme biti dok su na moru, neizvesnošću koliko dugo će put trajati i šta se sve može desiti.

Ipak, uprkos svemu tome, većina izbeglica je imala snažan osećaj nade u bolje sutra i svetlu budućnost. Videli su taj put kao put ka životu koji obećava sigurnost i prekid rata. Nekada sam imala utisak da nisu svesni šta se dešava, koliko strašno zvuči sve što pričaju i doživljavaju, čak toliko da su me ponekad ubeđivali da su dobro, da je put trajao par dana i da nisu imali teškoća tokom puta. Kao da su oni mene umirivali umesto ja njima da pružam psihološku podršku. Veoma je bio bitan religijski momenat kada smatraju da je sve što im se dešava negde zapisano. To im je predstavljalo vrlo snažan protektivni faktor. Mnogo loših stvari koje su doživeli i prepreke (na primer, pešačenje u Makedoniji nekoliko kilometara preko planine, ekstremna hladnoća) su bile nešto na šta su oni gledali kao na nešto što je moralo da se dogodi. Spoljašnji lokus kontrole ih je ,,čuvaoʼʼ od svih nedaća koje su doživljavali. Često su pominjali da smo mi u Srbiji osetili šta znače rat i biti izbeglica, pa samim tim imaju osećaj da možemo da razumemo o čemu zaista pričaju i često su pominjali ratne sukobe na našoj teritoriji iz tog razloga.

Međutim, nakon zatvaranja granica potpuno se menja situacija. Desilo se ono što sam pretpostavljala da se dešava kada stignu u Nemačku. Stanje šoka u kojem su se nalazili tokom puta im nije omogućavalo da sagledaju celu situaciju. A kada su saznali da ne mogu da nastave put i da je neizvesno koliko će biti u Srbiji i šta će se desiti sa njima, usledile su različite reakcije: nervoza, bes, agresija, suicidalne misli, panični napadi, nesanica, loša koncentracija. Razgovor sa njima je bio prilično težak jer su bili usredsređeni samo na zatvorene granice. Moje pokušaje da razgovaramo o nečem drugom što im je blisko (na primer, njihovo obrazovanje, struka, hobi, interesovanja i slično) kako bi makar na kratko skrenuli misli i popunili vreme nečim što im prija, nekada su prihvatali, ali je to bilo kratkotrajno jer su se iznenada vraćali na tu temu i postavljali pitanje da li znam šta će se desiti i kada će se otvoriti granice.

[JESSY]

Vrlo upečatljivo je bilo reagovanje nekih ljudi na materijalnu pomoć. Neki od njih, najviše poreklom iz Sirije, su imali visoka primanja i živeli su bez brige za egzistenciju, a sada su primorani da zamole i za šolju čaja i da prihvate činjenicu da nemaju gde da se istuširaju i presvuku, čak i kada imaju novca da plate za to. Vrlo često se dešavalo da im damo jaknu ili obuću, a da upitaju, recimo za drugu boju. Dešavalo se da bude više od 20 autobusa u jednom trenutku u tranzitno-prihvatnom centru, što je preko 1000 izbeglica, i takav njihov postupak se u prvi mah mogao tumačiti kao nešto neprimereno. Međutim, shvatite vrlo brzo da su to ljudi koji već nekoliko godina nemaju gotovo nikakvu kontolu nad svojim životom jer rat diktira uslove u kojima žive, pogotovo kada krenu na put gde nekada ne znaju u kojoj zemlji su trenutno i kroz koje prolaze na putu do Nemačke. Taj mali gest dozvole da biraju boju im može makar malo vratiti osećaj da imaju kontrolu nad onim što čine i žele.

Često su odmah nakon ili uporedo sa pitanjem za hranu, tražili mesto gde mogu napuniti telefone i povezati se na internet kako bi se čuli sa porodicom ili saputnicima iz grupe (kupovina kartice u svakoj zemlji je komplikovano rešenje) kako bi razmenili informacije. Osim toga, bitno im je bilo da fotografišu mesta gde su bili i nas sa kojima su pričali i proveli određeno vreme. Neki od njih su među najosnovnije stvari koje ponesu od kuće stavljali foto album jer je to značilo da imaju svedočanstvo o svom životu i da će iako idu daleko, uspeti da sačuvaju deo tog života kroz uspomene. Neće sve biti uništeno i razrušeno. Neki od ljudi koji su izgubili prtljag tokom puta, najviše su žalili za fotografijama upravo iz tog razloga.

[JESSY]

Ceo put je bio protkan utiskom da zavise od volje i odluka EU i Turske što je stvaralo snažan osećaj bespomoćnosti. Posebno od kada su zatvorene granice. Svesni su da su ostavili sve što su imali da bi krenuli i spasili se od nemilosrdnog rata, a sada ih opet dočekuje neizvesnost i zavisnost od tuđih odluka uz kršenje ljudskih prava. Dok političari odlučuju, oni strepe za svoj život.

Kada su u pitanju deca, moj opšti utisak je da ona nisu svesna šta se dešava, posebno mlađa deca, što se i očekivalo. Iako pričaju o ratu, bombama, putu, problemima koje roditelji doživljavaju i slično, neki od njih još nisu kognitivno dovoljno zreli da shvate sve to onako kako zaista jeste. Međutim, bilo je dece koja su pokazivala znakove traumatske igre i koja su preko crteža izražavala šta su sve prošli. Rad sa nama možda nije mogao imati velikog efekta jer su se najčešće kratko zadržavali do polaska voza (dok su bile otvorene granice) ili do polaska ka granici ili prihvatnom centru jer ne žele da se izdvoje iz grupe, ali je dovoljno ako je i najmanje moguće pomoglo. Bilo je vrlo potresno videti crteže na kojima su ljudi koji se dave u moru, kapljice krvi kao simbol ljudi koji su poginuli, puknut ram porodične fotografije. Ta deca nisu zaslužila da im neko otme detinjstvo i osudi ih na ovako strašnu kaznu!

S druge strane, bilo je i lepih momenata. Bili su vrlo zainteresovani za crtanje, kako deca tako i odrasli. Pridruživali su nam se u svim aktivnostima bez obzira na uzrast: pravljenje figurica od plastelina, igra pamćenja, puzzle, čoveče ne ljuti se, domine, karte, odbojka, fudbal. Prijalo im je da skrenu misli sa loših stvari, a od kada su zatvorene granice i da budu fizički aktivni s obzirom da je prihvatni centar bio pored autoputa i nema mnogo prostora za kretanje. Dešavalo se da žele da idu sa nama da dele materijalnu pomoć, to jest, pomognu u prevođenju jer su smatrali da mogu tako iskazati svoju zahvalnost.

[JESSY]

Od kada je mađarska vlada odlučila da ograniči ulazak izbeglica na 20 ljudi dnevno i samo na porodice, izbeglice se zadržavaju u Srbiji i do nekoliko meseci, što se odražava i na njihovo psihičko stanje. Osećaju se uplašeno, beznadežno, bezvoljno, obeshrabreno, nemotivisano. Majkama teško pada briga o deci jer su i same fizički i psihički iscrpljene, što utiče i na njihove kapacitete za brigu o deci i čini da se osećaju loše zbog toga. Veoma su otvorene za razgovor, što olakšava pružanje prve psihološke pomoći, pa samim tim i rad na tome da razumeju da su to normalne reakcije i da ne treba da se osećaju loše zbog toga jer i one same doživljavaju stresna i traumatska iskustva. Neke od njih su se porodile u Srbiji, Makedoniji ili Grčkoj, što je dodatno otežalo jer su prinuđene da nastave put sa novorođenčetom iako se nisu oporavile od porođaja. Vrlo im je teško da balansiraju između potrebe za izgradnjom neke vrste ustaljenih i svakodnevnih rutina tokom dana jer borave dugo u Srbiji i polako počinju da žive ,,normalan” život ovde i nadanja da će uspeti da pređu granicu i upute se ka željenoj zemlji kako su prvo imali u planu. Sve vreme im ta neizvesnost stvara kognitivnu disonancu između toga da li treba da se navikavaju na život u Srbiji zbog mogućnosti da ostanu ovde i da li i dalje mogu da se nadaju dolasku u neku od zemalja EU što za njih znači i nadanje boljim uslovima života zbog višeg i boljeg životnog standarda u tim zemljama.

I posle svega ovoga proživljenog sa njima, najispravniji je zaključak da su oni ipak samo ljudi. Ljudi koji preživljavaju grozne stvari zbog sukoba kojima se ne nazire kraj i za čiju pojavu ne snose odgovornost, pa samim tim se ne vidi kraj ni neizvesnosti šta će se desiti sa njima. Oni su za druge ljude sve vreme koliko traje migrantska kriza, samo broj, potencijalna pretnja i neko ko je nepoželjan u komšiluku. I pored osnovanog zahteva da sve izbeglice budu deo pravnog sistema registracijom i prijavom boravka u svakoj zemlji, čini se da izostaje potpuniji odgovor na stanje u kojem se oni trenutno nalaze, a koje može sve nas zadesiti. Sve vreme se može steći utisak da veliki broj ljudi nema mnogo empatije prema patnji koju izbeglice doživljavaju. Strah od toga kako će na njihov život uticati dolazak izbeglica, čini da ljudi odbijaju kontakt sa izbeglicama i stvara snažan otpor prema njima. A bilo bi dovoljno da samo porazgovaraju sa njima i shvate da su to ljudi kojima su nasilno oduzeta osnovna ljudska prava i koji su prodali svoj život da bi pobegli od rata! S druge strane, ohrabruje činjenica da i dalje postoje organizacije i volonteri koji su posvećeni svom humanitarnom radu i odlučni u svojoj želji da pomognu izbeglicama.

Strah za život koji se može videti u njihovim očima je mnogo veći od straha zbog dolaska nekog nepoznatog u komšiluk.

 

http://www.psihoverzum.com/moje-iskustvo-u-radu-sa-izbeglicama-sa-bliskog-istoka/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)